Osvrnite se oko sebe. Na ulici, u javnom prevozu. Za
šalterskim redovima, trpezarijskim stolovima. U restoranima i parkovima.
U školskim klupama. Pa čak i na najintimnijim mestima, kao što su
toalet ili postelja. Šta vidite? Tako je: ekran vašeg androida, tableta,
ili laptopa. A sad ugasite ekran, pronađite svoj odraz u istom i
pokušajte da se vratite u detinjstvo, kada ste prijatelje sticali u
parkovima i školama.Setite se neopisive tuge kada su nas glasovi majki, čim se upale prve
svetiljke na ulici, dozivale da pođemo kućama. Hej, kako su duge te
noći bile! Ko će dočekati sledeći dan, kad bismo se opet okupljali u
zelenom dvorištu u suterenu zgrade. Indijanci, kauboji, takmičenje u
preskakanju lastiža, razgovori. Drugarstvo i drugarske „svađe“. Bili smo
deca, nismo imali „pametne“ telefone i fejsbuk profile, i bili smo
srećni.
U godinama koje su došle, vrtlog modernog doba usisao je sve ono što je do tada važilo za normalnu i poželjnu pojavu u društvu;
izbio iz dečijih ruku praćke, lastiž, loptu, ugurao im androide u ruke i
ubedio da će se tamo još bolje „igrati“. Igre su se pretvorile u
digitalno nasilje i neodgovorno ponašanje. Deca su često sebična,
razmažena i drugare biraju prema tome kakvu odeću nose i koji model
telefona poseduju. A društvo i druženje izgubili su svoju izvornu vrednost i značenje. Među stotinama i hiljadama „prijatelja“ na mreži, nikad nismo bili usamljeniji.Ali, za našu decu još uvek nije kasno. Okrenite ih prirodi i planinama.
Na planinama su svi jednaki.
Ovde nema mesta statusnim simbolima. Nakon boravka u prirodi,
prijateljstva se više neće meriti po tome ko kakav telefon ima ili po
tome jesu li patike iznošene ili nove. Već po tome ko je pružio ruku
kada je trebalo preći preko stene, i po tome koliko je osmeha i
istovetnog osećaja sreće izazvao isti razlog – recimo, pogled sa vrha.
izvor: https://www.facebook.com/Goryzdzieckiem/
Drugarske „veze“ postaće neraskidive.
Setite se osećaja privrženosti kada nam je prvi put u školskom
dvorištu prišao drug i ponudio pola užine. A sada udvostručite taj
osećaj kod dece, kada, na putu kroz planinu dele hranu, vodu, prolaze
kroz isti napor i zajedno dolaze do cilja – vrha planine. Umesto
fudbalskog igrališta u gradu, gde, ponekad, može doći i do svađe, ovde
su svi „pobedili“ igrajući u istom timu.Deca će naučiti da se suočavaju sa preprekama u životu
Kada, sa rancem na leđima, na minusu, po snegu, ledu i kiši, oni
slome svoje psihičke barijere da bi uspešno savladali fizičke prepreke,
isti „šablon“ će primenjivati sutra u životu! Vremenom, kako budu
odrastali i, srazmerno, planinarski izazovi budu postajali veći i teži,
tako će se i oni odvažnije hvatati u koštac sa izazovima u životu.
Jednačina je prosta: ako su uspeli doći do vrha u ekstremnim uslovima,
uspeće i u svojim ciljevima dole, u podnožju.Postaće odgovorniji
Planinarenje zahteva disciplinu, kako tela, tako i uma. Umesto da
vikendom spavaju do podneva, a zatim se iz ležećeg, premeste u sedeći
položaj za računarom ili konzolom, oni će naučiti da ustaju rano, a
prethodno sami spakuju svoj planinarski ranac i legnu na vreme.
Poštovaće i tuđe vreme i zajednički dogovor.Postaće zdraviji
Planinarenje je ubedljivo najzdravija fizička aktivnost, a činjenica
da se odvija u prirodi, na najlepšim mestima koja možemo da zamislimo,
još više daje na značaju istog. Pogledajte našu decu danas. Evo,
uostalom, malo tužne statistike: u Srbiji je 13,2% dece umereno gojazno,
a 7,5 % dece gojazno. Ovi klinci su potencijalni pacijenti na kardiologiji i endokrinologiji, zbog velikih rizika od dijabetesa i drugih hroničnih bolesti. Institut
za javno zdravlje “Batut” je sproveo istraživanje koje je pokazalo da
se po broju mališana sa viškom kilograma uklapamo u svetski trend – epidemije
gojaznosti. Planinarenje će učiniti da vaše dete istroši od 350 do 800
kCal po satu, u zavisnosti od njegove težine I tempa kojim se kreće. A
prosečna planinarska tura ne traje manje od 4 sata. Izračunajte sami.Smanjiće se nasilje u školama
Možda “hrabra” tvrdnja, ali verujem, tačna. Planinarenje je aktivnost
koja u određenoj meri eliminiše potrebu da budemo moćniji u odnosu na
drugoga I da ga savladamo. Ako se uopšte može odrediti cilj planinarenja
– to čak nije, nužno, ni stići na vrh planine, već uživati u predelima
koji nas okružuju, tako što usput savladavamo prirodne prepreke, ali I
sopstvene slabosti. Kada deca zajedno rade na savladavanju sopstvenih
slabosti, ujedno će jačati I drugarstvo.
Naučiće da donose prave odluke u pravom trenutku
Vratimo se na pretpostavku da cilj planinarenja
nije uvek stići na vrh planine. Planina ima poslednju reč, I njeni se
zakoni moraju poštovati. Nekada će loši vremenski uslovi odvratiti ekipu
malih planinara u svojoj nameri da dođu na vrh, a oni će naučiti da to
nije poraz, već naprotiv – sposobnost da se donese ispravna odluka koja
neće ugroziti njihovo zdravlje, a kada budu stasali I za neke
“ozbiljnije” uspone, I život.
Postaće sistematični I istrajniji u kućnim I školskim obavezama
Zar nije tako? Uz svog iskusnog vodiča, vremenom će
se I sami izveštiti oko organizovanja akcija i prethodne pripreme. Kako
sam odlazak na planinu zahteva raspitivanje o terenu koji nameravamo da
posetimo, planiranje alternativnih ruta, načina hidratacije ukoliko
nema izvora pijaće vode, pakovanje opreme koje ponekad predstavlja
umetnost I mnogo drugih stvari; kada bude došao red da se uradi domaći
ili pospreme igračke, uradiće to sa disciplinom koju su stekli
zahvaljujući planinarenju.
Postaće snalažljiviji
Naučiće da pale vatru, pročišćavaju vodu sa izvora sumnjivog
kvaliteta, naučiće da se orijentišu u prirodi. Treba li govoriti o
njihovoj svesti o očuvanju planina I celokupne životne sredine, koja će
se podići na viši nivo? Učiće o prirodi I od prirode.I što je najvažnije…
Postaće bolji ljudi.
Kada se nađemo u prirodi, u ovom slučaju – na planini koja ima zadnju
reč, tek tada shvatimo koliko smo mali. Kad se čovek vrati prirodi, on
se rukuje sam sa sobom. Osećanje duhovnog zadovoljstva koje prevazilazi
potrebu za materijalnim, promeniće vašu decu iz korena. Dole, u gradu,
viđala sam “važne” ljude u foteljama, čiji je ego veći od samih planina.
No, izgleda da ego ne opstaje na visinama preko 500 mnv. Direktor u
fotelji ili radnik na kiosku – na planinama smo svi isti I radost zbog
ponovnog susreta na tim divnim mestima je obostrana I iskrena.I za kraj, jedan od mojih omiljenih citata iz Ničeovog dela “Tako je govorio Zaratustra”:
„O, nebo nada mnom! O, čisto, duboko nebo! Ti ponoru svetlosti!
Gledajuć’ u te, drhtim božanskim željama. Da se bacim u tvoje visine –
to je moja dubina! Da se sakrijem u tvojoj čistoti – to je moja
nevinost! I kad lutam sam, za čim moja duša gladuje noću i na stazama
nesigurnim? I kad se uspinjem na planine, koga uvek tražim na planinama,
ako ne tebe? I svo lutanje moje i planinarenje, sve je to samo
neophodnost i nezgrapno sredstvo: sva moja volja želi jedino da leti, da
leti u tebe!“
Izvor lungful.net
Zašto bi planinarenje trebalo uvesti kao predmet u osnovnim školama
