Foto: Pixabay
Kad počne raspust, sva deca uglas otpevaju ono „jeeeeeee“, a
zaposleni roditelji, posebno oni koji nemaju selo, babu i dedu na selu,
babu, dedu ili tetku u gradu – glasno zakukaju.
Pa onda žongliraju – vremenom, smenama, idejama, programom… smišljaju
kako da im dva duga letnja meseca prođu što brže, lakše i bezbolnije. A
da dete bude srećno.
Zbog toga nam je zanimljiv način jednog para – koji je od svega
napravio igru, zabavu i naučio svoje dete da samo sebe čuva tokom leta –
a još je osnovac. Nama se čini uspešno. Dečak je snalažljiv i veoma
srećan.
„Kao paru s osmočasovnim radnim vremenom bez baka-servisa prvi
školski raspust doneo je mnogo nervoze i stresa. Prva dva razreda imali
smo sreću da je muž mogao da menja smene, pa sam ja radila od devet do
17, a muž od 15.30. Tako da je dete bilo samo svega dva-tri sata.
Naravno, počeli smo da ga privikavamo da ostaje sam još tokom godine.
Celu situaciju smo predstavili kao veoma avantrurističku, maltene
praveći čitavu tiradu pred prijateljima kako je on veliki i odrastao,
što mu se dopalo, pa je voleo da opravda naša očekivanja.
Još u vrtiću znao je napamet naše mobilne telefone, a dogovor je bio
da nikada nikom ne otvara vrata. Bilo mu je dozvoljeno da gleda
televizor i zvali bismo ga na svakih pola sata. To drugo leto prebacila
sam se da radim vikendom tako da sam dva dana tokom nedelje mogla da
budem s njim.
Cena je bila da smo imali manje vremena da provodimo svi zajedno kao
porodica, ali nešto je moralo da se žrtvuje“, priča nam jedna mama Ivana
iz Beograda.
„Ove godine je sam po ceo dan – do pet, dok smo mi na poslu. Zimus
smo ga upisali na besplatni sportski kamp na DIF-u koji je u blizini, a
na koji može da ide sam, tako da mu je prepodne do ručka popunjeno
sportskim aktivnostima.
Zovemo ga naizmenično na svaka dva-tri sata, kod kuće ima obezbeđenu
užinu, ručak – vežbali smo zagrevanje ručka, ima tajmer, mada se
potrudim da ga zvrcnem da ipak budem sigurna da je isključio ringlu.
Daljinski i mobilni sklonjeni su, tako da par sati pred naš dolazak
javljamo gde su, da ne bi celog dana blenuo u ekrane. Ima sitne zadatke
po kući koje je obavezan da uradi – nameštanje kreveta, pranje svojih
sudova, usisavanje. Zasad sve super funkcioniše.
U svakom slučaju, na ovo smo ga spremali tokom cele godine,
malo-pomalo uz puno strpljenja i ponavljanja jednog te istog – ne
otvarati vrata nepoznatima, ne pričati s njima čak iako zvuče normalno,
odgovorno ponašanje u kući“, završava priču Ivana, a mi smatramo da nije
zgoreg decu lagano navikavati na „samostalan“ život.
Kreativno, korisno i praktično, zar ne?!
Zadovoljna.rs