Članovi Predsedništva Bosne i Hercegovine
Bakir Izetbegović, Dragan Čović i Mladen Ivanić posetili su 22.jula Beograd na
poziv srpskog premijera. Reči poput pomirenja, saradnje i poverenja odjeknule
su u svim medijima i može se pretpostaviti da Sarajevo i Beograd očekuju
saradnja i gomile projekata i koji mogu obezbediti mir i stabilnost u regionu. A
kako bi se stabilnost održala i zaboravile neke sitnice poput onoga ko je
kamenovan i šta je neko urlao u skupštini devedesetih, potrebno je ljudski
pružiti ruku pomirenja i sve moguće provokacije i asocijacije na neka ranija
vremena gurnuti pod tepih.
Gledajući lajv prenos šetnje premijera
Srbije i članova bosanskog predsedništva, plašio sam se kako bi gosti mogli da
reaguju na šajkače, šubare i majice sa likovima “spornih” srpskih idola koje se
prodaju u Knez Mihailovoj. Kada sam ih ja koji ne živim u Beogradu primetio,
mislio sam da su male šanse da ih oštro oko diplomatsko propusti. Tako da sam
teška srca prekinuo gledanje folkora sa Kalemegdana na prijatnih 60 stepeni i krenuo u grad na ručak sa željom
da saznam da li su danas u prodaji samo majice sa Noletovim likom i to na
specijalnom popustu.
Parkiram kola na Obilićevom vencu, vešto izbegavam
sve promoterke koje mi nude da sedim u nekoj bašti po vrućinčini i odlazim do
prvog kioska koji prodaje suvenire sa nacionalnim simbolima. Vidim okačene
šajkače i majice sa natpisom “srpski četnici”. Okej, pomislio sam, ovo se
prodaje čitave godine, zašto ne bi i danas, verovatno nije bilo nikakvih
problema. Razgovaram sa prodavcem i on mi priča kako ga niko nije terao da
određenu robu skloni, već da samo malo skupi tezgu, kako bi ljudi lakše
cirkulisali.
“Ali oni nisu ni prolazili ovde”, kaže mi. “Oni
su ušli iz čika Ljubine i onda išli prema Kalemegdanu.”
Bilo bi suludo izbegavati pola ulice samo
zbog nekih tezgi, logičnije mi je da su samo kratili put zbog vrućine, pa ne
teoretišem previše u sopstvenoj glavi već nastavljam do Kalemegdana da proverim
kakva je tamo situacija. Pretrčavam na trepćuće zeleno i zastajem kod prve
tezge. Nisu me toliko zanimali minijaturni opanci i čuturice sa ugraviranim
slikama Beograda koliko mala zastava nalik piratskoj, sa kosturskom glavom na
kojoj piše “Sloboda ili smrt – za spas otadžbine”. Prilazi mi ljubazna
prodavačica i pita kako može da mi pomogne. Pitam je da li je morala da sklanja
određene artikle sa današnje ponude. Pokazujem na zastavicu i crne četničke šubare.
“Meni nisu pravili nikakav problem”, priča
mi prodavačica “ali sam čula da su oni kod donjih tezgi morali nešto da
sklanjaju. To moraš njih da pitaš.”
Objašnjava mi kako zastava sa kosturkom
stoji tu čitav dan, ali nije ona nešto vidljiva.
Nastavljam dalje dok sa obe moje strane viđam
mahom ikone i suvenire Beograda koje kupuju stranci. Na kraju dolazim do kioska
na koji su me malopre uputili. Tu rade dvojica od kojih se jedan svađa sa dve
starije Ruskinje iz Sibira koje se cenkaju za jedan evro oko neke tacne i
magneta.
“Kakve ste vi štekare! Rusi to nikada nisu
radili. Kada vas pitaju odakle ste, bolje kažite da ste iz Ukrajine, da ne
brukate zemlju!”, kaže im i odlazi do druge tezge.
One svejedno kupuju, pa ja prilazim mlađem
tipu i pitam ga kako je prošao dan. Kada kažem da sam iz medija i pitam ga šta
me zanima, vidim da mu postaje neprijatno. Ne kaže mi šta je bilo, samo mi kaže
da sačekam starijeg kolegu. Sedimo na klupici dok on puši cigaru i povlači
kiselu iz flaše od litar i po. Dolazi stariji tip od malopre i seda pored mene.
“Da, dolazila je policija i terala nas je
da sklonimo ovu zastavu ‘za kralja i otadžbinu’, koja pritom inače stoji tu
svakog dana, regularno je prodajemo”, priča mi on. “Terali su nas čak i da
skinemo majice.”
Priključuje nam se još jedan prodavac sa
tezge malo niže. Objašnjavaju mi da svi rade zajedno. Kada jednog nema, prilazi
drugi da pomogne, roba se stalno vrti. Zanima me kako su se policijske snage
odnosile prema njima.
“Pitali su me da li imam drugu majicu da
obučem. Neku običnu belu”, govori mi novopridošli prodavac. Kada im je rekao da
ima samo majice koje prodaje, policajci su mu rekli da se skloni iza tezge.
” ‘Beži tamo iza, da te ne gledam’ tako mi
je rekao. Terao me je i da skinem šubaru koju sam ja stavio iz zajebancije a ne
kako bih provocirao, pa moj deda je nosio ovu šubaru.”
Sedimo na klupici i oni mi pričaju kako su
samo njih maltretirali da sklone “sporne” stvari. Jedna prodavačica je na sebi
imala majicu Ratka Mladića i njoj nisu pravili nikakve probleme. Ali ona je
bila malo niže.
“On je mislio da ja hoću namerno da
provociram, da ću da napadnem. A ja u klompama, čoveče, pa ako ću u klompama
nekog da napadam, onda jebem li ga. Zapravo je on pokušavao da mene
isprovocira.”, priča mi prodavac.
Ostatak teksta pročitajte na VICE.com