Reći nekome da je dvoličan za većinu ljudi je uvreda. Dvoličnošću nazivamo pojavu da jedna osoba u jednoj situaciji, pred jednim ljudima, govori o nečemu na jedan način, a u nekoj drugoj situaciji, pred nekim drugim ljudima, o istoj temi govori na drugi, sasvim suprotan način. Još veći negativan naboj nosi opis nekoga kao licemernog. Označiti nekoga kao licemera znači tvrditi da on „meri lice” – da se pretvara kontrolišući izraz svog lica – kako bi sakrio šta stvarno misli i oseća, ili kako bi druge zaveo pokazujući znake onoga što u stvari ne oseća i ne misli. Problem koji imamo u komunikaciji sa „dvoličnima” i „licemerima” je što nisu iskreni i otvoreni, tako da ne znamo šta zapravo misle i osećaju.
Dvoličnost i licemerje osuđujemo kada sebe ili nekoga ko nam je važan posmatramo kao žrtvu tuđe neiskrenosti i obmane. Ali šta bi bilo sa ljudskim društvom kada bi ljudi stalno bili iskreni i otvoreni, kada bi drugima bez kočnice govorili ono što zaista misle; kada bi stalno drugima jasno pokazivali ono što zaista osećaju u datom trenutku? Šta bi bilo kada bi vam vaše kolege na poslu u svakoj situaciji iskreno govorili šta misle o tome šta i kako radite, kako se ponašate, govorite, oblačite? Problem sa iskrenošću je što iskreni ne govore samo pozitivno već i negativno. Čak možemo da tvrdimo da je iskrenost definisana kao sposobnost da se drugome kaže ono što je za njega neprijatno i negativno. Osoba koja vam govori uvek samo pozitivno gotovo sigurno nije iskrena sa vama. Stalna iskrenost bi komunikaciju činila veoma neprijatnom.
Prema tome, postoje situacije u kojima je dobro biti iskren i situacije u kojima ne treba biti iskren, već treba nositi masku, biti dvoličan. Jedno je kada komuniciramo sa ljudima sa kojima smo bliski, a drugo je kada komuniciramo sa ljudima sa kojima nismo bliski, ili ih čak i ne poznajemo. Iskrenost je veoma poželjna u bliskim odnosima, a može da bude problematična u odnosima koji nisu bliski. U komunikaciji sa nepoznatom osobom ili poznanikom moramo da nosimo socijalnu masku kako bismo zaštitili drugoga od naše iskrenosti, ali i kako bismo sačuvali svoje tajne pred drugim koji ne mora da bude dobronameran. Možemo da kažemo da bez postojanja društvene maske, „dvoličnosti”, ne možemo da zamislimo kulturnu javnu komunikaciju.
Kako bez iskrenosti nema bliskosti, dvoličnost i licemerje jesu negacija bliskosti. Iste osobine koje poništavaju bliskost mogu da budu nužne i poželjne u javnosti, u komunikaciji sa ljudima sa kojima nismo bliski.
Razliku između bliskosti i javnosti naučimo kada odrastemo, zbog čega sasvim drukčije čitamo bajku „Carevo novo odelo”. Ne uzimamo u obzir samo istinu, već i kako ona utiče na druge i njihova osećanja.
Izvor Politika