Kampanja koja je poslednjih nedelja vođena protiv sad već praktično bivšeg ministra privrede, zaslužuje da bude podrobnije istražena, analizirana i objašnjena. Na njenom čelu samo su se formalno nalazili paradržavni sindikati; logistika je dolazila iz najviših vrhova Vlade Srbije.
Najdalje je u toj borbi protiv zdravog razuma otišao – i najdublje pao – Mlađan Dinkić, koji je nekada predvodio jednu izrazito reformski orijentisanu intelektualnu grupu, da bi danas njegova partija postala poslednje utočište populista i demagoga.
Ali nije Saša Radulović najveći gubitnik u ovoj tužnoj priči sa još tužnijim krajem. Niti je njegova demisija poraz – kao što su istraživanja pokazala, ne tako malog broja – ljudi koji su podržavali promene. Radulovićev pad zapravo je poraz danas najmoćnijeg čoveka u Srbiji, apsolutnog pobednika u svim kategorijama. S jedne strane zato što pokazuje koliko je zapravo nemoćan pred pojedinim društvenim grupama i njihovim mračnim silama. S druge, možda i važnije, jer pokazuje da još uvek u sopstvenoj glavi nije rešio taj problem: kakvu, i kako, želi da gradi Srbiju. I pustio je niz vodu čoveka koji je bio – možda ne jedini, ali svakako najuporniji i najglasniji – u pokušajima da vlada uradi ono što je, na kraju krajeva, i sama, kad je posle rekonstrukcije „osvežila“ mandat, obećala građanima Srbije.
Doduše, po jednom, Vučiću naklonjenom tumačenju, ovo je samo njegov taktički potez, jer se sa reformskim obećanjima ne ide u izbore niti se pred izbore prave „bolni reformski rezovi“. Po drugom razumevanju situacije, međutim, Vučić u samu potrebu za korenitim, sistemskim reformama ne veruje, već („dinkićevski“) veruje da će mu arapski kapital sve dosadašnje muke „pozlatiti“, pa mu je i raspisivanje izbora bilo potrebno, između ostalog, da bi se otarasio „dosadnog“ Radulovića i njegovih uznemirujućih reformističkih predloga.
Srećom, odgovor na pitanje koja je od ove dve „škole mišljenja“ u pravu nećemo morati dugo da čekamo.