Godine 1991, sumirajući dotadašnje izdavačko-uredničko iskustvo i
anticipirajući vremena koja dolaze, Branko Kukić je u stotom broju
časopisa “Gradac” napisao programski tekst pod naslovom “Odakle
dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?” U njemu je izneo razloge i ciljeve onoga
što radi:
“1. U konfuznim, mračnim i teskobnim vremenima pojačava se čovekova
potreba za simboličkim izražavanjem, kao jedan vid zatvaranja i zaštite
duhovnog integriteta. Sudeći po tome, moram da priznam da ovih sto
brojeva ‘Gradca’ gledam simbolično: vidim ovu stotinu kao izvestan
gutembergovski mikrokosmos u makrokosmosu kulture jednog naroda, kao
malu celinu u okviru jedne velike, doduše još maglovite, celine, a ta
pretpostavka sama po sebi podrazumeva kreativnu individualnost, što je
pouzdan znak kulture zaokruženosti, koja je, u ovakvim vremenima, pobeda
jedne jasne ideje, uspon jednog načina mišljenja, i podvig ukusa
manjine u odnosu na neukus većine.
2. Ako pogledamo oko sebe i upitamo se šta je srpska provincija, u
periodu vladavine komunizma, dala srpskoj kulturi, sem onih brojnih
pojedinaca koji su iz te provincije pobegli u metropole, biće nam
dovoljni i prsti na rukama da prebrojimo ona ostvarenja i one ideje koji
su imali širi značaj u kulturi ovog naroda. Srpska provincija je
prostor koji je ostavljen – ostavljen i zaboravljen – prosečnima i onima
ispod njih, uprkos činjenici da kulturu stvaraju najumniji i
najdarovitiji. Zbog toga je srpska kultura sva u lomovima.
3. Osnovni pokretač napretka, kako duhovnog tako i ekonomskog, jeste
hijerarhija vrednosti. Kako totalitarna društva odbacuju svaku
hijerarhiju osim hijerarhije vlasti, u takvim društvima nikada nije
postojao kvalitativni kontinuitet u kulturi. Zbog toga što su oni koji
su svojim sposobnostima najpozvaniji da formiraju duhovne vrednosti bili
u senci hijerarhije vlasti, u našoj kulturi ima više kiča nego u drugim
kulturama. Kič je u ekspanziji tamo gde pravila ne određuju inventivni
pojedinci, već mase, koje ne poseduju obrazovanje, nemaju razvijen ukus i
ne dosežu do ontološkog, odnosno metafizičkog, što je preduslov svim
velikim umetničkim delima. Na našim prostorima nesumnjivo vlada
čovek-kič. Jedan slavni teoretičar kiča je rekao da ‘čovek lošeg ukusa
utiskuje svoj loš ukus u dela koja sluša, čita ili gleda’.
4. Izraz kultura izveden je iz reči kult, dakle od sakralnog, a koje
postoji još od formiranja čovekove samosvesti. Samim tim, kultura
jednog naroda podrazumeva ‘sveto predanje’, duhovno iskustvo svih
predaka, a ona je sećanje koje nas, što dalje seže u prošlost, više
oplemenjuje i štiti od istorijskih potresa i duhovnih kriza. Vandalsko
rušenje prošlosti, koje je doživeo naš narod, i njeno ponovno
megalomansko i nekritičko afirmisanje na prečac, potpomognuto političkom
zloupotrebom i paranojom, dovodi nas – u ovim vremenima – do opasnosti
da, s jedne strane, zauvek izgubimo, u ovoj pomahnitalosti, ono što je
najdragocenije u našoj prošlosti, i da, s druge strane, izgubimo i korak
sa sadašnjošću i realnošću. Živimo, dakle, u duhovnom somnabulizmu!
5. Put u budućnost mora biti zasnovan na afirmaciji najboljih i
najumnijih, a to će se dogoditi samo onda kada se uspostavi hijerarhija
vrednosti, na kojoj se temelji čitava kulturna istorija čovečanstva,
čitava priroda i vasceli kosmos. Sve ostalo je ideološka opscena i
prevara. Sve ostalo je malograđansko liptanje i tupoglavost. Ne
zaboravite, večnost curi na sve strane okolo, zaobilazeći nas zatvorene u
Vavilonsku kulu totalne pometnje.
6. ‘Gradac’ je pokušaj da se prevaziđe provincijalan način
mišljenja, da se uspostavi hijerarhija vrednosti, i da se poštuje sveta
prošlost. Čitav naš dosadašnji rad zasnivao se na ovom zavetu, na ovom
našem trojstvu, uz povremene promašaje-grehe. Znatan broj čitalaca – taj
naš mali svet – koji smo pridobili uz časopis i uz Biblioteku ‘Alef’,
bila je dobra reakcija na ovakvo duhovno opredeljenje. To je jedini
pouzdan znak da smo uspeli. Verujemo da je naš primer kakav-takav
putokaz za jedno novo osećanje u našoj kulturi, u kulturi u kojoj će
temelj biti duhovnost, inteligencija, imaginacija i snoviđenje.”
Od vremena kada su ove rečenice napisane prošlo je punih dvadeset
tri godine, a pod uredničkom rukom Branka Kukića izašlo je još devedeset
brojeva časopisa “Gradac” i dvestotinjak dragocenih knjiga objavljenih u
različitim “Gradčevim” i drugim edicijama. Sve se u međuvremenu
promenilo, državni, društveni i kulturni okvir – sve izuzev pozicije i
uloge “Gradca” definisanih ovim tekstom. Takvu poziciju Branko Kukić je,
bez obzira na spoljne okolnosti, sve ovo vreme strpljivo, uporno i
tvrdoglavo branio, verujući u ono što radi i ne očekujući ništa
zauzvrat. “Moj san je bio da ‘Gradac’ bude časopis koji će čitati
slobodni ljudi, dakle ličnosti”, kazao je Kukić jednom prilikom. Izborom
Branka Kukića za ličnost godine, “Vreme” skreće pažnju da uprkos opštem
moralnom, političkom, društvenom, ekonomskom i kulturnom sunovratu, u
našoj sredini postoje, istina sve ređi i sve usamljeniji, pojedinci koji
u tom sunovratu ne saučestvuju, ne podilaze osrednjosti, i koji, uprkos
svemu, pokušavaju da sačuvaju dignitet svog poziva zahtevajući od onih
kojima se obraćaju da budu “slobodni ljudi, dakle ličnosti”. Branko
Kukić je jedan od njih.
“Gradac” izlazi evo već četrdeset godina. Možete li da
uporedite današnji društveni i kulturni kontekst i onaj u kome se
“Gradac” pojavio 1974?
Tada su se neke stvari pokretale i osnivale, a danas se ukidaju i
gase. To je posledica zastrašujuće snage primitivizma u svakom obliku
vlasti: u njoj je sve sami mutljag i prostak. Mislim da je u onoj državi
i, uopšte, u onom kakvom-takvom sistemu bilo više pravila i reda. Čini
mi se da su tada umetnost i kultura ljudima bili značajni, da je jedan
sloj stanovništva u tome pronalazio smisao. Među mladima se slušala i
svirala bolja muzika koja je menjala svest i svet, pred bioskopima su
radili tapkaroši, u kafanama se skupljao šarmantan i duhovit svet, bilo
je milina kada na ulici sretneš nekog umetnika… Danas kada vidim u
daljini pojedine pisce ili slikare, ja šmugnem u podzemni prolaz… Hoću
da kažem da ima malo interesantnog sveta. Kad želiš da sretneš nekog
zanimljivog čoveka, moraš da zakažeš. Mi danas živimo u potpunom rasulu –
umnom, moralnom i ekonomskom. Najveći krivci za to su političari: ljudi
treće klase koji su se nekim trikom, koji nismo u trenutku ukapirali,
dokopali vlasti, sve pod firmom demokratije… Moj je utisak da su
ondašnji ljudi na vlasti imali barem izvesnih skrupula. Verovatno da su
im razne udbe ulile strah, pa su morali da poštuju neki red. Prođeš
pored njih, a oni zbog nečega drhte… Sećam se iz onih godina kada je
jednom prilikom u Čačku gostovalo Crnogorsko narodno pozorište sa
predstavom Predstava se odlaže, i kada je dva sata pred početak – a
karte su bile rasprodate – ondašnjem direktoru Doma kulture, gde se
predstava igrala, neko od osoblja u prolazu rekao: “Predstava se
odlaže”, a on se okrenuo i zapretio: “Ko odlaže? Nemoj da vam jebem
majku.” Ali sutradan si mogao da mu predložiš isto neku takvu
“predstavu”, i on bi to prihvatio sa poverenjem. Hoću da kažem da
kultura više nije stvar poverenja; a to je u toj oblasti broj dva. Broj
jedan su, naravno, kreativnost i čudo.
A kada biste uporedili izdavačku scenu tada i danas?
Tada su u državnim izdavačkim kućama sedeli obrazovani ljudi,
vrhunski pisci i naučnici, a danas knjige izdaju nedefinisane osobe.
Svojevremeno su dvojicu izdavača uhapsili zato što su paralelno sa
knjigama prodavali “čudotvorne” čajeve, praškove i tekućine. Podsećaju
me na one volšebne tipove sa drangulijama i preparatima iz slavnih
vesterna. Danas je u izdavaštvu osnova zaraditi pare, tada je ideja bila
širiti kulturu. Promenio se i odnos prema literaturi, a i sama
literatura. Svet je preplavljen lakom književnošću čiji je cilj da širi
što više beznačajnosti, zabave i spektakla. Uputstvo je: “Pročitaj i
zaboravi pre nego što si počeo da čitaš”. Gi Debor i situacionisti su
još pre pedeset godina govorili da mi živimo u društvu spektakla. S
druge strane, čitava savremena umetnost se sve manje bavi suštinom, a
sve više pitanjima svakodnevice. A svakodnevica je postala banalna, liči
na prezasićen rastvor. Svet leluja na površini bez smisla i cilja.
Jedini cilj je trošiti novac. Bankarski sistem diktira svetom. Zbog toga
mislim da je danas opljačkati i prevariti banku sveta i moralna obaveza
svakog čestitog čoveka.
Ni relevantni časopisi za kulturu u Srbiji skoro da ne
postoje. Da li je to zbog odsustva institucionalne podrške ili zbog
nedostatka ideje čime bi u današnje vreme časopisi za kulturu uopšte
služili?
Ne može se reći da ne postoje, ali su uglavnom neinteresantni i
neintrigantni, što je jedna od posledica krize stvaralaštva. Prisutno je
i potpuno odsustvo koncepcije: oko časopisa su okupljene male interesne
grupe ili nekompetentni ljudi. A u umetnosti postoje izuzetne teme,
pojave i ličnosti koji su ovde nepoznati. Moram priznati da je zavladala
i kriza radoznalosti. Za značajne umetnike se proglašavaju minorni
likovi, a to je posledica delovanja raznih klanova. Kao što su
političari upropastili društvo, tako su samoproglašeni umetnici
upropastili umetnost. Ko se seća časopisa kao što u bili “Delo”,
“Savremenik” ili “Književnost”, ili ko čita ovovremeno “Pismo” (koje je
osnovao i uređivao Raša Livada), “Istočnik” i “Poeziju” (koje je osnovao
i uređuje Milutin Petrović), videće u njima sistem, ideju i razlog.
Milan Vlajčić je svojevremeno rekao da danas većinu časopisa u Srbiji
“uređuje poštar”. A u vezi sa važnošću časopisa podsetiću na naše
“Letopis Matice srpske”, “Venac”, “Srpski književni glasnik”, “Misao”,
ili na “La Nouvelle revue frannjaises” (urednici su bili Žan Polan i
Andre Žid), “Les Temps modernes” (urednik Sartr), “Les Lettres
nouvelles” (urednik Moris Nado), na “Encounter” (sa idejama pesnika
Stivena Spendera) ili današnji “Le Magazine littéraire”, a da ne
govorimo da u svetu svi veliki i uticajni dnevni listovi i nedeljnici,
koji kreiraju duh vremena, imaju dodatke za književnost i kulturu. Iz
časopisa su uvek dolazila najvažnija dela jedne kulture.
Kada ste 1985. godine pokrenuli ediciju “Alef”, već prvi naslovi
objavljeni u njoj jasno su ukazivali na Vaš urednički senzibilitet. Prva
knjiga bile su Borhesove Jeretičke lekcijei>, za njom su sledili
Beket, Sioran, Jung, Genon, Ortega i Gaset, Solovjov… Čime ste se
rukovodili pri izboru ovih knjiga i autora?
Mene su interesovali pre svega autori koji se bave suštinom. Dok se
ne pojmi suština, neće moći da se shvati čovekova psiha, neće moći da se
odgonetnu umetnost, mitovi i religije, neće se osetiti njihova snaga i
poruka, ne mogu se otkriti njihove tajne, čovek neće moći da se
približi, dremaće negde pored Velikog Puta. Pogotovo neće biti
razumljive društvene pojave, promene i kretanja. Neće se uhvatiti
pravac, a zaobilazno kretanje će se (što je za pametnog čoveka, inače,
uzbudljivo!) pretvoriti u lutanje pustinjom. U tom slučaju živećemo u
društvu bez cilja. A takvo je naše društvo – skup skitača, opsenara,
gatara, ajduka – sve sami probisvet. Da bi jedno društvo funkcionisalo,
potrebno je da određeni procenat ljudi shvati suštinu. Ti ljudi će s
vremenom formirati društvene slojeve sposobne da usmere one koji se zovu
masa, rulja i gomila. Mi smo očigledno društvo rulje, jer vidimo,
primera radi, da ta rulja ne ume ni da glasa, dakle da se bavi svojom
sudbinom, nego glasa upravo za one protiv kojih i izlazi da glasa. To je
posledica neodgovornosti. To je lepo definisao Krleža: “U gomili smrdi,
ali je toplo.” Shvatanje da su prostor i vreme linearni jedino govori o
relaciji život–smrt. Sve ostalo je paradoksalno, ali jedino ima smisla.
Suštinsku predstavu o ovome je napisao Basara u jednoj svojoj knjizi:
“Ljudi kojima unutrašnje vreme protiče brže od spoljašnjeg, pokretači su
istorije.”
Tokom 2013. godine reizdali ste tri kultna naslova: Pobunu
masa Ortege i Gaseta, antologiju Gnostički tekstovi i Šejkin Traktat o
slikarstvu. Ovim reizdanjima kao da ste zatvorili jedan krug. Zašto ste
sada objavili baš ove tri knjige, u čemu je njihov značaj i aktuelnost?
Jedan od razloga je i ovo o čemu sam upravo govorio. Ortega i Gaset
je pre osamdesetak godina snimio situaciju, predvidevši ono što se danas
događa: potrošačko društvo, zavaravanje, zaglupljivanje masovnim
medijima, “uspon beznačajnosti” (o čemu su pisali Kornelijus
Kastorijadis i Bodrijar, a što je predvideo Niče Vidoviti), “društvo
spektakla” (koje su opevali Gi Debor i ekipa), čoveka-masu čija je
glavna osobina neodgovornost i skrivanje iza drugog, propast
individualnosti, koja je za državu, društvo i kulturu najvažnija,
odsustvo želje za otkrivanjem i duhovnom avanturom, vladavina tehnike,
postvarivanje sveta (što je kasnije razradio Hajdeger).
Gnosticizam je po mome osećanju važna duhovna pojava protiv koje se
hrišćanska crkva žestoko borila, a upravo su takozvane gnostičke jeresi
(kako ih Crkva naziva) propovedale da se u čoveku večito bore dobro i
zlo. Da podsetimo, Njegoševa Luča mikrokozma je spev koji opeva tu
unutrašnju dramu i teskobu. A tu su negde Anica Savić Rebac i Ljubomir
Simović. Da to nije tako, ovaj svet ne bi bio užasno mesto: ratovi,
bitka za novac, kriza identiteta, moralno posrnuće, sebičluk… I to se
događa u sve većoj meri i u užasavajućim oblicima i dimenzijama.
A što se Šejke tiče, on je upravo kreator koji je sve ovo o čemu sam
govorio davno shvatio i sve te dileme prikazao u svom slikarstvu i u
svojim tekstovima. On je predskazao da će svet postati jedno veliko
Đubrište, prostor male upotrebne vrednosti, a čovek postvareno biće bez
cilja i nade. Svet naprosto postaje upravo ono što i hrišćanska crkva
govori, prikazuje i misli. Pitam se da li je i ona jednim delom talac
ovakvog sveta?
Pisali ste i pišete o slikarstvu i slikarima, objavljujete
važne knjige o umetnosti. Zašto zapravo muzeji u Srbiji ne rade? Kako
Vam uopšte izgleda savremena likovna scena?
Ovde ne da ne rade muzeji, ovde u stvari ne radi ništa. Osim nekih
ekipa i pojedinaca, koji u stvari rade iza leđa, “na crno”. Samo što ne
piše: “Lokal se izdaje”. Više nema volje za radom, jer je smisao rada
postao gubljenje vremena. Država koja niti jedan (i cifrom 1) procenat
društvenog dohotka ne ulaže u kulturu nema budućnosti. Država koja nije u
stanju da ustanovi da li je predsednik te države završio neki
imaginarni fakultet jeste država tutumraka. Onda vam se događa da divlje
horde budaletina razvijaju transparent na nekoj fudbalskoj utakmici
pitajući zašto nam ne rade muzeji. Zar to nije nečija surova kazna i
osveta? Zar to ne liči na pokretnu ludnicu, na progon razuma? S druge
strane, ovde više nema zanosa i ideja jednog kneza Pavla, koji je
osnovao Narodni muzej u Beogradu (a da još niko nije ni pomislio da
objavi njegovu prepisku sa velikim istoričarem umetnosti Bernardom
Berensonom, s kojim je bio saradnik i prijatelj)… Onaj koji za vikend
ide u svoje selo da kupi šljive i peče rakiju neće se baviti duhovnim i
naprednim idejama. On za to nema vremena, njiva ne može da čeka… A što
se tiče trenutnog stanja u likovnoj umetnosti, iskreno da vam kažem, to
poslednjih godina ne pratim jer me ne uzbuđuje ta isključiva potreba za
novim. Nekako mi je čitava savremena umetnost prešla u pomodarstvo. I
ono što se kod nas može videti jeste samo refleks opšteg stanja. Stvari
su suviše počele da liče jedna na drugu da bi bile umetničko delo.
Ova 2014. godina proći će u znaku obeležavanja stote
godišnjice Prvog svetskog rata. Objavili ste nekolicinu knjiga koje
govore o ovom ratu ili su napisane povodom njega, a pre nekoliko godina
objavili ste i tematski broj “Gradca” posvećen Mladoj Bosni. Kako
gledate na aktuelne polemike oko Sarajevskog atentata?
Ja na Mladu Bosnu gledam sa velikim divljenjem, jer je taj pokret za
mene bio otpor i bunt. To je ona vrsta reakcije koja je povremeno
neophodna, a u ovim vremenima je potrebna što češće. Današnji svet pati
za njom. Imam utisak da je Austrougarska, tresući se, jedva čekala
Spasioca – Mladu Bosnu. Ali naše je društvo učmalo i takoreći mrtvo, pa
se i na Mladu Bosnu gleda kao na grupu razbojnika, jer je danas i ovde
učmalost prerasla u agregatno stanje. Ovo društvo više nema snage da se
pobuni, u njemu su samopoštovanje i ponos zamrli. Ono je jedna ogromna
praznina. Ovde sada nema ni dostojanstva ni kuraži da se nekom prizna
pravo na ujedinjenje, na saživot i na samopoštovanje. Ne znam da li
vidite u vezi sa ovim kako provejava Kosovo? U pitanju je odsustvo
realnosti: ne gledaš ko ti je pred vratima, a gledaš šta leti na
nebesima. Lelečeš za pluskvamperfektom, a ovde kradeš bogu dane. A to
što se u svetu i kod nas ružno piše o mladobosancima, to je odraz
licemerja, sebičluka, laži i nehumanosti.
Koji su uzroci strašnog pada srpskog društva i kulture? Kako smo dovde došli? Postoji li izlaz?
Uzroke vidim u jednom nezrelom, bandoglavom i sebičnom društvu,
društvu koje dva veka nije uspelo da se uspostavi i da napreduje u bilo
kom pravcu. Ovde su državna rukovodstva za ova dva veka više ličila na
skup ludaka, a narod je postao sitničav, neiskren, nezbrinut, pun mržnje
i odsustva smisla za drugog i za drugačije, narod pod raznim
varijantama bensedina. Države kao što je ova nemaju nikakvog smisla,
svrhe, značaja i perspektive u svetu. To je razlog što nas ne uvažavaju i
ne priznaju. Da nesreća bude veća, ovde su se bili naklatili i
komunisti koji su upropastili sve čega su se dotakli. Prosto je
neverovatno šta se sve ovde sručilo i survalo. Zbog toga sam ubeđen da
izlaza nema, jer ovaj narod se ne obuva u istoj pameti. Ovde pamet
uglavnom služi za muvanje, mračne poslove, sulude ideje, i za
zajebanciju. Budući da je Srbija u odnosu na razvijeni evropski svet na
samom dnu, ako bi kojim čudom i krenula u nekom dobrom pravcu, kada dođe
na pristojan nivo, ko zna da li će svet postojati u ovom stanju, i da
li će uopšte postojati.
Kažete da su komunisti upropastili sve čega su se dotakli,
ali ste pomenuli i da su tada umetnost i kultura ljudima bili važne, a u
državnim izdavačkim kućama sedeli kompetentni ljudi. Zar nije doba
komunizma zlatno doba kulture na ovim prostorima?
Mislio sam na to da komunisti nigde nisu u ondašnjem obliku ostali
na vlasti (osim na Kubi; ono sa Čavezom je bila sprdnja jednog
somnambula), što znači da je jednoumlje stvar koja ne može da
funkcioniše. Cenzura i samocenzura su bile deo strahovlade, a posledica
je “zarobljeni um” (kako je to definisao Česlav Miloš). Kod nas je
tipičan izrod komunizma bio Milošević i njegova bulumenta. Posledice
svega toga se osećaju i danas. A šta su ovi današnji na vlasti nego
relikti komunizma? Pošto su silom nagonili narode na bratstvo i
jedinstvo, komunisti su direktni krivci za nacionalizam, raspad države i
krvoproliće. Ja oko toga nemam nikakve dileme. A što se kulture tiče,
nema te stege, sile i ideologije koja može ugušiti stvaralaštvo i
kreaciju. To je najautentičnija, najjača snaga i potreba u čoveku. Ona
ponekad može koristiti i vlasti, kao što je koristila Titu, za političke
petljavine. Pa ako postoji određena doza slobode u tom smislu, normalno
je da se oko te slobode okupljaju oni koji imaju potrebu da nešto iz
umetničkih dela saznaju o svetu i sebi. Pojedini komunistički diktatori
su to shvatali i u drugim državama. Ali da su upropastili ekonomije,
mnoge sudbine zavili u crno, naneli mnogo nepravde, patnje i bede,
skrcali mnogo para na gluposti, to je valjda svima jasno. A to što danas
neki pate za tim vremenima, to je zbog toga što je njima tada bilo
lepo: troškarili su sitnu paricu, mislili su da žive u rajskom naselju,
ali zauzvrat nisu smeli da pisnu, ponašali su se kukavički i prema sebi i
prema drugima. A takvi su i danas. Ja na njih ne računam, oni za mene
ne postoje jer ničemu ne služe, društvo sa njima propada. A što se tiče
“zlatnog doba”, njega je nemoguće danas uspostaviti jer su zapostavljene
vrhunske vrednosti, njih ovde više niko ne prepoznaje. Za “zlatno doba”
potrebna je “zlatna koka”.
Radili ste jedno vreme kao urednik i u Službenom glasniku u
kome ste pokrenuli nekoliko lepih edicija i objavili nekolicinu važnih
knjiga. Kako sada gledate na svoje angažovanje u Glasniku?
To je bio jedan odvažan poduhvat Slobodana Gavrilovića. On je hteo
da ustanovi ozbiljnu, temeljnu i moćnu izdavačku kuću, kao što su nekada
bili Prosveta, Nolit, Srpska književna zadruga ili Matica srpska. Čini
mi se da bi ta njegova ideja bila bliska razmišljanju slavnog francuskog
izdavača Žozea Kortija (čija izdavačka kuća i danas postoji u Parizu):
“Svaka se knjiga proda. Neka za 25 dana, a neka za 25 godina.” On je bio
čovek strpljenja. Takođe je hteo da pokrene neki oblik leksikografskog
zavoda, koji je neophodan svakoj kulturi sa pretenzijama, iako je
činjenica da bi ovde trebalo pre toga napraviti enciklopedije pevaljki i
političkog šljama. Dakle, okupljena je jedna grupa iskusnih,
profesionalnih i obrazovanih urednika iz raznih oblasti, i kuća je
izvanredno funkcionisala, imala je veliku i kvalitetnu produkciju, bila u
žiži medija i javnosti, dobivši u regionu sve važne nagrade za
izdavaštvo. Radovalo me je što sam i ja učestvovao u tom poslu. Posle
pet godina Slobodan Gavrilović je smenjen, a nas urednike je smenio
izvesni Ljušić. Danas je ta kuća u totalnoj stagnaciji, utopivši se u
nekorisne i mrtve izdavače.
Kako je izgledao vaš odlazak iz Službenog glasnika? Šta Radoš Ljušić, sadašnji direktor Glasnika, danas predstavlja u Srbiji?
To je bila sprdnja. Sa mnom su, u nedostatku razumnih dokaza,
raskinuli ugovor zato što nisam popunio neka dva obrasca, koja inače
ničemu nisu služili.
A što se onog Ljušića tiče, on je tipičan proizvod društva u kome
živimo: partijski preletač, neobrazovani namćor, nazadnjak,
nacionalista… Jednom rečju, jedno pravo srpsko luče.
Vratimo se na “Gradac”. U vremenu ideološke jednoobraznosti i
terora “političke korektnosti”, ono što “Gradac” i danas čini posebnim
jeste i činjenica da je uspeo da ne bude ni ideološki jednoobrazan niti
“politički korektan” (podsetimo samo na naslove iz biblioteke “Cveće
zla” – Pičke, Cigarete su uzvišene, Trava, Droge i opijenost).
Objavljujete mistike i fizičare, teologe i stripadžije, levičare i
desničare, utopiste i cinike, slikare i filozofe. Šta im je zajedničko?
Živimo u jednom kompleksnom svetu gde se mnoge oblasti saznanja
ukrštaju, u svetu u kome se na svetlost iznose mnoga zaboravljena
saznanja, tako da istorija dobija smisao i kontinuitet koji je bitan.
Više, na primer, nema “mračnog srednjeg veka”, nego je ustanovljeno da
su duhovna ili tehnička saznanja iz tog “mračnog doba” dragocena za
formiranje sveta savremenog čoveka. Zatim, recimo, alhemija nije više
nadrinauka nego je ideja o putu čovekovog unutrašnjeg, duhovnog razvoja,
puta iz nižeg stanja svesti u više. Gnosticizam ima sve više pristalica
jer nam govori o dualizmu u svetu, što se potvrđuje u svakodnevnom
iskustvu. Mistika, prema kojoj je hrišćanska Crkva bila krajnje
sumnjičava, danas se razume kao najupečatljiviji i najautentičniji
prilaz Bogu, želja za Sublimacijom. A svemu je zajedničko da se ne
birajući puteve dođe do suštine i istine.
Pored ostalih, objavljivali ste i autore koji pripadaju
evropskom krugu velikih konzervativnih mislilaca, a koji su pre izdanja
“Gradca” u našoj sredini bili gotovo nepoznati, Evolu, Genona, De
Mestra, kao i pisce poput Artoa, Ženea, De Sada, Selina i Jingera, čitav
niz “ljudi sa senkom”, kako ste jednom rekli. Zašto? Šta se danas od
takvih ljudi može naučiti?
Slično bih mogao da odgovorim kao i na prethodno pitanje. Svet je
kompleksan, sve je u prožimanju, a to je jedan oblik slobode – dato ti
je da prihvatiš mogućnost da sve ima lice i naličje, da je sve
istovremeno svetlo i tamno. Možda će u skoroj budućnosti upravo
konzervativna mišljenja iz prošlosti spasiti svet. Potvrđuje se da se
stvari često vrte u krugu, samo što mi to zbog velike vremenske distance
uvek ne primećujemo. Sve je kao kod Heraklita: sve se oko nas “s merom
pali i gasi”. Svi ovi pisci i mislioci su doprineli da se svet shvati u
svojoj isprepletanosti i želji da se ispolje sve strane čoveka i sveta
kako bi se došlo do istine. Čovek još nije saznao totalnu istinu o sebi i
u sebi, pa zato luta, tumara, posrće, ne može da nađe meru kako bi
proživeo život sa manje muka i zabluda. Interesantno je da su u jednom
prosvećenom društvu Antonena Artoa oterali u ludnicu. Pištao je i cvileo
otud za milošću, ljubavlju i pravdom… Ali u knjizi Pisma iz Rodeza (u
“Gradcu” objavljena pod nazivom Pisma iz ludnice), Arto je dao jednu od
najupečatljivijih slika savremenog društva. U odnosu na vreme Artoove
patnje, svet se “menja”, ali toliko kao da si ga stavio pod indigo.
Artoova knjiga je nešto najpotresnije što sam ikad pročitao. Drugi
primer je Žan Žene. Kada je objavljen broj “Gradca” posvećen njemu
(1983), kada homoseksualnost nisi smeo da pomeneš ni u snu, Žene je o
tome pisao bez ustručavanja (čak je zbog toga bio u zatvoru u Srbiji, a
da ne govorimo o “članstvu” u slavnim francuskim zatvorima), ali je bio
jedan od retkih umetnika koji je žestoko osuđivao zločine u Palestini.
Pre neki dan sam u “Politici” pročitao razgovor sa Milenom Marković
(koju mladi čitaoci inače zovu vau-pisac), koja je navela čudesan
podatak da sve više mladog sveta čita Ničea (kome je “Gradac”, da kažem
usput, posvetio jedan tematski broj). Ne da me to raduje, nego
predosećam čas kada će ti mladoničeanci rasterati ove licemere i duševne
parazite.
Kada se pogleda bibliografija “Gradca”, to je jedna čitava enciklopedija
pobunjenika najrazličitijih vrsta. Zašto je pobuna važna?
Pobuna je jedan od oblika traganja za istinom, kao umetnost i nauka.
Sport sigurno nije traganje za istinom, osim ako nije na svetu
najvažnije da saznaš za koliko neko može da pretrči od tačke A do tačke
B. Ali sa pobunom se javlja jedan opasan problem. Kroz istoriju
posledice pobune često su bili krv i razaranje. Verujem da će čovek u
bliskoj budućnosti izmisliti nove oblike pobune. Na primer, neće
glasati, organizovaće se preko interneta ili neke druge tehnologije oko
raznih tekućih problema, ignorisaće silu i propagandu kojima oni koji
imaju moć žele da ga porobe… Jedino pobuna može da spase svet. Povodom
toga, dodao bih nešto što je važno za odnos prema umetnosti. Mislim da
greše oni koji sve što je novo proglašavaju za pobunu. U osnovi želje za
novim krije se ljubav prema nesavršenstvu, prema nekom obliku pometnje,
prema manirizmu i dekadenciji, prema haosu koji teži da pređe u kosmos.
Svi prelazni periodi su leglo umetnosti… Ali, nije jednostavno tu
zagonetku odgonetnuti… Ima u knjigama.
Godine 1991, povodom stotog broja “Gradca”, napisali ste da
je “Gradac” “pokušaj da se prevaziđe provincijalni način mišljenja, da
se uspostavi hijerarhija vrednosti i da se poštuje naša sveta prošlost”.
Ne treba biti mnogo oštrouman pa shvatiti da je danas dominantan upravo
provincijalni način mišljenja, i u politici i u kulturi, kao i naopačke
izvrnuta hijerarhija vrednosti za koju se zalažete. Ali treću stvar
koju ističete jeste nužnost postojanja svesti o tradiciji. Kojoj i
kakvoj tradiciji, naročito danas, u vremenu u kome se svi rađaju juče, a
tradicija se konstruiše na osnovu dnevnih politikantskih potreba?
Iako je ovde sve pošlo u suprotnom pravcu od onoga kojim sam želeo
da se uputi “Gradac”, činjenica je da “Gradac” još postoji. Znači da su
te ideje i taj put izvodljivi. Tačno je da je Srbija postala
provincijalna u svakom pogledu. Zato su, kao što sam već rekao, pre
svega krivi političari, zatim nestručni, neobrazovani ljudi na važnim
mestima. Neke primere smo i u ovom razgovoru pomenuli. Činjenica je da
su sve promene koje su se ovde dogodile unazadile i unakazile i državu i
društvo. Posledice su raspad vrednosti i neprepoznavanje puteva kojima
treba krenuti. Sve se poseljačilo u onom primitivnom i smislu kada ljudi
gledaju svoje sitne interese i nisu više ni voljni ni sposobni da čuju
niti glas savesti niti glas onih koji možda znaju put. Kada je Sula hteo
Rimu da vrati slobodu, Rim nije umeo da je prihvati. Zato je farsa kada
navijači traže otvaranje muzeja, dakle oni koji bi ih slatko opelješili
i zapalili. Pa zar nije ovde reč o posrnuću jednog naroda? U svakoj
kulturi postoji i poštuje se tradicija. To je ono što je najvrednije,
najnaprednije u jednom narodu i što ga povezuje sa tradicijama drugih
naroda, a što je najveće planetarno i civilizacijsko dobro. Pesnik Ezra
Paund je rekao: “Tradicija je lepota koju čuvamo, a ne lanac za
okivanje.” Međutim, ovde je briga o tradiciji prepuštena onima koji
misle da su tradicija “jelek i opanci”, netolerantno i zatucano
sveštenstvo, nacionalističko buncanje, poseljačen jezik… Naprosto,
tradicija nije prošlost. Ona je kontinuitet – povezati danas ono što je
bilo juče sa onim što će doći. Tradicija je, u stvari, vizija, snaga i
kvalitet da stvoriš nešto dobro u vremenu u kome živiš i koje dolazi.
Kažu da se desničari i levičari razlikuju po tome što prvi
misle da su bolja vremena iza nas. Držeći se ovakvog određenja, reklo bi
se da ste Vi zapravo – tvrdi desničar.
Mislim da su podele koje su se dogodile – kao što je podela na
desnicu i levicu, ustanovljena pre dvesta godina – danas prevaziđene i
ne odražavaju pravu sliku stanja stvari. Naprosto, svet se drastično
promenio. Tome je najviše doprineo razvoj tehnologije, a time i odnos
prema radu, prema kapitalu, a što formira sudbinu čovečanstva. Promenio
se i odnos prema, na primer, svetom i profanom, time što su i crkve
morale ili će morati da promene odnos prema čitavom svetu, jer se menja
čovekov odnos prema Bogu, na šta su najviše uticala naučna otkrića iz
atomske fizike, molekularne biologije, astrofizike, genetike… Možda je
desnica usporavala određena svetska kretanja time što je dokazivala da
teorija progresa vodi u entropiju vrednosti, ali je takođe i činjenica
da je levica upropastila pola planete. Stvari stoje tako da su danas
glad i siromaštvo, zagađenost planete, kriza rada, agresija novca, krah
individualnosti, prisutni više nego ikad do sada u istoriji čovečanstva.
Šta danas na tom planu može da poboljša bilo desnica, bilo levica,
budući da više “ne zna desnica šta radi levica”? Rešenju problema se
mora prići drugačije. Mislim da je neophodna jedna planetarna
revolucija. Ali da li je ona danas moguća? Između ovih dilema je i moja
sklonost desnici.
Knjige koje dublje promišljaju civilizacijske procese
postoje i čitaju se, ali naše vreme je vreme ideologizovane kulture,
medijskih potemkinovih sela i terora brzine i površnosti. Kakva je
zapravo uloga takvih knjiga danas?
Savremeni čovek sve manje i sve ređe shvata da je povratak izvorima
povratak “večitim uzorima mudrosti”. Kada bi poštovao izvore, poštovao
bi prirodu, poštovao bi um i dušu. Jednostavno, razumeo bi istovremeno i
drugog čoveka i planetu na kojoj živi, i kosmički svet čiji je delić.
Zar to nije “prirodno, razborito i intuitivno”? Tajna je u jedinstvu
suprotnosti, koje je još Heraklit otkrio i proglasio za postulat broj
jedan. Samo će budala pitati – a zar Heraklitov svet i društvo u kome je
živeo nisu doživeli propast? Jesu, jer su došli varvari, ali je ostala
ona tradicija o kojoj smo govorili u kojoj se čuva kontinuitet. Postoje i
zaklopljene knjige, knjige-kase za koje većina nema ključ; ključ drže
ljudi od poverenja i znanja.
Kada se osvrnete unazad, kako Vam izgleda Vaš pređeni put? Je li vredelo?
Moj pređeni put izgleda kao da sam sa Velikog Putovanja lađom (lađom
“od čistoga kedra”, što bi rekao kralj Milan, čija se vizitkarta
pojavila u originalnoj verziji Hjustonovog filma Mulen Ruž, ako razumete
šta hoću da kažem) došao na neko stratište na kome gore i purnjaju
poslednji ostaci one građevine-tradicije, u čijim podrumima još postoji
blago koje se može spasiti, ali niko nije ni sposoban, ni voljan, ni
hrabar da skoči u taj plamen. Dok se svuda unaokolo čuju “bubnjevi i
zurle”.
Prilozi za biografiju – Rani jadi
“Rođen sam 1950. godine u jednom malom mestu između Čačka i Užica
koje ima lepo ime, zove se Jelen Do. Tu sam odrastao. Ali danas ništa od
mesta koje pamtim nije ostalo. Tamo se danas proizvodi kreč i sve je
sivo i zagađeno. Ružan kraj. Ali kada čovek dođe u ove godine u kojima
sam ja, on zna da je detinjstvo jedno od najlepših životnih doba. To su
bili ‘lepi nesrećni dani’, da se poslužim stihom Sime Pandurovića. Živeo
sam prilično vezan za prirodu, pošto je Jelen Do bilo živopisno mesto,
koje je, sa druge strane, imalo sve što jedno mesto treba da ima –
poštu, železničku stanicu, trgovine, ambulantu i nekoliko urnebesnih
kafana u koje su svraćali razni probisveti, što ženski što muški. Tamo
sam imao divno društvo.”
ŠKOLE: “Sve što je vezano za školovanje meni prosto
rečeno – nije uspelo. Nisam imao potrebu za školom, obrazovao sam se
sam. Postoje ljudi koji imaju otpor prema institucionalnom znanju,
učenju i saznavanju, i verovatno takve treba pustiti da sami traže i da u
tom slobodnom traganju otkrivaju stvari. Više od škole na mene su
uticali stariji školski drugovi preko kojih sam dolazio do knjiga i
filmova, pošto drugih medija tada i nije bilo, a koji su me u tom
periodu usmeravali. Osim nekih drugova, danas se iz svog najranijeg
školovanja ničega više i ne sećam.
…Išao sam u četiri gimnazije u četiri grada. Nijednu nisam čestito
završio. U gimnaziju sam najpre pošao u Požegi, ponavljao sam prvi
razred, a posle, zbog određenih okolnosti u koje ulazi ‘pušenje na
javnom mestu i posećivanje kafana’, morao sam jednog proleća da odem u
Višegrad. Zašto u Višegrad? Zato što je postojao voz koji je preko Jelen
Dola išao za Sarajevo, što je bila zgodna stvar. U Požegi su mi stavili
do znanja: ‘Bolje se skloni, jer ako te isteraju izgubićeš pravo na
školovanje.’ Nisam bio sam, bila je u požeškoj gimnaziji čitava ekipa
pred isključenjem, pa smo otišli grupno. Bila je to dobra ekipa, neki
neobuzdani i radoznali ljudi koji su u svim školama bili neka vrsta
avangarde, iako kasnije u životu nisu gotovo ništa uradili. Neki od njih
su me povukli i privukli za umetnost, književnost, film. Tamo smo
osnovali polutajno udruženje ‘Klub četvorice’, čiji je ‘program’
uglavnom bio bežanje iz škole i čitanje knjiga. Višegrad mi je naročito
ostao u lepom sećanju. Bilo je proleće, divno proleće. Sticajem
okolnosti, nasledio sam višegradska prijateljstva od mojih starijih
frendova koji su ranije tu bili. Sećam se mojih prijatelja Muslimana,
bazanja oko Drine, skitaranja po okolini… Naravno, tu o učenju nije
bilo ni govora; nisam ja tamo ni otišao da učim, nego da se sklonim…
Iz Višegrada sam otišao u Beograd, u XI beogradsku gimnaziju, a koliko
mene škola nije htela govori i činjenica da je to jedina gimnazija u
Beogradu koja je ukinuta. Ali, u vreme kada sam bio u njoj izbile su
demonstracije ‘68. Iako sam bio treći razred gimnazije, preko nekog
kluba pisaca koji je bio u to vreme u Domu omladine, a ja sam već bio
počeo da pišem i objavljujem poeziju, povezao sam se sa nekim studentima
i sa njima išao na demonstracije. Dobio sam teške batine kod onog
Podvožnjaka. Te batine su ušle u istoriju. Posle sam napustio i XI
gimnaziju, pokušao da završim razred u užičkoj gimnaziji, ali sam se
posle nekoliko meseci mučenja definitivno ispisao, i nekako,
nadvoje-natroje, preko profesora koje sam znao, završio sam gimnaziju
privatno. Videli su da od mog školovanja nema ništa, neko je to prokužio
i rekao: ‘Pa dobro, hajde pustite ga.’ U tim gimnazijskim godinama sam
počeo i da objavljujem poeziju po nekim listovima. Sećam se da mi je
Milan Vlajčić objavio pesme u ‘Mladosti’, pa Milovan Vitezović u
‘Susretu’, koji je kasnije zabranjen posle prikaza neke predstave u
Ateljeu 212.
Zašto je tako bilo? Bio sam, kako da kažem, naivni avanturista… Na
svoju ruku, niko nije mogao da me spreči u onome što bih naumio, uprkos
tome što to, naravno, pre svega mojim roditeljima nije bilo pravo. Kada
danas razmišljam o tome, imam utisak da je to možda bilo i presudno za
moje dalje poslove, za moja dalja interesovanja, jer sam onda osetio da
je stvar slobode presudna u životu.”
OTKRIVANJE SVETOVA: “Moja gimnazijska lektira bila je obična za
to vreme: Remark, Kesel, Zilahi, Fransoaz Sagan (Dobar dan, tugo)… I
poezija. U Višegradu sam kupio neke knjige koje su izlazile u Sarajevu,
sećam se Izeta Sarajlića, to je za nas bila vrlo lepa poezija, pa
Miodrag Žalica, Husein Tahmiščić, neki hrvatski pesnici… Neke knjige
sam do danas srećom sačuvao.
Kada jednom krenete u čitalačku avanturu, onda se stvari, pogotovo
za mladog čoveka, otvaraju jedna za drugom i stvara se čudesna mreža
uticaja i prepoznavanja. To čudo kako se svetovi otvaraju i povezuju
poznaju svi radoznali ljudi. Pre svega, na mene lično dosta je uticala
poezija Vaska Pope. U njoj sam prepoznao čudnovatu sintezu moderne
poezije i tradicije. Uprkos jednoj vrsti hermetičnosti, poezija Vaska
Pope je za mene bila pravi primer kako bi stvari u jednom vremenu ili
jednoj književnosti trebalo da teku.
Za one koji su odrastali šezdesetih godina rok muzika je bila
izuzetno važna. Tada, u toj sredini, a pogotovo u provinciji, opredeliti
se za takvu muziku, osetiti taj ritam, čudo te muzike, osetiti tu
slobodu, značilo je naslutiti čitav jedan novi i drugačiji svet… Rok
muzika je davala veliki stimulans mladim ljudima, pa i meni, podržavala
ih u potrebi da se oslobode, da i sami pokušaju da budu – slobodni. Ako
je danas ostalo nešto od takvog refleksa rok muzike, ja znam koliko on
može da bude dragocen za svakog mladog čoveka.
…Naravno, tu je i film. Kada sam bio u gimnaziji u Požegi prvi put
sam se sreo sa jednim filmom Puriše Đorđevića. Purišini filmovi su bili
filmovi posebne poetike, naročito za ondašnje gledaoce naviknute na
ratnu tematiku. Ali Purišini filmovi su bili čudni, drugačiji, i meni ni
danas nije jasno kako i čime su me privukli i zaintrigirali – imali su
razbijenu strukturu, drugačiju poetiku. Kada sam upoznao Purišu
polovinom sedamdesetih, razgovarao sam s njim o tome i rekao mu, kako
već mladi i naivni ljudi umeju da ozbiljnim i važnim ličnostima kažu, da
su mi se njegovi filmovi odmah strašno dopali, kada sam ih prvi put
video. Naravno, u tim godinama nisam mogao da mu kažem ništa suvislije u
vezi filma. A Puriša mi je na to divno odgovorio: ‘Slušaj, Brankić, ja
sam se to samo zajebavao.’ To je za mene bio šok, katastrofa, strašan
udar na sve ono što sam mislio i osećao gledajući njegove filmove. Iako
sam shvatio da je hteo da mi zapravo kaže: ‘Ma pusti to, jebeš filmove.’
Ali imao sam sreću što smo nastavili da se družimo, i dan-danas se
družimo i viđamo. Da, ja i danas volim Purišine filmove.
…A kada sam se ozbiljnije zainteresovao za slikarstvo? Prva stvar
koja me je u umetnosti strasno zaintrigirala bila je grupa Mediala.
Proučavajući Medialu, dosta sam se bavio slikarstvom Leonida Šejke i
preko njega saznao mnogo stvari. Imao sam i sreću da upoznam neke od
umetnika koji su pripadali Mediali, na primer Mira Glavurtića i Ljubu
Popovića; to je bio čudesan svet pisaca, slikara, intelektualaca. Stvari
su se zatim same od sebe račvale do te mere da je samo trebalo
strpljenja i radoznalosti, i neke sile i strašnog ritma, da uđeš u sve
te kanale koji su se pred tobom otvarali i upoznaš drugačije svetove,
koji su ovde bili dostupni samo određenom broju ljudi.”
Prilozi za biografiju – Kratka istorija “Gradca”
“Čačak je grad velike umetničke tradicije. Tu su rođeni ili učili
školu neki vrlo značajni ljudi za srpsku kulturu, od onih najranijih
poput Disa, Nadežde Petrović, Danice Marković, Nastasijevića; kasnije su
u čačanskoj gimnaziji učili Puriša Đorđević, Miša Radivojević, slikari
Tikalo i Risim, pesnici Aleksandar Ristović, Branko V. Radičević, Brana
Petrović, glumac Drago Čuma, arhitekta Mihajlo Mitrović… Svi oni su
stvarali atmosferu i imidž grada, davali mu naročiti ritam, dok je, s
druge strane, okruženje uvek imalo sluha i čak izvesnog strahopoštovanja
prema kulturi”, priča Branko Kukić. U Dom kulture u Čačku su
sedamdesetih godina dolazila velika pozorišta iz Srbije, Hrvatske,
Bosne, programi sa BITEF-a, FEST-a i BEMUS-a, najznačajniji pisci,
slikari, muzičari, prikazivani su filmovi, pravljeni festivali… Kao
mlad pesnik i Kukić je učestvovao 1972. godine na jednoj književnoj
večeri u Čačku na kojoj je čitao svoje pesme, a na gitari ga je pratio
Radomir Mihailović Točak, koji će kasnije napraviti grupu “Smak”. I
pored značajne kulturne produkcije, u Čačku tada nije bilo izdavačke
delatnosti, pa se pojavila ideja o pokretanju časopisa. Naime, ranije je
postojao časopis “Gradac” koji je šezdesetih godina osnovao pesnik
Aleksandar Ristović, ali je izlazio kratko i ličio je na književne
časopise kakvi su izlazili u drugim gradovima u Srbiji. Odlučeno je da
se časopis reaktivira i napravi novi koncept. “Ja sam 1972. godine dobio
prvu nagradu na tada uglednom Festivalu jugoslovenske poezije, to su
primetili i neki ljudi u maloj varoši kao što je bio Čačak, i budući da
su to bila drugačija i za kulturu dobra vremena, pozvali me da se
uključim u projekat tog novog časopisa”, kaže Kukić. “Bila je 1974.
Pošto su se svi značajni ljudi kulture potekli iz Čačka razlikovali u
odnosu na uniformisanu, vladajuću, ideološku umetnost, osetio sam
potrebu da se sa ‘Gradcom’ mora krenuti drugačijim putem, da se i on
mora razlikovati.”
POČECI: Kukić se priseća da mu je odmah po osnivanju “Gradca”
bilo jasno da će morati da se tim poslom ozbiljno bavi. Tada je imao 24
godine i kaže da je vrlo brzo osetio da radi nešto što može da bude
bitno, naročito od trenutka kada je odlučio da se krene sa pravljenjem
tematskih brojeva, a takva orijentacija časopisa je zahtevala potpuni
angažman. Časopisi tog tipa u Jugoslaviji nisu postojali, izuzimajući
jedan ili dva tematska broja časopisa “Delo”, i shvatio je da se u tom
trenutku mora napraviti nešto što će ili biti značajno na čitavom
jugoslovenskom prostoru ili će nestati. Odlučio je da “Gradac” za novi
koncept promeni dizajn i angažovao je Mila Grozdanića, čoveka koji je
tada u Jugoslaviji najkreativnije grafički uređivao knjige, da napravi
nov vizuelni identitet časopisa. Prvi tematski broj “Gradca” s novim
dizajnom i konceptom izašao je 1977. i bio je posvećen Mediali.
Taj broj je odmah izazvao otpor određenih krugova iz vlasti, ali je
takođe dobio i veliku podršku, kako važnih medija u tadašnjoj
Jugoslaviji, tako i ozbiljnih i značajnih ljudi u jugoslovenskoj
kulturi, poput Vaska Pope, Danila Kiša, Ljube Popovića, Živojina
Pavlovića… “To je sve koincidiralo i s pojavom novih ideja koje su
bile vrlo kritične prema tadašnjem režimu, kao i jednom grupom mlađih
pisaca koji su meni bili veoma važni i bliski, koji su počeli da
formiraju jedan sasvim novi duh u našoj književnosti”, seća se Kukić.
“Pre svega tu mislim na Davida Albaharija, on je već u trećem broju
‘Gradca’ objavio svoju priču, zatim na Rašu Livadu, Novicu Tadića,
Jovicu Aćina, Milenka Pajića, Gojka Tešića, Svetislava Basaru…”
Ispostavilo se da je tematski broj “Gradca” posvećen Mediali bio
preloman. U njemu su priloge imali Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Danilo
Kiš, Siniša Vuković, Vladan Radovanović, Bora Ćosić, Dragoš Kalajić,
Irina Subotić, Miodrag B. Protić, Danijel Dragojević, Pavle Ugrinov,
Peđa Ristić, Miodrag Pavlović, Oto Bihalji Merin… “Sve to je iz pozicije
rigidne vlasti bilo strašno sumnjivo, pogotovo jer su svi ljudi oko
Mediale bili na neki način proskribovani i bili žrtve takozvanog ‘crnog
talasa’ svega nekoliko godina ranije”, kaže Kukić. “Tako da je ‘Gradac’
posvećen Mediali izazvao najpre nevericu da sada neko, u režimu koji ih
je osudio i protiv njih vodio hajku, ima tri čiste da ih još skupi na
jednom mestu. Naravno, ja sam i u Čačku tada imao velike otpore uopšte
prema novom konceptu, ali kada su videli reakcije kulturne javnosti,
verovatno su to pustili u stilu: ‘pa hajde da sačekamo, valjda je to
prolazna stvar, valjda će se to vratiti u normalu’. Međutim, to se nije
vratilo u normalu.”
KLJUČNI BROJEVI: Posle Mediale, pojavilo se još
nekoliko brojeva “Gradca” za koje Branko Kukić misli da su bili
prelomni. Važnu ulogu odigrao je 26. broj koji je 1979. uredio David
Albahari i koji se zvao Savremena svetska priča, u kome je prvi put na
jednom mestu skupljeno sve relevantno što se u okviru proze tada
dešavalo u svetskoj književnosti. “Taj broj je predstavljao potpunu
pobedu jedne ideje, imao je veliki uticaj na mlade pisce i bio – brzo
rasprodat”, seća se Kukić. Nešto kasnije je Raša Livada napravio broj
Svetska poezija danas, da bi posle toga izašao i broj koji je napravio
Dragan Klaić, Stvaranje moderne drame. Ti brojevi su stavili “Gradac” na
važno mesto unutar tadašnje jugoslovenske kulture.
Za njima je usledio još jedan važan broj, onaj posvećen Žanu Ženeu,
objavljen 1983. godine. “Žene je kontroverzna ličnost, homoseksualac
koji je bio na robiji zbog lopovluka. Možete misliti kakvi su bili
otpori prema činjenici da promovišemo jednu takvu ličnost”, kaže Kukić.
“Ali kada smo uspeli i to da proguramo, i kada su stigle jako pozitivne
reakcije, od ljubljanskog ‘Dela’ i zagrebačkog ‘Vjesnika’ do beogradske
‘Politike’ – veliku sam podršku imao od Milana Vlajčića i Milke Lučić,
koji su bili urednici kulture u ‘Politici’ – svima je postalo jasno da
se oko ‘Gradca’ nešto ozbiljno događa. Posle Ženea, čini mi se da su se
vrata prosto otvorila i da tu više niko nije mogao da ‘Gradac’ vrati
unazad, mada je, naravno, časopis bilo lako zabraniti i ukinuti, bilo je
to vreme žestokog komunizma.”
I pored otpora, za koji Kukić kaže da je najčešće poticao “od
neobrazovanih i poluobrazovanih ljudi provincijalnog načina mišljenja,
za koje je svaki tuđi uspeh njihova strašna tragedija, od cinkaroša,
uvlakuša, tipova koji su jedva čekali da ispričaju svoju verziju
zbivanja oko časopisa i dizali euforiju koja je u suštini bila
kombinacija neznanja, prostakluka i gluposti”, do sredine osamdesetih
“Gradac” je stekao značajnu čitalačku publiku. Iako je štampan na
ćirilici, trećina tiraža “Gradca” prodavana je u Zagrebu i Rijeci.
ZABRANJENA KNJIGA: Kako se krug čitalaca širio,
javila se potreba za izdavanjem knjiga, edicije u okviru časopisa, i
Kukić je 1985. pokrenuo ediciju koju je nazvao “Alef”. Važna tačka za
ovu biblioteku bilo je objavljivanje knjige Denija de Ružmona U
zagrljaju Đavla 1991. godine. “Knjigu je preveo Frano Cetinić, dakle
knjiga je prevedena na hrvatski pošto je Frano Cetinić Hrvat. Tada je
krenula strašna hajka protiv ‘Gradca’ i mene”, seća se Kukić. “Počeo je
rat, bombarduju Dubrovnik, Milan Milišić gine, a ja u jednom kritičnom
trenutku kada se radi o Srbima, otadžbini, časti, srpskoj nacionalnoj
kulturi, usred Srbije objavljujem knjigu na hrvatskom jeziku! I desilo
se da ta knjiga bude službeno zabranjena u Čačku. Međutim, mediji su
onda počeli da pišu o tome − ‘Vreme’, ‘Naša Borba’, ‘Republika’,
‘Politika’, neki strani listovi i radio-stanice, javio se i Odbor za
zaštitu sloboda. Hajku u Čačku, sa ciljem da se ‘Gradac’ zabrani,
predvodio je jedan čovek, kasnije vrli borac za demokratiju, koji sada
ima nezavisne novine u Čačku. A onda, jednog dana pojavio se nekim
poslom u Čačku tadašnji ministar kulture Đoko Stojčić, dakle režimski
čovek, i neko mu se pohvalio da su zabranili jednu knjigu koja je
prevedena na hrvatski jezik. On im je ‘ladno rekao: ‘Vi izgleda niste
čuli da više nema zabranjivanja knjiga.’ To je za te hajkaše bio šok. I
tako, zahvaljujući u prvom redu medijima, ‘Gradac’ je kroz ovaj skandal
prošao kao salamander kroz tešku vatru, pročišćen i slobodan.”
DEVEDESETE I POSLE NJIH: “Gradac” je devedesete, uprkos
diktaturi besmisla svuda oko sebe, preživeo izdajući neke od svojih
najznačajnijih brojeva, poput Rečnika imaginarnih mesta, temata
posvećenih Mebijusu, Majmonidu, Selinu, smrti, Vasku Popi, Antonenu
Artou, Hugu Pratu… U “Alefu” su, pored ostalih, objavljene knjige
autora kao što su Borhes, Nabokov, Sabato, Nižinski, Sioran, Vidal-Nake,
Vernan, Bezanson, Arto, Dali, Jursenar, Kjerkegor, Jinger, Florenski,
Rozanov, Selin, Rulfo, Virilio, Jung, Darel, Lauri, Genon, Stajn, Evola,
Monteskje, Rilke, De Sad, Jonesko, Beket, Bašlar, Fulkaneli, Čudina,
Kiš, Šejka, Crnjanski, Dimitrije Mitrinović, Razgovora u paklu između
Makijavelija i Monteskjea (koja je bila tada udžbenik i vlasti i
opoziciji)… Usledile su i druge, jasno profilisane edicije “Gradca” −
“Lađa”, posvećena savremenim srpskim piscima i pesnicima, zatim “Mistici
i gnostici”, “Cveće zla”…
Istim putem “Gradac” je išao i dvehiljaditih, ali Branko Kukić
smatra da su uvođenjem višepartijskog sistema, pogotovo posle razdoblja
Miloševićeve strahovlade, stvari umesto da se razbistre otišle u
suprotnom smeru. “Na sva mesta, od privrede do kulture, dolazili su
pogrešni tipovi, a novi sistem je dozvolio da svaka ala i vrana
učestvuje u javnom životu. Takozvanu demokratiju, ne samo kada je reč o
kulturi, nego uopšte o političkom, ekonomskom ili bilo kom drugom
životu, bašibozuk je razumeo tako da se sad sve može. Ali bar kada je o
kulturi reč, u kulturi demokratije nema. Tu se samo može govoriti o
vrednostima, o pojedincima, i o društvu koje će ili prihvatiti ili
odbaciti te pojedince. Budući da to društvo nije u stanju da prihvati
pojedinca kao individuu, kao čoveka kreatora, kao čoveka koji ima
viziju, koji ima plan, onda naravno oni koji vrede u takvom sistemu
nemaju nikakvu šansu.”
Opisujući današnju atmosferu u Čačku, za koju smatra da je ista kao u
svim drugim gradovima u Srbiji, Kukić kaže da su ljudi iz tog grada
koji su završili razne umetničke škole, likovne, muzičke, primenjene,
pozorišne akademije, pobegli − “da se više nikad ne vrate, jer oni tu
nemaju šta da traže. Više ne postoji atmosfera u tom gradu, niti želja,
niti potreba da im se omogući da nešto rade, da se vrate. Ne da se
privuku da mlate pare, ti ljudi ne razmišljaju o mlaćenju para, nego da
nešto stvore. Ne znam da li je nada što su neki ljudi iz tih malih
gradova u Srbiji ostali tu gde jesu. U Čačku Vladan Matijević i Milenko
Pajić, u Požegi Danilov, u Kraljevu Živorad Nedeljković… Svi oni su u
svojim sredinama danas suvišni.” Na konstataciju da je i on ostao, da je
još uvek na istom putu i da ima istu misiju kao i ranije, Kukić kaže:
“Sva ova demokratija ispostavila se, za mene lično, kao jedan strašan
promašaj. Toliko sam razočaran da mi je ta atmosfera postala tako strana
da se bojim da sam na ivici strpljenja. Mislim da ću s ‘Gradcom’ još
malo sačekati i onda prosto, što se Čačka tiče, staviti tačku.”
Branko Kukić, pisac i urednik časopisa i izdavačke kuće “Gradac”
iz Čačka, izabran je za ličnost godine većinom glasova članova
uredništva nedeljnika “Vreme”. Kriterijum za nagradu je, kao i
prethodnih godina, pozitivan doprinos unapređenju društvenih institucija
u javnom interesu. Kolegijum nedeljnika “Vreme” smatra da je Branko
Kukić kao urednik “Gradca”, koji upravo slavi četrdeset godina
postojanja, održao i nastavio kulturnu misiju pokazujući da se vrhunska
kultura može stvarati u kontinuitetu, bez obzira na spoljašnje
okolnosti. Kukić već četiri decenije demonstrira da je tako nešto moguće
raditi izvan glavnih kulturnih centara i dominantne kulturne matrice, i
bez podilaženja trendovima i neukusu, ostavljajući dragocen i
neizbrisiv trag u srpskoj kulturi.
Tekst je preuzet iz Vremena