Amerika ima najbolju strategiju oporavka iz ekonomske krize i ona se zove „Obamaker”. Oporavak SAD od 2008. je trom, parcijalan i pun ustupaka ekstremnoj desnici. Ipak, on je u komparativnom smislu kao Čerčilova demokratija: najgora opcija pored svih drugih ponuđenih načina, posebno evropskih. Ali zanemaruje se ključna politička (ne ekonomska) odluka ovog perioda. Direktno u inat najgoroj krizi od 1929, oni kreću u najradikalniju promenu zdravstvenog sistema u svojoj istoriji.
Osnovna pogrešna pretpostavka jeste da je Obamina reforma usporila oporavak ili da će to učiniti kada profunkcioniše dogodine. Obratno je istina. „Obamaker” ne samo da je umanjio troškove vlade, već je prvi pokušaj u decenijama da se reši (ma koliko površno) jedna od najdubljih patologija američke društvene stratifikacije. Nejednakost u zdravstvenom sistemu je vodeći katalizator ostalih problema (više o tome u novoj knjizi Roberta Rajha „Nejednakost za sve”). SAD decenijama predvode napredne zemlje u najgorem zdravstvu sa najvećim cenama po glavi stanovnika. Čak 48 miliona Amerikanaca 2009. godine nije imalo osiguranje. Dodatne desetine miliona su zbog manipulacija privatnih kompanija i bušnih regulativa de fakto ostajale bez pokrića iako su navodno pretplaćene. Najčešći uzrok bankrotstva u SAD (uključujući 2008. i 2009) jesu zdravstveni troškovi.
U proseku dva miliona Amerikanaca godišnje bankrotira zbog medicinskih dugova; to je daleko više nego broj koji bankrotira zbog hipoteka na kućama i dugova na kreditnim karticama. Prema analizama Kongresa (Congressional Budget Office), glavni doprinos rastu deficita daje upravo zdravstveni sektor. Dakle, dok čitamo jezive izveštaje o „bagovima” na sajtu novog zakona, setimo se i problema koji on rešava.
Klintonov pokušaj da reformiše zdravstvo 1993. godine – u najpovoljnijoj ekonomskoj klimi od šezdesetih godina – mizerno je propao. Uz sve slabosti i ograničenja (republikanci su se postarali da ih bude) Obamina reforma pravi rizične korake upravo tokom izlaska iz krize. Procenjuje se da će iduće godine sedam miliona novih korisnika kupiti osiguranje. Poslodavcima je tih 12 meseci rok da usklade svoje polise sa standardima minimalne priuštivosti i vrednosti. Takođe se ograničava mogućnost privatnih osigurača da prikrivaju cenu usluga od onih koji je plaćaju.
Primer: proizvodnja sprave za zamenu kuka košta 350 dolara. Proizvođač naplaćuje 13.000 dolara. Pacijent za to u Americi može očekivati račun od privatnog osiguranja 20.000 do 30.000 dolara. Apetiti privatnih firmi neće nestati od januara, ali će ovakve pojave biti drastično otežane.
Za sledećih deset godina SAD će direktno uštedeti 190 milijardi dolara, a deficit smanjiti za 300 milijardi. Tokom 2012. korisnici su uštedeli 3,4 milijarde, uključujući pola milijarde zbog eliminacije dvostrukih naplata od strane privatnih osiguravača.
Pošto ovaj zakon spasava i živote i privredu, Republikanska stranka mu je u oktobru pružila dvonedeljni otpor. Uzeli su Kongres kao taoca i odbijali da podignu nivo duga u skladu sa zaduživanjima za koja su sami glasali. Kampanja dezinformacije i farsična propaganda je dovela do jedne karakteristične konfuzije. Skoro pola američkog javnog mnjenja podržava „Affordable Care Act”, a dvotrećinska većina se protivi „Obamakeru” – dva naziva za isti zakon. Uprkos opstrukciji, objektivni analitičari se slažu da će dugoročni efekat biti istorijski čak iako ga pojedine države blokiraju na lokalnom nivou.
Nedavno je (inače nesimpatični) gradonačelnik Čikaga Ram Emanuel ponovio svoju čuvenu izreku: „Ne dopustite da vam dobra kriza propadne”. Kada brod tone, tada je vreme da menjate trulo korito. Štednja, askeza i duhovno „stezanje kaiša” dok oluja ne prođe je plemenito delo – ali beskorisno ako se ne pokuša neka radikalna reforma društva. Možda su SAD porodile globalnu ekonomsku katastrofu. Možda je politička paraliza oko „Obamakera” usporila oporavak u kratkom roku. Možda je Amerika i dalje zemlja u kojoj 400 pojedinaca ima veće bogatstvo nego polovina stanovništva zajedno. Pored svega toga, iskoračili su dok Evropa stagnira. Zajahali su talas krize ne samo da bi spasli milione od bolesti i smrti nego i da bi stabilizovali privredu na nešto duže od nekoliko mandata.
Doktorand na Harvardu
Danilo Mandić
Tekst je preuzet sa Politike