Nebojša Bradić, poznati pozorišni reditelj, rođen je 1956. godine u Trsteniku. Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao je preko 70 pozorišnih predstava. Bio je upravnik Kruševačkog pozorišta od 1987. do 1996. Naredne godine je obavljao funkciju upravnika pozorišta Ateljea 212. Od 1997. do 1999. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.
Od decembra 2000. je upravnik i umjetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta. Profesor je na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Ispred liste G17+ 2008. godine izabran je za ministra kulture i informisanja i tu dužnost je obavljao do 2011. godine. Osvojio je 9 nagrada Joakim Vujić, 4 Sterijine nagrade, Zlatnog viteza za režiju Zlatnog runa Borislava Pekića.
Sa Bradićem smo za portal BUKA razgovarali o ulozi savremenog pozorišta, kritici u pozorišnim komadima, savremenosti klasičnih autora i drugim temama.
Gospodine Bradić, po čemu je, prema Vašem mišljenju, teatar važan? Koje su sve moći ove umjetnosti?
U vremenima krize kultura je skrajnuta na margine, uvek je poslednja o kojoj se razmišlja i to je istina koja se potvrdila i u nekim drugim vremenima. Ali i pored toga, pozorište je mesto razmene, dijaloga i provere određenih vrednosti i kao takvo pruža mogućnost, kako onome ko je na sceni tako i onome ko je u gledalištu, da zajednički postave važna pitanja o nama danas i ovde. Iako spada u jednu od najstarijih umetnosti pozorište je istinski savremenik epohe i ono tu svoju poziciju potvrđuje svakim danom. U tom smislu važno je da mi koji se bavimo pozorištem o njemu mislimo i promišljamo. Kriza postoji, ali u umetnosti i pozorištu ona je i izvor inspiracije, podsticaj i mogućnost da se pređu i prevaziđu određena ograničenja i da se na taj način ukaže na prave probleme u razvoju savremene civilizacije.
Možemo li govoriti o savremenom teatru, a da on nije angažovan? Koliko je društvena angažovanost u umjetnosti danas važna?
Jedan od segmenata pozorišne predstave svakako jeste njen društveni angažman i njena društvena uvremenjenost i to sa jedne strane postavlja teatar u jednu dinamičnu poziciju, ali isto tako teatar može da zaboravi na druge svoje segmente. Dakle, sloj angažmana ili onoga što bi se zvalo društvenom kritikom jeste bitan sloj svake pozorišne predstave i ona svakako u tom smislu ima svoju relevanciju, ali najvažnije je da ne zaboravimo da je pozorište dužno i samom sebi, odnosno, da ono ima obavezu prema samoj pozorišnoj umetnosti. Ukoliko se te dve stvari na pravi način spoje i ukoliko sa jedne strane pozorište odgovori zahtevima pozorišne umetnosti, a sa druge strane ukoliko je aspekt angažmana pozorišne umetnosti u dobrom saglasju sa svojim prvim i osnovnim ciljem onda imamo pozorišnu predstavu koja je relevantna i koja govori o onome što je bit pozorišta. Inače, ako se pozorište svede samo na medij koji će komunicirati o temama koje su predmet svakodnevnih briga drugih medija, bilo da se radi o elektronskim, štampanim ili nekim trećim, onda pozorište gubi svoju dimenziju.
Pozorište treba određenu distancu, ono se približava vatri, dodiruje vruće teme, ali ih oblikuje na način koji je adekvatan pozorišnoj umetnosti koja traje od antike do danas. I svi su antički i drugi veliki pisci pisali o onome što je njihovo vreme, što je njihov problem i što je segment koji treba preispitivati na svaki način u umetnosti. Zato se razlikuju obrade pojedinih antičkih motiva kod Eshila, Euripida, Sofokla i drugih autora. Svaki od njih ima svoju verziju antičkog mita koga su svi dobro znali.
Prije nekoliko godina u Banjaluci je igrana predstava Tvrđava koju ste radili po istoimenom Selimovićevom djelu. Iako romane od Selimovića nije lako pretočiti u pozorišni komad zanima me koje poruke biste Vi podvukli iz njegovih djela i šta je ono što je savremeno kod njega?
Svako prevođenje literature na jezik scene je poseban izazov i uzimanje velikih pisaca kao što su Ivo Andrić, Meša Selimović, Borislav Pekić, Danilo Kiš i drugi je prilika da pronađemo adekvatan jezik za njihovu scensku prezentaciju, ali i da preispitamo svoje vreme kroz njihova dela. Veliki pisci su nam zaista ponudili značajne teme koje su teme za sva vremena. Mi se u čitanju određenih dela menjamo, pa tako Derviša i smrt sa 18 godina mi čitamo na jedan način, sa 30 godina na drugi, a sa 40, koliko godina ima i glavni junak ovog dela, mi taj roman čitamo na potpuno drugačiji način. Pisac je napisao svoje delo u određenom vremenu, a sa menjanjem vremena menja se i njegov kontekst. Dela Meše Selimovića nastala su u vremenu socijalizma. U to vreme bila je prisutna velika pozornost od strane komiteta određenih službi na ono što se radi, a pored toga bila je prisutna i cenzura.
Mi danas tu vrstu ograničenja nemamo i posmatramo delo u sasvim drugom referencijalnom okviru pokušavajući da ga iščitamo na način na koji bi to delo moglo biti savremeno. Veliki pisci u tome nam pomažu i oni su nam sagovornici, a mi u njihovim delima pronalazimo glas koji nam ponekad nedostaje. Mi se, razume se, trudimo da prevedemo literaturu u pozorišnu umetnost i tu moramo pronaći adekvatan ključ. Taj ključ nije uvek isti, on se menja i zavisi od nas samih, jer se i mi menjamo. Nekoliko puta vraćao sam se delima Meše Selimovića. Derviša i smrt prvi put sam radio 1988, potom sam ga radio 1995, a onda sam se Tvrđavi vratio 2007. godine. Svaki put sam nešto novo otkrivao i na svoj način nešto novo oblikovao trudeći se da u različitim epohama nađem i adekvatan scenski ekvivalent, odnosno, adekvatnu estetiku koja može to da učini zanimljivim za savremenog gledaoca.
Jesmo li mi svi zatvoreni u svoje sopstvene tvrđave? Možemo li ih preći kolektivno i individualno?
Problem Tvrđave je stari problem zatvorenog društva, odnosno, problem modela koji se uspostavlja u kome čovek pojedinac ne može da realizuje svoju slobodu, ali to jeste problem i svakog čoveka koji u sebi nosi određene barijere i limite koje treba da prevazilazi. Sa jedne strane imamo oslobađanje kroz princip samorealizacije, a sa druge strane pomeranje određenih granica, odnosno, tih zidova trvđave kroz proces komunikacije. Pozorište je svakako dobro mesto za to, jer je pozorište prvo mesto u kome se čovek otvara jedan prema drugom, bilo da je reč o otvaranjima na probama između glumaca, reditelja i drugih umetničkih radnika ili na samim predstavama između glumaca i gledalaca.
Ono što je posebno karakteristično za naše vreme i za naše prostore jeste odvojenost određenih kultura koje su nekad bile veoma bliske, odnosno, koje su nekad činile jednu zajedničku kulturu. U tom smislu uloga umetnosti i pozorišta je da prevazilazi te granice, da pomera barijere i uspostavlja kontakte i komunikacije da bi tu globalnu tvrđavu kakav je svet, a svet je tamnica i o tome nam govore Selimović, Andrić i drugi veliki pisci, učine mestom koje je ugodnije za život i u kome čovek može slobodno i uspravno da hoda.
Koje je Vaše mišljenje o provokaciji u pozorištnim predstavama?
Svi mi tražimo odgovore na važna pitanja i te odgovore ponekad nalazimo u provokaciji koja je svakako moguć odgovor na pitanje koje se postavlja. Zapitanost autora nekad vodi ka skandalu, pesnici u stomak, jasnoj artikulaciji, triku, besu i svi ti aspekti u umetnosti su dozvoljeni ukoliko dolaze iz motiva koji su umetnički i etički. Pomeranje granica određenog izraza nije moguće bez velikih napora, pregnuća i umetničke hrabrosti. Neki autori na ovim našim prostorima danas su prepoznatljivi po tome što se od njihovih predstava i umetničkih dela koja stvaraju očekuje nekva vrsta incidenta. Ti incidenti su dobri, jer oni mogu da uzburkaju određenu sredinu, bilo da se radi o festivalu ili nekom pozorištu, a mogu i na neki način da pomalo ustajalu vodu u kojoj se kreću neke naše institucije zamute, uzburkaju i učine da se u njoj dogodi određena pozitivna promena. Incident u pozorištu je legitiman i on, ako je nastao iz umetničkih razloga, ima svoje mesto i utemeljenje.
Možemo li govoriti o slobodnim pozorištima kojima je osnivač država, mislim na takozvane narodne ili nacionalne teatre?
Ono što je bitno za teatar kojem je osnivač država jeste da ima adekvatna rukovodeća tela i ljude koji donose odluke u vezi sa programima tih teatara. Moguće je da se pod krovom takozvanog nacionalnog teatra dogodi određena predstava koja provocira i dovodi u pitanje i određenu misiju samog teatra. A odgovornost za takvu predstavu, ukoliko je ona umetnički kvalitetna, je svakako pitanje same direkcije koja tu predstavu postavlja na repertoar. Ta odgovornost je prisutna i ukoliko je predstava loša i ne odgovori zahtevima teatra kao i njenim ciljevima. U tom smislu ja ne vidim problem da bi pod krovom nacionalnog teatra bila izvedena tema koja dovodi u pitanje čak i smisao i svrhu tog istog pozorišta ukoliko je ona adekvatno umetnički obrađena i ukoliko zaista odgovara osnovnoj ulozi koju ta predstava ima, odnosno ukoliko odgovora na pitanja pozorišne umetnosti. Ali ukoliko treba da odgovara samo na neka druga pitanja onda sigurno nema mesto pod tim krovom. Što se tiče moguće cenzure ili što se tiče moguće objekcije društva prema toj predstavi mislim da to onda dovoljno govori o samom društvu, a ne o predstavi i umetnosti koja treba da ide napred i koja mora da uspostavlja nove paradigme i otvara prostore slobode.
Za kraj, koja je Vaša poruka mladim umjetnicima? Kako da sačuvaju slobodu u umjetničkom izražavanju?
Suviše sam dugo u pozorištu da bih svoje obraćanje završavao porukama uradite to ili to. Jako je važno da mladi ljudi ulaze u institucije, da u njima nalaze prostor za istraživanje i ostvare svoje želje i snove. To nije lako jer su u uslovima krize institucije prilično zatvorene, nema dovoljno novca za istraživanje i za neke nove rizike koje pozorišta moraju da uspostave. Tu ja vidim problem. Vidim problem u tome da pozorište mora da bude dovoljno rezilijentno u odnosu na krizu, a sa druge strane i dovoljno dinamično i otvoreno da prihvata nove izazove i naboje kreativnosti koji dolaze od mladih ljudi. Ali sam uveren da će mladi ljudi naći svoj put i da će ga nametnuti i teatru, jer u krajnjoj liniji bez njih nama nema budućnosti. Njima pripada ta jaka i važna uloga da pozorište u ovim mutnim i ponekad mračnim vremenima vode i da ga sačuvaju, održe i učine vitalnim.
Razgovarala Maja Isović
Vezani tekstovi:
Tanja Šljivar: U pozorištu je važno govoriti istinu
Slađana Zrnić – Teatar mora biti društveno angažovan