Književni kritičar Aleksandar Jerkov kaže da je skandal što srpski pisci nisu došli na skup “Pekić, naš sagovornik” koji je pred ukupno 12 učesnika održan u Francuskoj 7, povodom 20 godina od smrti jednog od najvećih imena srpske književnosti Borislava Pekića. “Stidim se srpskih pisaca”, kaže Jerkov.
Srpsko književno društvo organizovalo je skup na kojem je trebalo da prisustvuje 26 zvanica iz svijeta književnosti, ali se odazvalo samo dvoje.
Uz članove Pekićeve porodice i nekolicinu posjetilaca, skupu u prostorijama društva u Francuskoj ulici u Beogradu, posvećenom jednom od velikana srpske književnosti prisustvovalo je svega 12 ljudi.
Nekolicini okupljenih u sali, među kojima su bili Pekićeva supruga Ljiljana i ćerka Aleksandra i dva novinara, zatim se obratio profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i književni kritičar Aleksandar Jerkov koji nije mogao da sakrije svoju ogorčenost.
“Došao sam sa nekom mučninom u srcu i gorčinom, jer se bar za mene danas završava jedna epoha”, rekao je Jerkov, prisjetivši se da je na istom mjestu prije tri godine na komemoraciji povodom smrti Milorada Pavića samo njih troje govorilo, a tri srpska pisca su došla da nešto čuju.
“Stidim se srpskih pisaca, stidim se sebe, svojih zanosa i ljubavi. Pre 30 godina kada bi neko samo šapnuo Pekićevo ime, nas 20 bi skočilo da vidi šta se dešava. Danas srpska književnost izgleda tako da Pavić ne pripada nikome i za par godina ćemo zaboraviti da je postojao, Kiš bi trebalo da postane privatno vlasništvo, a Pekić nam divno dolazi da se u nekom zvaničnom trenutku zakitimo sa njim i budemo ponosni”, ocenio je Jerkov, priznavši da će vrlo brzo početi da prezire srpske pisce 21. veka.
On je primjetio da nema više velikih ljudi “koji bi nas čuvali od nas samih”.
“Živimo kao neki poludivlji svet i pitamo se da li ima još neka voditeljka nekog od najglupljih programa u najnovijoj istoriji medija da i ona napiše nešto pa da mi svi odušveljeno gledamo kakva je to književnost i da u istoriju svetske književnosti upišemo novu kategoriju – voditeljska književnost”, dodao je.
Jerkov je istakao da ako Pekićeva djela nisu književnost, onda ona i ne postoji.
“Samo jednu našu osobinu sam u stanju da percipiram sa istim patosom kao i ovo, a to je volja za umiranjem koja u ovom narodu postoji 1.000 i kusur godina. Ta škola smrti je naše duhovno zaveštanje”, rekao je on.
Jerkov je primjetio da bi Pekić da prisustvuje skupu, prekrstio noge, blago se osmjehnuo i sa nekom nevinošću i blagošću sopstvene građanske ironije pitao se zašto on toliko pretjeruje.
“Ali ja hoću da budem ogorčen i jedak, hoću da budem nemoguć i da kažem srpskim piscima: Bežite mi sa očiju. Kada me vidite na ulici pređite na drugu stranu da se slučajno ne dogodi da popusti građanska samodisciplina i akademski odgoj i ne kažem nešto o vama, vašem odnosu prema književnosti i kako ste u svom nepamćenju srpske književnosti sami sebe zaboravili, a da sam ja tolika budala da me boli taj vaš zaborav”, sa ogorčenjem je poručio Jerkov.
Pekićeva ćerka Aleksandra rekla je da “nije baš sve tako crno”, da od 2006. njena majka piše blog posvećen velikom piscu koji je veoma čitan, a od prije četiri mjeseca je aktivna i stranica na “Fejsbuku” koju je do sada posetilo 18.000 ljudi.
“Ljudi ostavljaju komentare, kupuju njegove knjige, vidi se da ga cijene i poštuju. Oduševila nas je ta ljubav”, istakla je ona.
Učesnici su se osvrnuli i na potrebu da Pekićeva djela budu dio obavezne školske literature.
Vezan tekst