Ne mislim naravno na ponovno sretanje “spajsica”, koje su isto tako
besmislene kao i za vreme aktivnog delovanja: jedina zasluga im je možda
to da su jedanput u prošlosti razveselile Nelsona Mandelu… Mlade snage
su bile uglavnom žalosno ispod visine jako umornih starica i staraca;
zabava se uostalom i završila mucavom himnom My Generation grupe Who, sa
još čudesno živim i koliko-toliko pevajućim Rodžerom Daltrijem. Samo na
osnovu te pesme, teško bi se zaključilo bilo šta o artikulisanosti
generacije, ali i priznanje neartikulisanosti nešto znači. Simbolička
vrednost te pesme je naprosto nenadmašna.
Ukratko, zabava je mogla zadovoljiti svakog cinika iz te generacije, i
to bilo skoro dovoljno, ali su se organizatori odlučili da posegnu
dublje: pustili su Imagine Džona Lenona, ne samo početak i ne samo
instalaciju Joko Ono, već celu pesmu. Ozbiljno lice već trideset godina
mrtvog šaljivca je poslalo ključnu poruku, koja floskule o miru,
toleranciji i ljubavi vraća u stvarnost: “No religion too…” Reči se
odnose na veru, svaku veru, svaku crkvu. Sledilo je još prizivanje duha
Fredija Merkurija i komuniciranje sa njim, proglas seksualne slobode
Džordža Majkla i prijatan dokaz da je Ani Lenoks jož živa, najbolja i
najlepša, a onda je došao vrhunac ateističke zabave: Erik Ajdl, član
nekadašnje grupe Monti Pajton, je otpevao svoju pesmu “Always Look On
The Bright Side Of Life” (Uvek gledaj na svetliju stranu života) iz
završne scene filma Pajtonovaca Brajanov život iz 1979. Za one
koji se ne sećaju, ili ne znaju: Pajtonovci su svoj najluđi i
najurnebesniji film zasnovali na zapletu o životu beznačajnog
jerusalimskog građanina Brajana Koena, koga su zamenili sa Isusom
Hristom. Zlosrećni Brajan (Grejam Čepmen) ima čantravu majku (igra je
Teri Džouns), ne naročito uspešan seksualni život, i ne snalazi se sa
arogantnim Rimljanima, mnogobrojnim organizacijama za oslobođenje
Palestine, Izraela i naroda uopšte, vernicima, sveštenicima, sektama,
vanzemaljcima koji ga slučajno otmu – ukratko, potpuni je luzer, koji
završava na krstu sa još dvadesetak drugih. Na krstu, nemogući
praznoglavac (igra ga Erik Ajdl) započinje šašavu pesmu o tome kako
treba gledati na svetliju stranu života, i razapeti se pridružuju. U
filmu tako reći nema scena koje nisu nezaboravno smešne, otrovno
sarkastične ili naprosto lude. Nema nijednog lika koji bi pokazao razum
ili ono što želimo da vidimo kao ljudska osećanja: stoga je film, premda
najbliži nonsens humoru, zapravo bliži realnosti od mnogih ambicioznih
realističkih. Među ludim scenama je izvesno najluđa ona u kojoj rimski
centurion zapoveda Brajanu, koga je ulovio kako u pogrešnom padežu na
latinskom piše grafit na zidu “Rimljani, idite kući!”, da na istome zidu
ispiše pravilan oblik sto puta. Nijedna zabluda nije oproštena, nijedna
verska, crkvena, politička ili kulturna glupost zaboravljena.
Film je postao kultni, a tome su doprineli i masovno zabranjivanje i
napadi gnevnih verskih grupa. Bio je zabranjen u Irskoj i Norveškoj –
što je iskorišćeno za reklamiranje. Može li se uopšte zamisliti film
koji je zabranjen u Norveškoj – pa eto ga! Na pogrebu Grejema Čepmena
1989, Erik Ajdl je otpevao ovu pesmu. Danas je ona, bar u Velikoj
Britaniji, jedna od vodećih pesama koje se u pogrebnim agencijama biraju
za izvođenje na pogrebima… Kako je mogućno da crni sarkazam postane deo
popularne kulture?
Mogućnih odgovora je mnogo: prvo, to je reakcija na versku bigotnost,
licemerje, otvorene laži i sistemsku glupost crkava – svih crkava;
drugo, to je ateistički odgovor na navalu pop-sujeverja kojim su danas
preplavljeni mediji, a preliva se u publicistiku i slizava sa
komercijalno usmerenom književnošću i filozofijom; treće, to je oštar
zahtev da se pažljivo pročitaju propisujući tekstovi, verski ili
ideološki; četvrto, to upozorava na opasnost skrivenih namera bilo kojeg
pokreta u bilo kojoj fazi – revolucionarno/pripremnoj, u akciji, ili
institucionalizovanoj; “ne verovati” je zahtev koji možemo prevesti samo
u akciju čitanja, saznavanja, proveravanja, dakle prosvećenosti.
Jadanje nad tim što niko više ne čita Deni Didroa može se ublažiti time
što se niko ne može smejati ni filmu ni pesmi ako istovremeno ne
razmišlja. Prosvetiteljstvo i ateizam po skraćenom postupku?
Recimo da je bar jedan, ali izvesno milionski deo publike na
završnome žuru i tokom TV prenosa mislio isto, i smejao se sa istim
razlozima – naročito kad su se oko Ajdla pojavili bolivudski plesači i
plesačice. I tu je direktan smisao i poruka ateističkog žura, na kojem
se nisu mogli pojaviti aktualni događaji, ali se program izvesno odnosio
na njih: za poluminutni muzičko-plesni skeč, tri mlade ruske žene treba
da odsede u zatvoru sedam godina. Slučaj Pussy Riot je u osnovi isto
čemu smo se veselili na olimpijskom stadionu: provokacija i ismejavanje
crkve, vere, i politike koja je sa njima srasla, sa koje god strane – i
gluposti, da se ne zaboravi. Ateistička žurka je jasno pokazala da
hapšenje nije rešenje, naročito kada bi trebalo uhapsiti nekoliko
stotina miliona. Ili samo Erika Ajdla, duh Fredija Merkurija, i nešto
sportista i dobrovoljaca, koji su horski zviždukali kako pesma i
zahteva? “Strasnog sportistu” Putina je poruka morala pogoditi u čelo.
Nije naime reč o tome koliko će on biti plemenit, da li će im se, kako
je jasno nagovestio, suditi po njegovoj volji, pa će u boljem slučaju
dobiti uslovno, u manje boljem će im se priznati odslužena kazna i tako
dalje, nego je reč o tome da se proces zaustavi, i nikada ne ponovi. Tu
nije reč o Pussy Riot, već o Rusiji, za koju one brinu savesnije i
pametnije nego državni i crkveni sistem. Poređenje između “tolerantne”
Velike Britanije i drugih država sveta tu ništa ne pomaže: reč je o
globalnom sukobu između gluposti i razuma, između namere da se
čovečanstvo utuče ili da preživi. Proslava je svetu prikazala žalosno
malu milionsku manjinu, jedino što je ovoga puta manjina imala mikrofon.
Ne sumnjam da će na raznim stranama ispitivati ko je to dao mikrofon
ateistima u ruke, da će javno procvileti uvređeni u svojim verskim
osećanjima, da će “umereni” zatrpavati stvar pod tonama stereotipa, i da
će se naći oštroumni kritičari pojedinosti nastupa na ateističkome
žuru. Ostaje da je neko dao starcima, pa i mrtvima, priliku, i da su
rekli najvažnije što su u životu imali da kažu: da se ne daju. Jedina
prednost te generacije je što je sakupila dovoljno znanja i podataka da
brzo prepozna: ukoliko je to ono što se može preneti, ne može biti
bolje.