Kako da vam kažem – malo ste me iznenadili. Ja sam mislila da ovo što ja pišem niko ne čita. Na ovojvrućinii besparici, ispada da nemate pametnija posla nego da pogledujete šta neki tamo pisac ima da kaže. Pisac se opustio, računa da je to interni dogovor između njega i urednika, ispunjava svoju mesečnu kvotu, kad tamo – znatiželjnici! Voajeri, takoreći. I nije im dosta što čitaju novine, nego još i komentarišu! Pa dobro, majku mu staru, jesmo lise tako dogovorili? Novine služe da se pročita TV program, sportska strana, čitulje, stanje deviznog kursa i da se, uz prigodno prizivanje porodičnog stabla, baci pogled na prvu stranu, pre nego što se na nju okrene šolja, da se vidi kako stvarno stoje stvari u budućnosti. Tako pristojan svet čita novine. A vi? Udarili po internetu. Pa komentari. I sad smo mi, kao, u interakciji, da ne kažem u dijalogu. Pri čemu vi znate ko sam ja, a ja o vama ne znam ništa. Dobro. Možemo i tako, ako baš insistirate.
Kaže meni u komentarima čitalac po imenu Realno Razmislite: „Šta možete zaraditi što čitate nekoga pisca fantazije. Oni se obično trude da im fantazija bude što dalje od realnosti – znači ništa upotrebljivo. Bolje je slobodno vreme provesti u nekom hobiju ili u čitanju nečega što podučava, vodi ka razmišljanju o problemima, a i radostima stvarnog života.”
Toplim izlaganjem obratio mi se i čitalac V.R. koji, između ostalog, kaže: „Književnost je izgubila sponu sa životom i postala sebi dovoljna.”
Jedan Mihajlo se pita: „Zašto pisci uopšte žive u ovakvom društvu gde se sve krade i otima, zar i oni ne bi hteli da otmu nešto? Zašto pisci nisu monteri, metalostrugari, električari?”
Pa je l’to drugarski, da ja vas pitam? Kapiram da je neodoljivo videti odštampan plod svog unikatnog uma, meni to ne treba da objašnjavate, ja na tom tripu živim otkad sam, takoreći, naučila da pišem. Al’što tako? Recimo da mene sad V.R. upita kako mu stoje ove nove bermude za plažu sa cvetnim dezenom, ja bih se iskreno oduševila i primetila bih da mu baš ističu figuru i da ga sužavaju u struku, a šire u ramenima. A Mihajla bih pitala da li je on to krenuo u teretanu, ili mu je to prirodno, ta diferenciranost pločica na stomaku. Tako se razgovara da onom drugom bude lepo. A ne ovako.
Ja kažem da je život naporan – vi kažete: jeste, još je grozniji nego što ti misliš. Ja kažem da su književne večeri udav i smor – vi jedva dočekate i dodajete da pisci ionako treba da pocrkaju svi redom, kad već ne znaju da rade za strugom, ili barem plugom. Niko, bre, da me uteši, i da kaže da stvari baš i nisu tako gadne. Svi bi samo da me zakucaju još dublje. Ne valja to tako, dragi čitaoci. Ubuduće, kad ja napišem da su pisci poslednja rupa na svirali, vi treba meni da napišete da mi se to samo čini i da je dobro da barem pisce imamo, kad se već kosmos urotio protiv nas. I šta će vama, gospodine Realno Razmislite (u daljem tekstu R.R.), da vam pisac piše o realnosti? Zar vam nije dosta realnosti?
I što mislite da je svaka realnost upotrebljiva, a da je svaka fantazija neupotrebljiva? Samo da znate R.R., srce mi je u bolu zadrhtalo od te vaše prezrive opaske da smo mi ništa drugo do obični „pisci fantazija”. Šta mogu kad nemam drugi hobi nego da fantaziram. Neko ima normalne hobije, skuplja salvete, tuče ženu, pretura po tuđim kesama za đubre iz čiste radoznalosti, a neko ume samo da fantazira. Nije lepo ubijati u pojam takve ljude, kao da je njima lako što su se takvi rodili. Mislite vi da ja ne bih volela da sam, recimo, metalostrugar? Ali, zadesilo me.
Naredba: pod uslovom da mu dozvole da i nadalje postoji, dolepotpisani pisac fantazija, u svojoj sledećoj knjizi mora ozbiljnije da se pozabavi stvarnim problemima ljudi! I vreme je bilo da javno kažemo: poštenog, radnog čoveka umetnost vređa, samim svojim dekadentnim postojanjem. U neka srećnija vremena, fantaziranje se ozbiljnije sankcionisalo. Danas fantazira ko kako hoće.
Mislim da nećemo morati još dugo da čekamo sve to što ste poželeli. Red, rad i disciplina, samo što nisu!