Iako
ne verujem da im se to sviđa, svakog vozača u ovoj zemlji kad-tad
oslove sa: “Miško”. Kad neko iskoči iz koze, izbezumljen, momentalno ga
neko proglasi za Lakija. Komarci su nam “k’o rode”, samo ako se od svih
ljudi na svetu bas na nas navrzu. Trudnice masovno postaju “Rumenke”. Ko
nije bar jednom pozvan da se nečemu primakne sa: “Priđi k’ Rumenci”
nije živeo u Beogradu.
Kada neko ustvrdi očiglednost, kaže mu se na izvestan, apsolutno
prepoznatljiv nacin: „’Ajde!“ Mnoge familije su recito (na zalost i
tacno) opisane kao “Topalovići”. Kada nekome ne pada na pamet da i drugi
imaju slične želje, kaže mu se: “I tata bi, sine”. A ja, osim što bih
mogao u beskonačnost da nastavim sa jeftinim novinarskim poenima ovog
tipa, ni jednom čitaocu ne moram da objašnjavam ništa od svega
navedenog. Što se mene lično tiče, posle ovog intervjua mogu po kafanama
da počinjem rečenice sa: “Jednom mi kaže (kao da svaki dan pričam s
njim) Duško (nikako Dušan, Duško znači da smo gotovo intimni)…” Pa kad
pitaju: “Koji Duško?”, mogu da promršim uzgredno: “Ma Kovačević…” S
pravom će mi svi prisutni, horski reći:”Stanislave, preterano sereš”.
WS: Da li mešavina drame i komedije uspešno opisuje Srbiju, kao što je i Srbi neobično vole?
Izgleda da je tako. Razmišljao sam o tome i mislim da je to duboko
kodirano u našem mentalitetu. Kroz istoriju smo se svakih
dvadeset-trideset godina susretali sa teškim, ne samo ratnim periodima.
Tu je bilo užasa koje bi retko koji narod preživeo i humor je bio
poslednja odbrana mentalnog sklopa čoveka, da ne poludi. Za čoveka, dok
se smeje, ima nade. To je moje osećanje iz privatnog poimanja sveta. S
druge strane, ne volim takozvanu “čistu komediju” zato što život nije
takav. Mislim da je ta mešavina tragedije i komedije zapravo naša
sudbina.
WS: Humor i tragični momenti izazivaju ekstremne reakcije
kod ljudi, u životu ili pozorištu. Da li to smenjivanje urnebesnog smeha
i iskrenih suza govore nešto o načinu na koji mi ovde živimo?
U suštini, to je neka vrsta apsurdnog življenja. A apsurd podrazumeva
mešavinu gorkog i slatkog, da ne pominjem sada Njegoševe stihove.
Interesantno je da smo, što severnije idemo, sve bliže čistoj drami i da
je tradicija i poštovanje klasične drame zapravo drama severa. Ibzen,
Strindberg… Sto više idemo na istok i jug, drama je sve razbarusenija.
Naravno da su na naš život mnogo uticaja ostavili periodi pod
okupacijom, u kojima hteli-ne hteli poprimite osobine onoga ko vlada.
Najbolji primer za to je ta duga i vrlo česta linija turcizama u našem
govoru, a bojim se, malo i u poimanju sveta.
WS: Čini se da se ljudi sa posebnim zadovoljstvom izraze
turcizmom, kao da tek turcizam uspešno izrazi ono što osoba misli i
oseća, jednovremeno.
Danas sam pisao predgovor za knjigu o starim, zaboravljenim rečima i
napisao sam da je ta gospođa ostavila tu knjigu svojim potomcima – u
amanet. Reč “amanet” možemo da prevedemo kao “zaostavština” ili
“nasledstvo”. Ali, “amanet” nosi u sebi nešto… Kao ukus kafe, nešto što
je teško prevodivo u osećanju.
WS: Nešto kao istovremeno i poklon i obaveza, kad ti neko ostavi nešto u amanet, ne znaš da li da budeš srećan ili da bežis.
Da, da. E, to je jedna sitnica koja poprilično objašnjava te uticaje.
Objasnili smo to na nivou jedne reči, ali kako šad to ide u suštinu
bića i poimanja sveta? To ima velikog uticaja na vaspitanje čoveka.
WS: Pročitao sam negde da ste Vi još uvek “veliki navijač Beograda”. I posle svega? I sada?
Ja sam čovek koji mora da živi u opsesivnim ubeđenjima. To je vrlo
često dobro, a neki put i nije. Davno mi je moj prijatelji Mihiz rekao
da je većina mojih drama napisana iz čiste opsesije i da se iz komada u
komad vrte slične priče i problemi. I to je tačno. Jedno od tih mojih
ubeđenja je da je Beograd sa svojim neuništivim potencijalom jedna od
jako dobrih sredina. On doživljava uspone i padove i bio je žrtva loše
politike, inata i raznih političkih zahvata koje je morao da trpi.
Činjenica je da je Beograd samo u dvadesetom veku bombardovan jedno
petnaest puta, a da je danas opet u usponu i uzletu, iako se u jednom
trenutku tokom nedavnih devedesetih godina potpuno bio urušio. Urusili
su se njegovi duh i vitalitet i izgledao je u jednom trenutku kao grad
na izdisaju, naročito posle bombardovanja devedeset devete. Mislio bi
čovek da će mu trebati jako dugo da se revitalizuje, da ponovo postane
bitno mesto na Balkanu. Pa opet, pre jedno dve godine, podem u Zemun na
fudbal, vidim na auto-putu neku gužvu i, da je izbegnem, skrenem na neku
petlju gde nisam ranije vozio. Našao sam se u nekom delu Novog Beograda
koji nikad nisam video. Zato što do nedavno nije ni postojao. Za četiri
ili pet godina, izgraden je neki kvart koji mi je zaličio na slične u
nekom vrlo razvijenom gradu, a zapravo sam naleteo na ove nove
kompanije, banke, sva ta čuda. Stajao sam na raskrsnici i pitao se:
“Kako ja sad da izađem na onaj moj put, a da ne umrem od sramote ako
pitam nekoga”. To je potencijal, da ja, uprkos svemu, na Novom Beogradu
gde sam kao student iznajmio prvu sobu i često išao peske preko peščara
do Brankovog mosta, dospem u situaciju da uopšte ne znam gde sam.
Neuništiv grad koji se sada širi uz reke i koji će, ako zaista bude
izveden ovaj plan da se grad spusti na obale, biti još vitalniji. Čovek
ide prema svetlostima grada po principu leptirice. Negde nešto svetli,
leptirica ide prema svetlu. Vrlo često se i isprzi, doduše, kao što se
došljaci vrlo često isprze u velikim gradovima, ali to je druga priča.
WS: Zašto ste prihvatili da budete ambasador u Portugalu?
Postoje dva odgovora. Jedan mogu da vam kažem, a drugi ne, zato što
je to obaveza iz ugovora o radu koji potpišete kada prihvatite
naimenovanje – o nekim stvarima ne možete da pričate. Ovaj odgovor koji
mogu da kažem je da sam se jako umorio od ovog posla. Ove godine sam,
neću da kažem proslavio, ali obeležio četrdeset godina od kada sam prvi
put radio pozorišnu predstavu.
WS: U Srbiji ljudi često ismevaju zvanična lica, to se
događa i u Vašim dramama. Da Vam je neko na trećoj godini studija, kada
ste počeli da pišete “Maratonce” rekao da ćete biti državni službenik i
to ambasador, šta biste pomislili?
Da mi je neko tada rekao da ću o ovim godinama biti živ, ja mu ne bih
verovao. Ako se vratimo u te godine, a to je početak sedamdesetih, pa
da vam je neko tada rekao da ćete doživeti dve hiljaditu godinu… Znate,
tada smo gledali “Odiseju 2000.” koja je bila toliko futuristički film
da smo mi mislili o njoj isto kao i o tri hiljaditoj, isto vam dođe,
hiljadu manje – hiljadu više. Tada je to bila daleka, daleka budućnost, a
mi sada pričamo u trenutku kada se završava prva decenija dvadeset
prvog veka. Dakle, čovek, ako je uporan i ako pozivi…
WS: Ako uporno živi…
Ako uporno živi i ako mu je stalo do života, mogu mu se desiti svakakva čuda. Zato je život i zanimljiv, verovatno.
WS: Živeli ste u raznim sredinama?
Imao sam sreće, a nekad mi se činilo i da je to nesreća, da u životu
stalno menjam sredine. Odrastao sam i završio osnovnu školu u Šapcu,
dakle u jednom jako specifičnom mentalitetu. Rastao sam u nečemu što
zovem “bermudski trougao istorije”: Cer, Mišar i Tršić. Taj trougao je
značajan, velik, tragičan… Najvažnije, to je jedan od najbitnijih delova
Srbije jer se tu događala tako velika i žestoka, turbulentna istorija.
Mišar – jedna od najvećih bitaka Prvog srpskog ustanka. Selo u kom sam
rođen je dva-tri kilometra od Mišara i kao klinci smo, tražeći gliste za
pecanje nalazili više metaka, čaura i kostiju nego mamaca. Tu su bili
rovovi, poslednja odbrana. Pa onda Cer sa svojom istorijom Prvog
svetskog rata, Šabac koji je dva puta spaljen do temelja i na kraju
Tršic, mesto Vukovog rođenja, kao nešto najbitnije za istoriju srpskog
jezika. Onda sam ja šetao po toj istoriji, po ulicama Janka Veselinovića
i svih pisaca iz tog kraja.
WS: Odatle ste prešli u Novi Sad?
Iz tog mentaliteta u Novi Sad i tamo završio gimnaziju. Susreo sam se
sa, uslovno govoreći, nekakvom austrougarskom tradicijom. Šabac je imao
stav, mentalitet i naslede kovane kroz teške vekove, a sada sam naisao
na nešto mnogo opuštenije, ustrojenije, uređeno, na zgrade izgradene u
vreme najvećeg uspona imperije i mentalitetom koji je potpuno različit. A
onda sam iz Novog Sada prešao u Beograd i susreo se sa energijom grada u
koji su nas samo kao klince dovodili da vidimo zoološki vrt i
Kalemegdan, plašeći se da se ne izgubimo. Strah provincijalca od
Beograda, to je posebna priča. Posle sam se selio po svetu i radio dugo u
Grčkoj, Čehoslovačkoj, Francuskoj…
WS: Kako Vam je Portugalija izgledala nakon svog tog iskustva?
Portugalija je jedan veliki cvetni dok Evrope. O njoj sam znao
ponešto, najviše o pomorcima zato što mi je more posebna ljubav, ali ne
puno o mentalitetu. Sreo sam se sa ljudima posebnog kova koji su već u
četrnaestom-petnaestom veku bili prvi osvajači planete. Imperija jednog
malog skupa ljudi koji je osvojio ceo svet. Portugalci su u tim njihovim
“karavelama” i brodićima stigli do Japana, ne zna se gde nisu stigli.
Kada vidite mapu putovanja tih njihovih brodica dužine dvadesetak
metara, vi prosto ne možete da verujete gde su stizali. Što kaže jedan
moj prijatelj: “Ja ovim ne bih plovio od mosta do mosta na reci, plašio
bih se da ne potone”. Oni su se hrabro upućivali u te daleke i potpuno
nepoznate zemlje u vreme kada Zemlja nije bila okrugla, nego ravna ploča
na kojoj je negde postojao pad mora. Taj duh istrazivanja je krajnje
iracionalan i s te strane mi je bilo veoma drago i na neki način
dragoceno da sretnem potpuno novu civilizaciju.
WS: Izmedu ostalog, pisali ste i scenario za “Poseban
tretman”, film Gorana Paskaljevića, ali nikada nisam pročitao da ste
pričali o tome. On je veoma poseban režiser i interesuje me da li ste se
iznenadili kada ste gledali film?
Tu počinje priča o mom poslu. Moj posao je da napišem dramu. Uz pomoć
didaskalija i dijaloga ispisujem sve što mislim i osećam. Drama i
scenario zapravo najviše liče na partituru – slova možete da zamenite
muzičkim znacima. Kada je napišete – ona dolazi u ruke dirigenta koji
može sa orkestrom da je izvede vrlo veselo, a može i da je zamrači.
Umesto da ceo komad izvede violinama, može sve da prebaci na kontrabas i
teške duvače i dobijete taj zvuk, miris i ukus. Neki put mi se dešavalo
da gledam dramu ili film i da mi nije baš najjasnije šta je reditelj
hteo da kaže.
WS: A u ovom slučaju, sa “Posebnim tretmanom”?
Goran Paskaljević je čovek koji više voli dramu od komedije. Njegovi
najnoviji filmovi su posebno čiste drame, esencija drame. Ja klasičnu,
čistu dramu privatno ne volim. Naravno, gledao sam manje-više sve što je
trebalo da se gleda od toga, pročitao sve što je trebalo da se pročita,
naročito na akademiji ali, ne volim da provedem dva sata u pozorištu
ili bioskopu da bi mi neko saopštavao tih dva sata kako je život težak,
tragičan i kako ćemo svi umreti. Na moj privatni potencijalni pesimizam,
neko mi doliva još i svoj. Ne volim da izadem iz pozorišta gore
raspoložen nego kad sam ušao. Ne volim poraz, mrak i očaj, zato što toga
imam dovoljno u okruženju, u državi, u novinama, televizijskim
izvestajima, saznanju da vam se svaki dan neko javi sa nekom tragicnom
pricom o prijatelju ili poznaniku i samo mi na kraju tog dana fali da mi
neko saopsti da je uzaludno živeti. Zato ne volim ni slikarstvo bez
otklona. Ne volim muziku koja je depresivna. Ja sve to poštujem kada je
vrhunsko, ali imam pravo na osećanja i to pravo čuvam. Dovoljno je
napisano, igrano i snimljeno u tom zanru izmedu blage ironije, lepog
humora i drame da bi vam samo za to trebalo jedno deset života. Pa nema
ni potrebe da se izlažem nečemu što mi ne prija. Zato je moj pošao
nezavršen dok se drama ne realizuje, a kada se ralizuje kazem: “Da, to
je moja krvna grupa i to sam želeo da vidim”, ili je zatamnjeno kao na
onoj staroj lampi, pa u toj sobi jedva nazirete lica. Ja volim svetlost.
WS: Sa mnogo entuzijazma govorite o filmu “Sveti Georgije
ubiva aždahu”, izgleda kao da Vam je veoma stalo do njega. Gledali ste
nekoliko montiranih verzija – jeste li zadovoljni?
Naravno, u svojoj definitivnoj verziji, to je jedan krajnje
uzbudljiv, velik i ozbiljan film. Baš sam pre nedelju dana gledao jednu
od konačnih verzija. Upravo se u Sofiji rade kopije za naše bioskope,
publika ce ga prvi put videti 11. marta, a u isto vreme će biti poslate i
našim distributerima koji će odlučiti na koje festivale će da ide. Za
naše uslove, to je jedan krajnje neobičan film pošto, na planu
impresivnosti, liči na evropsku ili američku “A” produkciju. Što se tiče
osećajnosti… Tu sam dramu svojevremeno pisao dve godine, pa sam onda
radio nekoliko verzija scenarija, pa sam onda bio na snimanju, zatim u
montaži, pa sam gledao do sada jedno šest-sedam verzija filma… Moj sud
više nije tačan ni za mene. Jednostavno, što bi narod rekao, oguglao sam
na taj film i strašno me zanima šta će drugi reći.
WS: “Sveti Georgije” je u odnosu na Vaše druge drame vrlo
ozbiljan tekst, fokusiran je na ozbiljne stvari u samoj priči. Kako se
Srđan Dragojević uklopio u nju?
Srđan Dragojević ima taj svoj, pod znacima navoda, “mrak i cinizam” i
jedino za šta smo se, onako diskretno pribojavali, bilo je pitanje
emotivnosti, jer se on uglavnom nije bavio emocijama u njegovim
filmovima. Mislim da je u ovom filmu on sebi maksimalno dozvolio da bude
emotivan, koliko god on oseća svet. Učinio je da film bude vrlo blizak
melodrami, koja je jedan od najtežih, “najklizavijih” i najznačajnijih
rodova umetnosti. Jer, zapravo i nema velike literature bez velike
melodrame.
WS: Kada bi iz Vaših drama uklonili veštinu pisanja, kada bi
ih neko u kafani prepričavao, ogoljeno, u srži bi se našla uvek
fantastično dobra priča. Da li Vi gledate ili čitate nešto što nema
dobru priču?
U literaturi, a naročito u pozorištu postoje rodovi, pravci. Kada sam
studirao, bilo je moderno pozorište “velike impresivnosti”, a u
odrastanju sam prošao kroz mnogo toga, ali je ono što me je uvek
interesovalo, u pozorištu ili na filmu, uvek bilo da li će me ta priča
“uhvatiti” i zainteresovati u prvih deset minuta. Ako recimo film ne
funkcioniše i ne komunicira sa mnom u prvih deset minuta, ja obavezno
odustanem. Nemam živaca, jednostavno, zato što mi se dešavalo da me film
prevari, da ga odgledam do kraja i onda budem ljut na sebe. Baš
izuzetno ljut na sebe zato što sam dozvolio da me izmanipulise i oduzme
mi… Nije toliko reč o dva sata vremena, nego o tome da sam verovao u
nešto jer je ličilo da ce da bude dobro, a onda se to polako tanjilo,
tanjilo i pretvorilo se u ništa. Ljut sam na sebe jer nisam imao
instinkt dobrog lovca. Krenuo sam u lov (mada lovce prezirem duboko i
ceo taj, ako je to sport, nije to sport, to je streljanje) na krokodile,
a našao crva. To se zove “traćenje vremena”.
WS: Iako nije lako prepoznati dobru priču, njih je puno. Gde
Vi lovite svoje priče i šta je to što tu priču pretvara u dramu koja ce
nekoga “uhvatiti” i zadržati?
Komad
“Ko to tamo peva” nastao je od kratkog pasusa koji sam pročitao tada,
pre trideset godina u novinama, u tekstu povodom godišnjice
bombardovanja Beograda. Ali, ovaj komad koji se sada igra, “Generalna
proba samoubistva”, na primer, nastao je na osnovu mog osećanja vremena u
kojem živim. Tu priču nišam čuo, ona ne mora da se čuje, ona je toliko
idiotska u svojoj suštini i svom mehanizmu, da ona ne postoji. A zapravo
– postoji. Postoji ta manipulacija – jedan isti čovek vas stalno laže, a
vi mu stalno verujete. Mehanizam te priče je i razlog sve te komedije.
Večeras mi je rekao čovek koji je dežurao ovde u pozorištu da je došlo
preko trideset ljudi koji nisu mogli da kupe karte, a to su naši
prijatelji koji su doputovali da vide predstavu. Mislim da je to zbog te
zavodljivosti svetlosti i mraka koju komad ima u sebi. Naravno da ja to
radim namerno, nije nikakva tajna da ja pravim tu vrstu kolača, od
gorkog i slatkog i da vrlo vodim računa na kom mestu ću da pravim
komediju, a na kom dramu. To se zove zanat. Kad ga dobro naučite, onda
vladate materijom i tačno pretpostavljate sta će na koji način da
funkcioniše u određenom trenutku. I onda eksperimentišete. S ovim
komadom sam pokušao da vidim koliko mogu da podignem nivo iznad klasične
drame – prema komediji. Igrao sam se, podizao sam lestvicu prema
komediji do apsurda, bilo mi je zadovoljstvo da ga pišem. Pazite šta sam
pokusao, da komad krene sa čovekom koji je na ogradi mosta, sprema se
da skoci, a onda da se sve to pretvori u urnebesnu komediju. Pa mi to
nije bilo dosta, nego sam onda srušio čelu tu priču, potpuno je otvorio i
promenio joj žanr. Pa onda još jednom. Iziveo sam te igrarije u zanatu
do kraja, na osnovu ranijih iskustava iz pisanja. Bas sam se zabavljao.
WS: Zar nije velika opasnost, rusiti priču u sred drame? Tako je lako izgubiti gledaoca ili čitaoca i bez toga…
Pa u tome dobra priča mnogo pomaže. Vidite, kao učenik, uvek sam
pažljivo slušao kada se priča o pričama. Da li je to anticka drama,
klasična, viktorijanska, skandinavska, naša… Interesovalo me upravo to –
kako pisac piše dobru priču? U poeziji, vi morate da znate da napišete
sonet, da biste mogli da se igrate nadrealizmom. U slikarstvu morate da
budete sjajan črtac, da biste mogli da budete dobar slikar. Ima
incidenata, ali u sustini i vecini, danas pomocu ultraljubicastih zraka
pod jakim bojama velikih slika uvek nadete sjajne skice. Ta priča je
zapravo crtež. A kasnije vi nanosite boju. Lično, ne smem da se usudim
da pišem komad, ako ne umem da ga ispričam sebi u jednoj rečenici. Jedan
čovek je rekao: “Znate šta je dobar film? Ako jedan prijatelj ide iz
bioskopa, a drugi u bioskop, pa se sretnu na pešačkom prelazu i jedan
pita: ‘Šta si gledao’? Ako drugi ne uspe da mu ispriča film dok se ne
ugasi zeleno, to nije dobar film”.
WS: Ali i najbolja priča se može upotrebiti na što načina…
Tako je. Pričamo o nečemu što je izuzetno bitno za publiku. Postoji u
svakom mom komadu jedna rečenica u kojoj počinje zaplet. Ona se dogodi
na drugoj-trećoj-četvrtoj strani. Ona je zapravo mamac za publiku. Ja
znam da gledocu u bioskopskoj ili pozorisnoj sali treba pet minuta da se
namesti, raskomoti, zaboravi gde je ostavio kola, šta mu se dešavalo
tokom dana i to je tih pet minuta uvoda, atmosfere. Posle tih pet minuta
mora da se pojavi čovek i da kaže: “Ono što si mi učino… To nije
dobro”. Ili: “Noćas će te posetiti taj-i-taj čovek”. Sad improvizujem,
naravno. Ili na primer u “Profesionalcu” – posle pet minuta ulazi Bata
Stojković i kaže uredniku u promenjenoj vlasti: “Ti ne znas ko sam ja”.
On kaže: “Ne znam”. Posle se ustanovljava da je to policajac koji ga je
pratio i donosi mu knjige koje on nije napisao. Ali ta rečenica: “Ti ne
znaš ko sam ja” je kraj tog uvoda, gledalac počinje da se interesuje, on
je kao riba zagrizao mamac.
WS: Šta onda?
Onda polako počinje igra između teksta i gledaoca. Ta igra je
izuzetno bitna zato što je publika jedan front koji pruza otpor. Publika
je izuzetno bitna energija, ona neće da bude prevarena, nece da bude
naivna. Ne želi da bude izneverena ili da oseti inferiornost. Nece da
pristane na igru. Taj otpor morate polako da lomite da bi pubika počela,
ne samo da uživa, nego da navija za komad, da navija za vas. I to je
sad jedan mehanizam, znate, koji se pravi na dva načina. Jedan način je
potpuno racionalan, drugi potpuno iracionalan. Ovaj racionalan su
zakonitosti i pravila dramaturgije i predstavlja, hajde da kažemo,
pedeset odsto pošla i moze da se nauci. Ovih iracionalnih pedeset odsto
ne moze da se nauci. Ne moze da se procita, ne pise nigde. Zapravo,
napisano je izuzetno puno knjiga o tome kako napisati dramu, ali sve su
one napisane na osnovu već postojećih drama. A kako napisati nesto što
još nije napisano, iracionalni je deo tog posla koji ne može da se
nauči. To je kao lekcija: “Kako otpevati pesmu”. Ako nemaš sluha, nećes
je otpevati i to je u muzici dosta konkretno. U dramaturgiji je to
potpuno van egzatnog, merljivog iskustva i znanja.
WS: Procitao sam na nekoliko mesta da ste rekli da morate da
pišete i da biste pisali čak iako bi se iznenada basnoslovno obogatili,
ali nisam pročitao zašto je to tako.
Ne znam zašto. Kad bih znao zašto, ja ne bih pisao. Oslobodio bih se
toga i… To je jedna vrsta potrebe. To je način života. Da ne pišem,
verovatno bih sedeo po kafanama i pricao priče. A toga kod nas ima
izuzetno mnogo. Znao sam sjajne kafanske pripovedače koje sam slušao kao
da gledam najbolju predstavu ili gledam najbolji film i ti ljudi su
pokušavali s vremena na vreme nešto da napišu, ali to ništa nije
valjalo. To je druga vrsta dara. Kod nas postoji velika tradicija kozera
i sarmantnih pričaca priča i dogodovština, vrlo često izmisljenih. To
nije laž, on nema nikakve koristi od toga. Nego čovek ima potrebu da
izmišlja.
WS: Aleksandar Zinovjev je pisao kako su, kada je umro
Staljin, ulicama Moskve lutale velike grupe ljudi, pomešanih staljinista
i anti-staljinista, koje su tražile policajce da ih pitaju šta sada da
rade.
Setimo se samo dana kad je umro Tito. Tog šoka u nesrećnoj bivšoj
Jugoslaviji, šoka kao slutnje da to nije dobro zato što je tinjalo
hiljadu pitanja na koja niko nije znao odgovor. Ti su odgovori bili
strogo cenzurisani, a to su bila osnovna pitanja: “Šta će biti?” “Zašto
je ovo tako?” Ali se znalo da će, kad umre gazda, deca početi da se
svadaju, jer je to duboko plemenska osobina ljudi sa ovih prostora.
Ljudi ovde moraju da imaju gazdu, a kad gazda ode, onda se pobiju oko
toga ko ce da bude novi. Demokratija je lepa pojava i nosi se… Pa, tako…
Par dana. Ono, za praznike se covek lepše obuče. Inače poprilično ne
funkcioniše. Mislili smo da će sa padom komunizma prica krenuti u jednom
potpuno drugom pravcu, da je tog mraka bilo dovoljno. Ne. Onda je došao
haos iz kojeg se izrodio rat. Balkanski narodi su u suštini paganski i
veruju u toteme, uz svo zaklinjanje u hriscanstvo. Da su hriscani, ne bi
se tako paganski ubijali – prinosenjem zrtve, spaljivanjem… To je ovde
već tradicija. I onda mora da se pojavi voda u bilo kojoj varijanti. Ako
je to opština, pojavi se najjači čovek u opštini koji maltretira sve
ostale. Sad, da li je na nivou sreza, pokrajine, države… Mora da se
pojavi čvrsta ruka. Poslednja takva bio je Milošević koji je iznikao iz
te tradicije, batina, štap i premlaćivanje. Ono što me je uvek čudilo u
svemu tome, je to što se stalno pojavljuje i izvesna nostalgija za
batinama.
WS: Kako Vam izgleda ovo u čemu sada živimo?
Kao nešto čemu se nismo nadali. Lično se nisam nadao da ćemo posle
pada Miloševića da vidimo kako se pod okriljem tranzicije događaju neka
čuda koja su, najblaže rečeno, nepristojna. To se zove “legalno
otimanje” i “legalizacija krađe”. To što sada čovek može da radi šta god
hoće ako dobro laže, bio je povod da napišem “Generalnu probu
samoubistva”. Zato ima podnaslov: “Malo gorka komedija o laži”. Mislim
da je ovo jedno lažljivo vreme. Sad, da l’ ćemo mi pohvatati lažove, to
je druga priča.
Preuzeto sa Wyne Style