Taman sam završila izveštaj. Samo da ga pošaljem. Dok otvaram prozor
za pisanje nove priče. Al’ samo da pre toga odgovorim na par mejlova. I
protrčim kroz blog i fejsbuk. Usput da pogledam i mejlove u susednom
internet sandučetu. A, i da štuknem kroz podnevne vesti…Kad ono mrak.
Mrk. Mraknuo ekran. Samo pocrneo. Pored njega je uvela i stona lampa. U
trenutku. Nestao i tektonski poremećaj iz susedne sobe koji, upravo
raspušteni Mali Sin, bez blama naziva muzikom. Zagrcnula se i ućutala i
mašina za veš.Struja? Nema struje?!
Da se razumemo, shvatam ja da struja nije od boga dana, da oće to i
da nestane. Da i dan danas ima krajeva koji struja nije pogledala. Ima i
onih gde bi trebalo da je bude, ima bandera i žica i prekidača, al
struje nema…To gledamo u dnevnicima, uz prateće »C, c, c, jadni
ljudi…«. Ima toga i u geografskim emisijama u kojima nastupaju
pronađeni, strujom neosvetljeni, obično oskudno obučeni pripadnici
ljudskog roda. Njima već onako, u stilu stremljenja ka zdravom životu i
još zdravijoj prehrani, lako i zavidimo. Jeste da kuvaju na požaru i
peru u potencijalnoj poplavi, ali vidi kako im je fino, nema zračenja,
nema pesticida, nema pritiska modernog života. Divota. Jedino što nam na
pamet ne pada je da nema i struje. Koja je ipak u nas ugrađena do te
mere da bih se ja kladila da je potez prvog čoveka bio klik na prekidač.
Gde sam ono stala?..Da…mrak na ekranu, mrak u podne u celom
stanu. Između ostalog zato što ja ne volim da mi mnogo grakće svetlo i
sunce, obasjava prašinu i uznemirava me guranjem prstiju u oči. Zato mi
živimo kao nešto veselije krtice u skoro srednjevekovnom mraku. Nema
struje? Pa, dobro…nisam ja baš tako fina…sećam se kraja sedamdesetih
godina prošlog veka, kada je počelo da nestaje sve što se do tada
podrazumevalo, od vate do struje. Zbog toga smo imali svako malo
restrikcije. Uprkos tome da smo imali najbujnije reke, najviše uglja po
glavi stanovnika i uopšte toliko svega da je prosto preticalo. Sa sve
ribama koje su plivale samo uz našu obalu geografske karte. Z'inat
Italijanima. E, tad su se restrikcije satno delile na stepene. Koliko
sati, toliko stepeni. Od jedan do tri. Na trojci već počinje porodična
igranka oko frižidera i zamrzivača, koji obećavaju neplanirano
organizovanje kućnog bazena u tonu trule, otopljene višnje.
Al kad je to bilo…davno…i što bi sad, usred bela dana, u ovim
modernim vremenima struja nestajala. I kako da ja radim? Odsečena od
sveta. Kastrirana od civilizacije. Skandal!
Koliko odmah je Mali Sin poslan da proveri stanje katastrofe u zajedničkom hodniku. Nema. Ni lift ne mrda. Nestalo.
Ajd dobro. Mogu da kuvam, ako ne mogu da pišem. A, dotle će valjda
mitologija zvana elektrana da nas pogleda. I obasja strujom. I tako
kuvamo na plin, ono jedno ringlence na struju mogu da zaboravim. Da. Kad
ne bi bila kujna u potpunom, srednjevekovnom mraku…koji mentol od
arhitekte je smislio kujnu bez prozora. Šta će mi dvoja vrata, neću da
trčim kuhinjski kros u krugovima. Zašto nema prozora?! Kao da mu je
majka Marija Terezija stravu uterala oporezivanjem danjeg svetla. Na svu
sreću imamo sveće. Doduše one brljive, pečatne…mada, kad
razmislim…živeo je u Zgornjoj Polskavi, pod Pohorjem, čika Miki. Iz
Paraćina. Tu ga je nanelo i zaustavilo u traženju posla. Tu se oženio.
Žena vesela, k'o na struju…Imao je čika Miki zlatne ruke. Znao svašta
da popravi. I napravi. Poklonio mi je najružniji svećnjak koji sam ikad
videla u životu. Drven. Na neke krugove. A, u njemu i belu, običnu
sveću. Bilo mi žao da to bacim kad je čika Miki umro. Ostavila sam je
negde u kuhinji. Negde visoko. Iza. Jedino što je u kujni pećinski mrak.
Zbog kog sam stolicu spustila na mačku i probala da prignjavim psa koji
se tu motao, pokušavajući da se kroz tamu strujinog nestanka probiljem u
polične visine. Šta će mi uopšte police pod plafonom?! Bar sam uspela
da nađem čika Mikijev svećnjak i sveću marke vulgaris.
Raspuštena deca su me našla kako okružena svećama kao vudu
instruktor, pokušavam da pripalim plin. Umesto plavkaste vatrice čulo se
samo prazno štektanje i šištanje iz kog bi se dalo zaključiti da nam na
šporetu spava bračni par nervoznih anakondi pred razvodom. Koji
genijalac je napravio paljenje plina na strujni upaljač?! Nema veze,
uspela sam da pripalim vatru jedva pronađenom svećom, parafin je naravno
iskoristio priliku da po šporetu iskaplje dekoraciju koje se ne bi
postidela ni dobro posećena crkva.
Ručak smo nekako skuvali u svetoinkvizicijskom mraku, ali mašina za
veš je, punih usta vode i podavljenih detinjih čarapa i ostalih krpa,
ćutala kao poslednji namćor. I ona za sudove je uživala u neočekivano
priuštenom odmoru. Mali Sin je cvileo pored kompjutera kao ostavljeni
štenac. Puškin bi njegovoj tuzi posvetio bar poemu. Princeza je pored
vežbala siktanje. Ja sam tercirala saplićući se po hodniku koji se
mrakom otegao manirom gladne godine.
A, onda je sevnulo, u po bela dana! Popalile su se sijalice,
zagroktala je mašina za veš, televizor je uz štucaj počeo da dreči
smehom neuravnoteženog veselja američke mladeži, deca su se bacila na
tastature progledalih kompjutera…Trenutak u kom sam shvatila da je
ateizam prazna priča. Bog postoji. Njegova ljubav i svetlo sežu dalje od
naših očiju. Bez njega bi život bio mračan. Bog je veliki i svemoguć.
Bog je jedan i jedini. Njegovo ime je – Nikola Tesla.