Poslije briljantne amaterske karijere i osvojene zlatne medalje na prvenstvu Evrope u boksu 1973. godine održanom u Beogradu, prešao je u profesionalce i osvojio titulu evropskog prvaka u verziji Evropske bokserske unije (EBU) u lako-velter kategoriji 1979. godine.
Teška povreda oka je uspela ono što žutica nije mogla, okončala je Benešovu boksersku karijeru. Ne zna se tačno iz kog meča je ova povreda proizašla, po nekima 1983. godine u meču protiv Luisa Minčila, po drugima Beneš je ovu povredu vukao još od 1979. godine, od borbe protiv Sandija Toresa u Zenici. Tokom svoje karijere, Beneš je imao nebrojeno puno povreda neke od njih za koje se zna su dvadeset šest puta slomljene kosti na različitim mestima. povrede glasnih žica koje su uzrokovale da njegov govor postane tih i spor.
Beneš je imao ukupno 39 profesionalnih mečeva, od kojih je 32 pobijedio (21 meč nokautom) a šest je izgubio (tri nokautom) i jedan meč je boksovao neriješeno.
Ukupno je odboksovao 233 profesionalne runde.
Beneš se povukao iz boksa 1983. godine i boksovao je još dva egzibiciona meča tokom devedesetih godina prošlog veka.
Svoje detinjstvo Marijan je proveo u Tuzli.
Životni put mu je krenuo bokserskim, tada za njega neočekivanim, stazama kada je
kao desetogodišnjak ušao u ring i pobedio suparnika koji je imao osamnaest godina.
Sa šesnaest godina Marijan potpisuje za Slaviju, bokserski klub iz Banja Luke, gdje je i ostao tokom čitave svoje amaterske karijere.
Kažu da je dovezao prvi BMV u Banjaluku. Prošetao prve kaubojke. Zaradio više od šest miliona maraka, podigao dve kuće, otvorio dva kafića. Dva puta se ženio i dobio tri ćerke i jednog sina.
Kada je počeo rat u njegovoj Jugoslaviji, raspadalo se sve u šta je Beneš vjerovao. Gubili su se prijatelji. Komšije su se poprijeko gledale. Po ocu Hrvat, Beneš je postao uljez u svom gradu.
“Bio sam u vojsci Republike Srpske, ali nisam mogao da ratujem ovakav, bez jednog oka. Brata Ivicu su mi ubili 1992. godine. Počeli su i meni da prijete. Poručivali su mi da odlazim. Otjerali su me. Ponizili” rekao je za beogradske Večernje novosti.
Otišao je sa jednog kraja ringa na drugi. Iz Banjaluke u logor Novska, pa u Zagreb. Tamo se potucao po sportskim klubovima. Nudio se da čisti svlačionice. Izgubio je imovinu i trofeje, nije imao od čega da živi.
Čim su utihnule puške u BiH i kad je potpisan Dejtonski sporazum, Marijan Beneš se vratio u Banjaluku.
Danas trenira mlade u Klubu Feniks u Banjaluci.