Prema ocenama kritičara koje se svakodnevno objavljuju u vodećim filmskim časopisima publikovanim na 65. kanskom festivalu, film „Ljubav” Mihaela Hanekea vodi zajedno sa filmom „Iza brda” Kristijana Munđijua.
Sa ovim filmom, desetim koji je do sada predstavio u Kanu (šest u konkurenciji), višestruki kanski laureat („Zlatna palma” za film „Bela traka”), austrijski filmski i pozorišni reditelj, pisac, filozof i profesor Mihael Haneke (Minhen, 1942), definitivno se etablirao kao jedan od najznačajnijih evropskih autora svih vremena. U filmu „Ljubav”, jednoj od lepših emotivnih priča na velikom ekranu, on daje veliku posvetu ljubavi i omaž životu koji neumitno prolazi, slikajući dostojanstvo i emocije osamdesetogodišnjeg bračnog para…
Ljubav koja traje do poznog doba kao inspiracija za film?
Ljubav uključuje na hiljade različitih stvari, a kada sam naglasio jednu od njih, smanjio sam sve ostale. Nisam pošao sa namerom da snimim film na određenu temu već se sve nametnulo jednim jedinim pitanjem a to je – kako se nositi sa smrću nekoga koga volite? To me interesuje, jer sam to doživeo u svojoj porodici. Zato sam počeo da razmišljam o tome i zato se dogodio ovaj film.
Učesnik u ovoj vašoj ljubavnoj priči je ostareli bračni par, ljudi na kraju života o kojima uglavnom imamo predrasude, otpisujemo ih i smatramo da je nemoguće osećati ljubav u tom dobu?
Tačno. Puni smo predrasuda, neverice i sumnji kada se pomene brak ili ljubav koja traje u dugogodišnjem braku. Ali, ljubav postoji. Međusobna bezuslovna ljubav takođe. Videli ste u filmu da moji junaci drže i do svog dostojanstva i moguće je da i zbog toga njihova ljubav tako dugo traje.
Njihovo dostojanstvo ne posustaje ni u trenucima unapred izgubljene bitke sa neumitnim krajem života?
Ljudi se uvek bore da održe svoje dostojanstvo, i što je situacija teža to su bitke veće. To je naša sudbina kao ljudi, bez obzira na starost. Svaki pojedinac je suočen s pitanjem koliko su od sopstvenog dostojanstva spremni da se odreknu. Ili, do koje mere će se boriti protiv odricanja.
Odabrali ste izvanredne glumce, prave glumačke legende. Je li bilo teško vratiti ih ponovo pred kamere? Da li ste Žan-Luja Trentinjana i Emanuelu Riva imali u vidu još u fazi pisanja scenarija?
Uvek sam se divio Žan-Luju Trentinjanu i želeo da radim sa njim i on je bio jedan od razloga što sam smislio film o starijim osobama. Pisao sam scenario imajući u vidu i njega i Emanuelu Riva koju sam gledao u filmu koji je na mene imao značajan uticaj, u „Hirošima, ljubavi moja”. Maštao sam da je vratim na veliko platno, da je spojim sa Trentinjanom i posle dugih pregovora i ubeđivanja u tome sam uspeo. Tu je i Izabel Iper prirodan izbor za ulogu njihove ćerke. Njena starosna dob se izvanredno uklapa, a može se reći i da postoji blaga fizička sličnost sa Emanuelom Riva.
U filmu ukazujete i na jaz generacija i promene vrednosti i koncepta življenja?
Različite generacije razvijaju različite životne koncepcije u zavisnosti od njihovog okruženja. To je nešto što se dešava u svakoj generaciji. Zanimljiva i tužna stvar o tome je da sa svakom novom generacijom nastaju teškoće u komunikaciji. To je stalni izvor potencijalnog sukoba i uvek predstavlja razlaz i odlazak. Starija generacija je uvek ta koja je odbačena, jer se svet oko nje menja do te mere da se sa tim ne može više nositi. Naše društvo je postavljeno na takav način da, ako postanete ozbiljno hendikepirani a niste milioner koji može da priušti kućnu negu, morate da napustite svoj dom i okolinu na koju ste navikli i gde se osećate sigurno što je užasan proces i svačija noćna mora. Svakog bolesnog starca koga čeka večni odlazak, a on bi da poslednji trenutak provede dostojanstveno u svom domu.
Još jednom ste odabrali da priči date unapred zaokruženi narativni okvir?
To jeefikasannačin da sezapočnenarativniluk, i u ovom slučaju to je bioočigledan izbor.Sa ovakvompričommožete očekivatida film neće imati srećan kraj, jer ne može. Zato nije bilo potrebno da se igram sa neizvesnošću zaključka. Kada je smrt izvesnostod samogpočetka, lažni narativnilukje nepotreban.
U smislu prostora „Ljubav” je kamerni film, snimljen zaista u koncepcijski funkcionalnom i ukusno uređenom stanu ili u studiju?
Posle početnih scena u Teatru Šanzelize i u autobusu, sve drugo je snimljeno u studiju nadomak Pariza i bilo je veoma teško da se postave vrata, prozori, zavese koje lelujaju na vetru i da se sve pokaže na verodostojan način. Ovi ljudi su bili profesori muzike, imajuukusiukusnodekorisansvoj životni prostor. Taj prostor zapravo veoma liči na stan mojih roditelja. Koncept konzistentnih boja je rezultat rekonstruisanebiblioteke i nameštaja iz pedesetih godina prošlog veka u kojima su moji junaci bili mladi i kada su se kućili, a tu su i savremeni detalji poput DVD i CD plejera. Usvakom slučaju, to je trebalo da izgleda tako kao da se u tom prostoru zaista živi, a to je jedna od najtežih stvari koju smo morali da obavimo.
Mnogo toga u vašem filmu je baš kao u stvarnom životu.
Realizam, stvarnost, san i uspomene objedinjene su u ovoj priči neprimetno. Neprimetni su i simboli sa kojima uvek imam problem, jer morate biti oprezni kada se bavite elementima sa više značenja. Gledaoce može zavesti njihova dvosmislenost, što mi se već nekoliko puta događalo u prošlosti, kada su neki od mojih filmova bili tumačeni na neverovatne načine.
Tekst je preuzet iz Politike