Na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu sinoć je, uz dugotrajni aplauz publike, premijerno izveden Molijerov „Mizantrop” u režiji Egona Savina. Dramaturg je Slavko Milanović, scenograf Boris Maksimović, kostimograf Lana Cvijanović.
Glumačku ekipu čine: Nikola Jovanović, Aleksandar Đurica, Branko Vidaković, Nebojša Kundačina, Nina Janković, Dušanka Stojanović Glid, Zlatija Ivanović, Ljubivoje Tadić, Miloš Đorđević, Miloš Lalović, Maja Lukić i Valentina Velkov.
Reditelj Egon Savin je još od ranog detinjstva vezan za scensku umetnost, budući da potiče iz porodice operskih pevača. Režiju je diplomirao 1979. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Dejana Mijača i već svojim prvim predstavama skrenuo pažnju kulturne javnosti. Iza sebe ima i dugogodišnje pedagoško iskustvo budući da već godinama radio kao redovni profesorna Katedri za pozorišnu režiju FDU.
Poznat je kao umetnik koji neguje istraživački pozorišni duh, Egon Savin je rado viđen gost u svim beogradskim pozorištima, ali i u unutrašnjosti i regionu. Iza sebe ima preko 80 režija raznolikog dramskog repertoara od savremenih domaćih autora koje je postavljao u neformalnim trupama do klasika koje je sa istim žarom radio u najvećim nacionalnim teatrima. Režirao je u Beogradu, Novom Sadu, Kruševcu, Somboru, Zrenjaninu,Zagrebu, Skoplju, Podgorici, Rijeci, Budimpešti… Njegove predstave gostovale su u Njujorku, Čikagu, Montrealu, Torontu, Parizu, Beču, Nansiju, Vizbadenu, Cirihu, Tel Avivu, Varšavi, Pragu, Trstu, Budimpešti.
Od Molijera nas deli ceo jedan svet. Šta vas je podstaklo da radite „Mizantropa” (čovekomrzac) u ovom trenutku?
„Mizantrop” je napisan i prvi put izveden u junu 1666. godine u Parizu. Napisao ga je Molijer, najveći komički pisac u istoriji svetske književnosti. Najveći je zato što je uspeo da prikaže tragičnu sudbinu čoveka na smešan način.
„Na većinu ljudi ništa ne deluje tako prekorno kao slika njihovih mana. Najjači udarac zadajemo porocima ako ih izložimo opštem podsmehu. Prekori se lako otrpe, ali podsmeh nikako. Čovek hoće da bude rđav ali nipošto neće da bude smešan…”, govorio je Molijer.
Većina njegovih dela toliko je univerzalna da sa lakoćom odolevaju svakojakim adaptacijama na vreme, prostor i nove društvene kontekste. Sve što nama može da se desi Molijer je već napisao.
Bavite se pozorištem koje za ciljnu grupu ima običnog, svakodnevnog čoveka. Kako i zašto, recimo, da preporučimo našim čitaocima da gledaju „Mizantropa”?
To je predstava koja problematizuje položaj savremenog mladog čoveka, intelektualca, koji ne pristaje na licemerne, materijalističke i egoistične odnose koji počivaju na političkoj laži i ljubavnoj manipulaciji. On beži uvidevši da ništa ne može da promeni, ali njegovo bekstvo je čin prezira i mržnje. Naš „Mizantrop” je i pobunjeni čovek, konzervativan i opasan desničar koji s pravom ustaje protiv parazitske, lažljive i nepravedne vlasti ali osuđuje i celo društvo, sve ljude koji su snishodljivi i ljubazni prema njima.Najzad, naš „Mizantrop” je farsa savremenog sveta. Savremena farsa nije samo karikatura koja ima za cilj da zasmeje, već da uz pomoć preterivanja što tačnije odslika likove i događaje iz stvarnosti. Nadahnuće farse je narodsko, zdravo, snažno. To su karikiranja puna smisla. Iza njih se kriju oštra zapažanja i narodna mudrost. Molijer je farsu prvi obnovio i uzdigao. On je tipove iz srednjovekovnih farsi učinio živim, realnim likovima koji su robovi svojih strasti i poroka koji ih razaraju i guše sva druga osećanja.
Tako lepa ali pohlepna Selimena, lice sa bilborda žuri da unovči svoju lepotu, hrli u visoko društvo i ne libi se nikakvih usluga i manipulacija. Zato ljubav između istinoljubivog Alsesta i slobodoumne Selimene neće biti moguća. Ona je kaćiperka, zaglibila u otmenom svetu vlasti gde vladaju laž, sebičnost, uobraženost i raskalašnost.
Ko je danas Molijerov „Mizantrop”, odnosno Alsest?
Mislim da je mizantropija danas legalan pogled na svet i osećanje sveta. Živimo u takvom svetu da je potpuno normalno biti „Mizantrop”. Alsest je mlad čovek pred kojim bi trebalo da je život, a on ga je u samom startu odbacio. Odbacio ga je jer jedan mlad intelektualac danas vidi u kakvom svetu može da opstane. Šta mu drugo preostaje do prezir, anarhistično konzervativne ideje. Šta drugo mladom intelektualcu ostaje bez da se okrene crkvi i desničarenju. To je ono zbog čega i radimo ovu predstavu. To je onaj neposredni povod koji je kopča komada napisanog 1666. godine sa današnjim vremenom. I to je ono što je zaista važno. Ti ljudi odlaze iz zemlje. Mladih intelektualaca takoreći nema. Danas se mladi ljudi bave isključivo estradom i gluvarenjem, a ako hoće da se ozbiljno posvete nauci i da budu intelektualci moraju da odu u Evropu ili Ameriku.
Puno radite. U vašim predstavama, čini se, nema srećnog života. Da li u vašem „Mizantropu” postoji makar tračak nade koji ukazuje na bilo koji put?
Molijer čini mi se veruje u meru stvari. Naravno da je Alsest isuviše isključiv i gnevan. Isuviše očekuje od žene koju voli. Isuviše očekuje od društva koje je surovo jer je verovatno opstanak u prirodi sam po sebi surov. Kada bi svoju pretencioznost, isključivost, rigidnost sveo na manju meru našao bi recept za opstanak. To je odgovor na pitanje. Jednostavno mi svojim zahtevima damo onu meru koja ih čini mogućim da budu ispunjeni i da se na taj način osećamo ispunjenima. I ja bih voleo da sam poslednjih 20 godina režirao po metropolama Evrope, ali nisam. Režirao sam u Beogradu i mislim da to ima i svoje dobre strane.
Da li je nekultura danas trend?
To je pitanje koje zahvata sve pore i sve nivoe života. Za intelektualca to je suštinsko i osnovno pitanje: kako i može li se uopšte živeti? Kako kao intelektualac opstati? Kako duhovna i intelektualna merila primeniti u jednom društvu koje je šund društvo? Mi živimo u šund društvu, odnosno društvu koje ima medije koji podržavaju taj šund. Živimo u društvu koje vode ljudi koji politički legalizuju šund kao način komunikacije: prevaru, laž, obmanu, minimiziranje vrednosti, marginalizovanje svega što je duhovno. Dovođenje u prvi plan materijalnih vrednosti, sebičluka, egoizma. Sve su to elementi jednog šund društva u kojem smo se zatekli. Ne znam odgovor na pitanje kako se ta stvar rešava. Možda revolucijom. Možda je Alsest u pravu. Možda je potrebna prava lenjinska revolucija da bi se kultura uvela zvanično, dekretom. Jer su nas proterali. Proterali su nas iz javnog života, proterali su nas iz medija. Sada hoće da nas proteraju iz pozorišta jer nam ne daju pare. U takvoj situaciji jednog šund konteksta pitanje opstanka umetnosti postaje zaista ozbiljno pitanje dana. To je pitanje dana, to više nije pitanje neke velike perspektive.
Tekst je preuzet iz Politike