Posle duže pauze, Miroslav Momčilović opet će se naći pred domaćom i publikom u inostranstvu – jedan od naših najnagrađivanijih reditelja i scenarista („Sedam i po“, „Čekaj me, ja sigurno neću doći“, „Kad porastem biću kengur“) nedavno je završio novi film, koji je u Beogradu sniman inkognito.
Bez esnafske i medijske pažnje, i bez budžeta, Momčilović je završio crnu komediju „Smrt čoveka na Balkanu“, koja će svetsku premijeru verovatno doživeti na jednom od velikih evropskih festivala, a tokom leta ili početkom septembra videće je i naša publika. Pored ovih neobičnosti, novi film čini zanimljivim i to što je snimljen u jednom kadru.
Nisam bio na konkursu, u Filmskom centru Srbije tada je bio neki zastoj, i iz tog očajanja jer dugo ništa nisam radio, odlučio sam da ipak nešto napravim. Scenario za „Smrt čoveka na Balkanu“ napisao sam u avgustu prošle godine, a u septembru smo, bez prebijene pare, započeli snimanje. Od momenta kad sam napisao prvo slovo, do završetka snimanja prošlo je dva i po meseca – kaže Momčilović.
Da li već samim naslovom filma sugerišete dvostruku metaforu – da čovek u smislu ljudskih vrednosti odumire na Balkanu, ali i da smrt liči na našu svakidašnjicu?
Priča tretira period nakon smrti jednog čoveka, a u isto vreme obrađuje i smrt čovečnosti koja je ovde prisutna već dugi niz godina. Smrt je, kao što će se videti, samo povod za priču, a vreme i sredina u kojoj živimo su inspiracija. Mom prijatelju je prošle godine umro otac od infarkta, pozvao je Hitnu pomoć, ali je pogrebna služba stigla pre nje. Za pogrebnika je mislio da je mrtvozornik u civilu i postavlja se pitanje kako se to desilo. Lekari, dakle, imaju dil sa pogrebnicima i film tretira ceo taj sled stvari koji se ovde događa nakon smrti – „ugrađivanja“ za mesto na groblju, podmićivanja kad se sanduci dopremaju i ceo jedan lešinarski ambijent koji se stvorio oko toga.
O tome ipak govorite kroz komediju?
Znam da je ljudima danas vrlo teško, samo još treba i ja da ih „udaram“ maljem u glavu. Pokušao sam da nađem vedriju stranu u svemu tome – usamljeni kompozitor se ubio pred veb-kamerom svog računara, što se u filmu ne vidi, a zvuk pucnja privukao je komšije. Oni počnu da dolaze u njegov stan, i čekujući da stignu Hitna pomoć i policija prekraćuju vreme tako što jedu, piju, igraju šah, evociraju uspomene na njega, sažaljevaju ga, dižu u nebesa njegovu muziku, iako ne uspevaju da se sete njegovog imena… Za sve to vreme, što oni ne znaju, snima ih veb-kamera koja je ostala uključena… Ne fokusiram, međutim, komšije u ovoj priči, na neki način to je i lep običaj otići nekome u kuću kad se desi smrt. U gro planu su sistem, društvo, na to želim da upozorim, tako zaista više ne može da se živi. Jer, to nije život, samo liči na njega.
Da li su i druge stvari u našem društvu tako obezvređene, obesmišljene i apsurdne kao i smrt?
Kod nas je prisutna spirala korupcije – očekuje se da ćeš dati mito da bi upisao dete u dobru školu, da bi dobio radno mesto, mesto u bolnici, na groblju… „Smrt čoveka na Balkanu“ je protest protiv toga, pošto moja pozicija kao umetnika nije da se bavim iskorenjivanjem korupcije i povratkom čovečnosti na velika vrata. Ali, mogu da pokažem prstom na nekog, i nekako moramo svi zajedno da reagujemo. Ovaj film je crna komedija, nije težak za praćenje, i na prijemčiv način može ljudima da pokaže da ovde nešto hitno mora da se promeni.
Ima li to veze sa politikom?
Mislim da čak i nema, i da je tačan aforizam kakav narod, takvi i političari. Ne možemo da imamo svece za političare, a da smo mi takvi kakvi jesmo, i obrnuto. Sve je vezano, političari nama ne dolaze s Marsa, mi smo ih zaslužili ovakve kakvi jesu. Nama je normalno da damo „koverticu“ za diplomu svog deteta, za porođaj, za izbegavanje kazne zbog prebrze vožnje u alkoholisanom stanju, ako već nemamo drugu „vezu“ koja će to da nam „izreguliše“. A to nije normalno. Nenormalno je. Nije više ni nušićevski gorko, nego apsurdno. Živimo nadrealno, kao u dramama Joneska, kod nas se nenormalno etabliralo kao normalno. I ne radi se samo o korupciji, veći je problem u čovečnosti koja se izgubila.
Poslednji film koji vam je doneo brojne domaće i inostrane nagrade bio je ljubavna drama „Čekaj me, ja sigurno neću doći“. Šta se u vama lično promenilo od tada?
Možda baš ovo o čemu pričamo – nagomilalo mi se nekoliko godina unazad, toliki primeri nečovečnosti, korupcije, nepoštenja, besmislenosti, stalnog stresa, siromaštva… U takvom društvu i takvom okruženju nam deca odrastaju. A ne može se u kući strave i užasa postati ni klovn, ni potpuno zdrav, čestit, normalan. Veća je verovatnoća da će neko biti frustrirano, nesigurno ili kriminalno stvorenje. Jer, onaj manevarski prostor za suštinske promene ovde nije iskorišćen – ostao je isti duhovni ambijent prostote, vulgarnosti, odsustva vrednosti, koji se ustoličio devedesetih godina, i još traje.
AMBIJENT PONORA
Ne mislim da smo mi ikada bili neko duboko moralno i pravo društvo – ni u vreme kralja Aleksandra, ni u vreme Tita, Miloševića. Poslednje dve decenije to je došlo skoro do gangrene. Razloga ima više, sistem vrednosti nije se samo promenio, nego je otišao u ponor. Postoji još nešto – ako govorimo da ovo gangrenozno stanje kod nas traje od devedesetih, mi smo sada na pozicijama da neko ko je tada imao deset-dvanaest godina, sada već ima trideset i nešto, i već može da bude načelnik klinike. Ali, ako je proveo vreme i odrastao ovde, to se odrazilo na njemu, čak i ako je završio najbolju školu, jer taj ambijent moralnog posrnuća uvek ostavlja trag.
POTREBNI BRZI KORACI
Potrebni su nam veliki, brzi pomaci. Nismo mi 1999. godine imali samo malo problema sa ekonomijom. Mi smo bili duboko moralno, fizički i materijalno razoreno društvo, u svakom smislu. Nama su potrebni suštinski koraci u pravom smeru, a ne neki sitni, dezorijentisani. Na sceni je više političkih partija, ali su isti ljudi i dalje na njihovom čelu. To su centri moći u samim strankama, mi imamo nekoliko oligarha, živimo u oligarhiji.