Saznanje o ovim ruševinama me je zaintrigiralo, ali tek kada sam
„Izgubljeni grad“ prvi put ugledala na slici, shvatila sam da se radi o
veličanstvenom arheološkom nalazištu. Ime mu je Makču Pikču.
Od
tog trenutka moj cilj je bio Peru. Avantura se pretvorila u stvarnost
kad je moj avion pretposlednjeg dana januara, dotakao pistu u Limi,
prestonici Perua, gde me je dočekala prava letnja atmosfera. Republika
Peru, sa 29,4 miliona stanovnika i površinom od 1,28 miliona km2, po
veličini je treća zemlja Južne Amerike posle Brazila i Argentine i
graniči se sa Ekvadorom, Kolumbijom, Brazilom, Bolivijom, Čileom i
Pacifikom u dužini od 2.500km.
Stanovništvo Perua se sastoji iz
mešavine više kultura, pre svega indijanske i španske. Najviše je
potomaka Španaca, nešto manje ostalih Evropljana i Azijata. U predelu
Anda žive narodi Kečua i Ajmara i mešano stanovništvo koji se nazivaju
„mestizo“. Zvanični jezici su španski i kečua.
Monumentalni grad Kusko (Cusco)
koji se nalazi na Peruanskoj visoravni Altiplano, na visini od 3,460m,
nekad prestonica i duhovni centar Inka carstva , kasnije španski
kolonijalni grad, danas je zbog mnogobrojnih arheoloških nalazišta
centar regije nazvane Sveta dolina Inka – Valle Sagrado.
Dok avion pravi veliki krug pre sletanja, predamnom se ukazuje dolina reke Urubamba okružena planinskim vencima Anda.
Sveta dolina
Sveta dolina ima moć da vas zanese koliko god se opirali. Da li je
to zbog pejsaža impozantnih vrhova i blagih padina, nekog čudnog mira u
vazduhu i očima Indiosa, daha sveprisutne istorije, ili mistike koja
izbija iz ruševina Inka, ne znam.
Verujem da sve zajedno čini
ovaj kraj sasvim posebnim. Najveličanstvenija arheološka nalazišta Perua
nalaze se upravo u Svetoj dolini, medju kojima dominiraju ostaci
utvrđenja Pisak (Pisac) i Oljantajtambo (Ollantaytambo), tvrđava
Saksajaman (Sacsayhuaman) i naravno Maču Pikču (Maccu Picchu).
Zahvaljujući pogodnoj klimi i plodnom zemljištu, čitava regija je i
danas prekrivena nebrojenim poljoprivrednim terasama kao u doba Inka.
Peru je postojbina krompira, koji je i danas jedna od najčesćih kultura,
uz kukuruz i žitarice.
Kusko
Vazduh u Kusku je razređen, malo se teže diše i hoda i imate blagi
osećaj da vam se pluća muče da udahnu dovoljno kiseonika, što je realno
tačno. Ovo je šok za svaki organizam ali za strance postoje mnoga
lekovita sredstva koja pomažu da se savladaju tegobe. Pre svega, tu je čaj od koke (mate de coca), biljke koju uglavnom znamo po zlu.
Međutim ovde je koka veoma cenjena, i od vajkada na velikoj visoravni
lokalno stanovništvo žvaće njene listove, koji nemaju nikakve veze sa
dejstvom koje proizvodi prah proizveden preradom iste biljke. Ukoliko
ovo ne pomogne, pribegava se bocama sa kiseonikom, kojih takodje ima u
svim hotelima i turističkim autobusima.
U apotekama se prodaje
lek “Sorochi” u vidu kapsula koje se uzimaju tokom boravka na velikim
visinama. No, iako je boravak u gradu sa razređenim vazduhom otežan,
njegova visina a samim tim i klima pružaju i neke prednosti, a to je
odsustvo insekata i zagađenja. Vazduh je kristalno čist a nebo prelepo.
Kada je Kolumbo zaplovio u novi svet, carstvo Inka je predstavljalo najveću imperiju na tlu Amerike. Ni danas nije sasvim jasno kako je Pizaro,
50-godišnji nepismeni vojskovođa uspeo da sa vojskom od svega 200 ljudi
porobi carstvo koje se prostiralo od juga Kolumbije do centralnog
Čilea. Veruje se da je više faktora uticalo na to.
Najpre,
Pizaro je posedovao znatno moćnije oružje i konje koje Inke do tad nikad
nisu videle, ali delimično i zbog posledica petogodišnjeg građanskog
rata. Ne može se zanemariti ni širenje zaraznih bolesti među Indiosima,
koje su desetkovale stanovništvo.
Sa 12 miliona ono je svedeno
na 670,000 u rasponu od 100 godina. Iako se Kusko s pravom smatra
polaznom tačkom za obilazak Maču Pikčua, ovaj grad je mnogo više od
toga. Nekada najvažniji grad Inka carstva, pupak sveta, kako su ga Inke
zvale, poseduje mnoge istorijske dragocenosti kao i mešavinu raznih
kultura.
Grad je posebno šarmantan zahvaljujući svojim uskim
popločanim ulicama, kolonijalnim zgradama, crvenim krovovima, ljupkim
malim trgovima, veseloj atmosferi.
Moderan Kusko je podignut na
temeljima iz doba Inka i zidovi iz onog vremena i danas postoje u gradu
kao podsećanje na velike graditelje.
Uprkos činjenici da su Kusko i čitavu oblast pokorili Španci u 16.
veku, ovde se najbolje može sagledati i upoznati istorija Inka.
Obilazak grada uvek počinje od glavnog trga Plaza de Armas.
Još
od vremena Inka ovaj trg je bio mesto svih važnih dogadjaja, skupova i
svetkovina. U gradu se mogu videti veoma zanimljivi artefakti koji
svedoče o stapanju dveju kultura, španske i Inka, pre svega u katedrali
koja je izgrađena sredinom 17. veka i poseduje bogatu kolekciju umetnina
i skulptura.
Na slici Poslednja večera umetnika iz Kuska
Marcosa Zapate, na trpezi se umesto jagnjeta nalazi zamorče. Inke su u
svom jelovniku imale zamorčiće, koji se i danas koriste u ishrani i mogu
se naći i u restoranima, i u prodavnicama, a mozete ih videti kako
bezbrizno trčkaraju po dvoristima.
Hram Korikanča
Nesto dalje, na trgu Santo Domingo nalazi se Hram Korikanča ,
poznat još kao zlatni hram, koji je bio najvažnije svetilište Inka i
duhovni centar carstva, posvećen vrhunskom božanstvu – suncu.
Na temeljima ovog hrama podignut je dominikanski manastir i crkva Santo
Domingo. Korikanča je služio i kao opservatorija u kojoj se pratila
sunčeva prekretnica, odn. letnji i zimski solsticij , prolećna i jesenja
ravnodnevnica, kao i pomračenja sunca i meseca, bitnih pokazatelja za
svete rituale i planiranje setve.
Iz ovog hrama Pizarovi ljudi
su odneli stotine kilograma zlata, najpre kao otkup za Atahualpu,
zarobljenog Inka vladara, a potom kao plen.
Hronike opisuju da
su Španci između ostalog naišli na vrt u kome je rastao zlatni kukuruz u
zemlji koja se sastojala od grumena zlata, sa više od 20 zlatnih lama,
njihovih mladunaca i pastira.
Inke su živele na teritoriji koja se prostirala od Kuska do jezera
Titikaka, u najpovoljnijim visinsko klimatskim uslovima. Pisanih
dokumenata o njihovoj civilizaciji nema jer nisu imali pismo i istorija
se prenosila isključivo usmenim putem. Jezik kojim su govorili bio je
kečua, koji se zadržao do današnjeg dana i po kome su današnja plemena
dobila ime.
Verovali su da su njihove vođe otelotvorenje boga sunca Inti na zemlji. Najveća dostignuća su bila u oblasti graditeljstva. Građevine
su podizali ređajući kamene blokove bez upotrebe maltera sa takvom
preciznošću da se između njih nije mogla provući ni oštrica noža. Sistem
gradnje bio je izuzetno otporan na seizmičke aktivnosti, zahvaljujući
čemu je grad Maču Pikču ostao u velikoj meri potpuno očuvan.
Pored toga, Inke su izgradile razgranatu mrežu puteva po celom carstvu i
viseće mostove napravljene od trave koja se zove « ichu ». Kada su
Španci kročili na tle Južne Amerike, ugledali su poljoprivredne terase
isklesane na obroncima Anda i nazvali ih “los andenes” što na španskom
znači “terase” pa otuda ime najvećem planinskom lancu na kontinentu.
Narodi Perua su još pre hiljadu godina pravili ovakve terase i sisteme
za navodnjavanje. Osim toga, bili su pravi majstori zanata kao što su
tkanje, pletenje, rezbarstvo, grnčarstvo, pravljenje nakita, obrada
dragocenih metala.
Oko 1438. Inka carstvom je vladao Pachacuti
koji je nasledio svog oca sa svega 20 godina i koji je svojom vojnom
ekspanzijom civilizaciju Inka je pretvorio u najsnažniju naciju na tlu
Južne Amerike.
Period njegove vladavine uzima se kao početak
Inka carstva koje će vladati do dolaska konkvistadora. Posle smrti
Pachacutijevih naslednika, carstvo se deli na dve frakcije koje su
predvodila braća Atahualpa i Huaskar . Ova podela je na kraju dovela do
građanskog rata koji će trajati sve do 1532, iste godine kada su stigli
španski konkvistadori.
Maču Pikču – Stari vrh
Maču Pikču se nalazi 120m od Kuska sa kojim je povezan železnicom i
to je ujedno jedino prevozno sredstvo do čuvenog lokaliteta. Vožnja do
poslednje stanice u gradiću Aquas Calientes (termalni izvori) traje oko
3,5 sata. Postoji više tipova voza, od skromnog studentskog do raskošnog
i skupog. Ja sam putovala srednjom kategorijom voza koji se zove
Vistadome.
Celom dužinom trase pruga ide paralelno sa rekom
Urubamba i njenim zavojima. Voz ima svog stjuarta i stjuardesu i u toku
vožnje se servira posluženje, a na povratku kompletna večera. Često vas
iznenadi i folklorni program sa muzikom Anda i etno plesovima, potom
sledi modna revija, posle koje na licu mesta možete kupiti džemper ili
šal od alpake.
Po dolasku u Aquas Calientes putnici se
ukrcavaju u mini buseve koji se penju oštrim serpentinama u dužini od
8km, do samog lokaliteta Maču Pikču. Posle krivudavih 8km po strmoj
padini, penjući se na vrtoglavu visinu, mini bus stiže na cilj. Na
prostranom platou nalazi se hotel sa restoranom i pratećim sadržajima.
Pre samog ulaska na lokalitet dobija se pečat u pasoš. A onda vam se
ukaže prizor koji ne može da dočara nijedna fotografija sveta. Apsolutna
lepota. Neopisiv mir. Sunce baca zagonetne senke po okolnim visovima.
Lame načičkane po terasastim travnjacima bez straha od ljudi bezbrižno pasu i povremeno vam priđu da vas osmotre.
Duboko u provaliji cakli se uzburkana Urubamba od
koje na nekim mestima ne deli čak ni ograda. Posetioci se obema rukama
hvataju za zid u strahu da im ne pobegne, i spuštaju neravnim i strmim
stepenicama , oštećenim zubom vremena. Ali svi idu napred, bez obzira na
strah. Silaženje i penjanje po ovakvim stepenicama je sastavni deo
obilaska Maču Pikčua.
Najmisterioznije nalazište u sred bujne
vegetacije i vlažne subtropske klime, na visokom, nepristupačnom vrhu,
izgubljeni grad Maču Pikču je najbolje sačuvano arheološko nalazište iz
vremena Inka, i najvažniji simbol peruanske civilizacije.
Ceo
lokalitet je spoj harmonije i balansa izmedju arhitekture starih Inka i
prirodne lepote čitave regije. Prema opšte prihvaćenoj hronologiji,
izgradjen je 1438, kao kraljevsko utočište za Inka vladara Pačakutija,
na visini od 2,450 m , sakriven među planinskim grebenima visoko iznad
zavojite krivine reke Urubamba.
Od kako ga je Hajram Bingam
otkrio, jula 1911. godine, Maču Pikču neprestano privlači istraživače,
arheologe, ezoterike i savremene hodočasnike sa svih meridijana.
Otkriće “Izgubljenog grada” je do te mere bilo revolucionarno, da mu je
iste godine “National Geographic” posvetio celo svoje izdanje. Bingam
je dobio potrebna sredstva da započne sa iskopavanjem pošto je uredno
pribavio sve potrebne dozvole od peruanskih vlasti. Lima u to vreme nije
imala ni stručnjake ni sredstva za istraživanje na tako zabačenom delu
države.
Činjenica je da su mnogi sanduci sa iskopinama odneti u
SAD i da možda svet nikad neće videti šta je sve pronađeno na MP.
Nedavno je postignut dogovor između peruanske i američke vlade da se
nešto od toga vrati Peruu, ali pitanje je šta će to biti. MP je u
odličnom stanju zahvaljujući činjenici da ga konkvistadori nikada nisu
otkrili, mada se skoro sa sigurnošću može tvrditi da je grad napušten
neposredno po njihovom dolasku.
Maču Pikču je smešten u subtropskoj zoni sa blagom vlažnom klimom,
koja uslovljava dva jasno podeljena godišnja doba, kišno – od novembra
do marta i sušno – od aprila do oktobra.
Kišni period obično
donosi velike padavine praćene gradom. Setimo se poplava koje su
zadesile oblast Maču Pikčua i gradića Aquas Calientes 2010 godine, kad
su bujice prouzrokovale odron zemljišta i bukvalno zbrisale prugu koja
povezuje Kusko sa Maču Pikčuom, kojom prilikom je 2000 zarobljenih
turista moralo biti evakuisano helikopterima peruanske vojske.
Naselje se nalazi iznad uzanog grebena, i jasno je bedemom podeljeno na
dva dela, poljoprivredne terase povezane mnogobrojnim stepenicama i
stazama, i stambenu zonu koja je dalje razdeljena na dve arhitektonske
celine, što navodi na utisak da su postojale različite četvrti. Naime,
grad je jasno podeljen na gornji i donji deo koje razdvajaju otvoreni
prostori ili trgovi. Gornja celina se sastojala iz hramova, fontana,
trgova i lepših građevina, dok su u donjem delu grada skromnije kuće.
Većina građevina koje su imale posebnu funkciju kao što su “Hram
sunca”, “Hram sa tri prozora” i “Glavni hram”, smešteni su u gornjem
delu grada. Grad je imao kompleksan sistem vodovoda koji se snabdevao iz
prirodnih izvora, trgove, ulice i gradjevine različitog kvalieta
gradnje. Smatra se da je Maču Pikču imao oko 1000 stanovnika.
Pored 200 stambenih kuća, lokalitet ima i priličan broj jedinstvenih građevina za koje se smatra da su imale ritualnu funkciju.
Sudeći po nebrojenim poljoprivrednim terasama, ova grana je bila
od najvećeg značaja za grad. Površina obradivog zemljišta na terasastom
terenu prevazilazila je potrebe stanovništva.
Takođe je
postojao i kanal u dužini od 800m da bi se obuzdale prekomerne padavine.
Posle prolaska kroz poljoprivredno zemljište, odn. travnate površine,
nailazi se na Svetilište, kako je ovaj trg nazvao Bingam, jer se sastoji
od Glavnog hrama – najlepšeg primera arhitekture Maču Pikčua, Hrama
sunca – astronomske opservatorije i Hrama sa 3 prozora, na kome je čitav
jedan zid izradjen iz jednog komada kamena u kome su isklesana 3
trapezoidna prozora.
Odavde se pruža pogled na veliki zeleni
plato i niz stepenica koje vode ka Centralnom trgu.. Svetilište je
izgrađeno od kamenih blokova izglačanih i uklopljenih do prefekcije.
Inke nisu koristile malter već su se oslanjali na precizno isklesane
blokove, geometriju i dobre temelje. Njihove najkvalitetnije građevine
vekovima su ostale gotovo netaknute uprkos brojnim zemljotresima.
Posle kratkog odmora sledi savlađivanje jos osamdesetak stepenika ka uzvišenju do čuvenog monolita – Intiwatane.
Intiwatana
“Intiwatana” (u prevodu – “mesto koje hvata sunce”), pravougaoni
kameni stub sa postoljem i jednim stepenikom, koje se nalazi na malom
uzvišenju gornjeg grada, jedno je od najvažnijih mesta na Maču Pikču.
Još uvek predstavlja enigmu da li je služio kao astronomska postaja ili
nešto drugo.
Španski sveštenici su sve slične stubove po
carstvu Inka uništili jer su smatrali da predstavljaju predmete
obožavanja. Inke su bili vešti astronomi i ovaj monolit su koristili da
bi odredili letnji i zimski solsticij.
Na zimski solsticij koji
pada 21. juna (jer su godišnja doba na juznoj hemisferi obrnuta u
odnosu na Evropu), visoki sveštenik privezao bi zlatni disk za
Intiwatanu što je simbolično predstavljalo hvatanje sunca i njegovo
dovodjenje na zemlju za još jedan vremenski ciklus. Na taj način su Inka
sveštenici pomoću ovih sunčanih satova pratili promene godišnjih doba i
bili u mogućnosti da tačno odrede najpogodniji datum za setvu.
Mnogi danas veruju da je upravo Intiwatana jedno od najjačih
energetskih polja na planeti i da poseduje svojstvenu spiritualnu i
metafizičku moć.
Zaista, prosto je nemoguće naći se na Maču
Pikču, sa koga puca pogled na krivudav tok reke Urubamba i okolne visove
među kojima dominira Hajana Pikču, a ne osetiti neku magiju u vazduhu.
Kad god govorimo o ovom lokalitetu, uvek započinjemo rečenicu sa «
pretpostavlja se », « smatra se ». Postojanje Maču Pikčua je izazvalo
više pretpostavki i nagadjanja od bilo kog drugog arheološkog nalazišta u
Peruu. Razlog za odabir ovako specifične lokacije za njegovu izgradnju ,
ostaje nepoznat.
Činjenica je da je ovaj položaj imao veliki
strateški značaj. U dolini reke Urubamba je bilo je još terasastih
citadela (tvrđava) među kojima su neke bile i na većim visinama.
No, iako većina naučnika smatra da je ovaj grad bio duhovni i
ceremonijalni centar cele regije, Maču Pikču je prevučen velom tajne čak
i posle 100 godina od otkrića.
Planina Hajana Pikču ( Huayana Picchu – mlad vrh), sa koje se
pruža najlepša panorama na Maču Pikču i koja po veličini nije najviša
ali sigurno najupadljivija, po svoj prilici je takođe imala svoju ulogu.
Vladar Pačakuti je izgradio drum koji je povezivao kraljevsku
prestonicu Kusko sa njegovim duhovnim utočištem, koji i danas postoji
zove se put Inka (Camino Inka), i vodi krivudavim stazama kroz šume,
duboke kanjone i planinske prevoje visine do 4.500m u dužini od 45km i
predstavlja jedno izuzetno iskustvo i hodočašće.
Flora i fauna
A Zahvaljujući vlažnoj i toploj klimi Sveta dolina obiluje bogatom
florom i faunom i velikim brojem endemskih vrsta ptica. U okviru
lokaliteta na relativno maloj površini registrovano je 406 vrsta medju
kojima su kolibri, patke, papagaji, kuetzal, tukani, manikini, tanageri,
Andski petao, orao i naravno kondor.
Od životinjskih vrsta
najčešće su lame, medvedi, koati ( južnoamerički rakun) divlje mačke,
ris, puma, pegavi medved, taruka – Andski jelen i više od 700 vrsta
leptirova. Svaki putnik će u Južnoj Americi naići na lame i alpake, koje
spadaju u kamelide i sastavni su deo pejsaža ovog kontinenta. Pored
njih postoje još vikunje i guanakosi od kojih se dobija kvalitetna
dlaka.
Lame su najveći kamelidi, mužjaci teže i do 155kg,
koriste se za dobijanje dlake i za vuču. Alpake se specijalno gaje za
dobijanje dlake od koje se pravi vrlo cenjeno predivo, potpuno su
pripitomljene i žive uglavnom na visoravnima Ekvadora, Perua i Bolivije,
guanakosi se gaje u Argentini i Čileu, dok su vikunje, najmanje od sve 4
vrste, prilagođene visinama do čak 5,500m i potpuno su divlje.
One daju najfiniju dlaku čiji kilogram dostiže cenu i do 600 dolara.
Vikunja je nacionalni simbol Perua i nalazi se u grbu peruanske zastave.
Tipične biljne vrste u regiji Maču Pikčua su „puya“ palme, paprati i
više od 190 vrsta orhideja. Jedna od kultura bila je i uzgajanje svete
biljke koke u velikim količinama , radi snabdevanja Kuska.
Ova
regija je veoma pogodna za uzgajanje koke a velike količine lista su se
koristile u raznim mnogobrojnim ceremonijama koje su se održavale u
prestonici. Klima u ovom tropskom delu delu Anda je nepredvidiva uprkos
jasne granice između sušnog i kišnog perioda. Na šumovitim rubovima
Amazonskog basena česta je pojava pljuskova preko cele godine, pa je
Maču Pikču gotovo uvek obavijen oblacima, zbog čega je i dobio epitet
“grad u oblacima”.
I kad se približi trenutak da bacite
poslednji pogled na ovaj neverovatan pejsaž, shvatite da ovo mesto
zaista ima neku moć svetog misticizma i da ga nikad nećete zaboraviti. I
neminovno se pitate šta je čovek tražio tamo gde caruje kondor i gde
gudure paraju nebo.
Možda je to zato što je ovo jedino mesto na planeti gde se njegovo veličanstvo homo sapiens osećao kao bog.