Moj dida sa Šolte je došao kod nas u Split da obavi likara. Dida je
najprvo u ambulanti napravijo sve žive i nežive preglede. Onda je on
posli sidijo u kamcelariji kod one doktorice Fulgozi. Doktorica Fulgozi
je spustila cvike navr nosa i listala je po papirima. Ona je didi
govorila: „Nalaz mokraće je u redu… nalaz krvi je u redu… heboglobin je
malo povišen, al i to je u redu… tlak je u redu… donji je malo nizak, al
i to je u redu… markeri su u redu… jetra je malo povećana, al i to je u
redu… ekage je u redu… rengen pluća je u redu… košulja i pulover su u
redu…“ Dida je rekao: „Jutros san ih obuka, friško oprane!“ Doktorica
Fulgozi je zaklopila karton i rekla je: „Sve fajn! Za svoje godine
držite se dosta dobro!“ Dida je pitao: „Kad bi onda moga umrit?“
Doktorici
Fulgozi je uletila zbunjoza. Ona je skinila cvike sa nosa i nagnila se
prema didu: „A zašto bi umrli?“ Dida je rekao: „Pa moran jednom umrit!
Takva su pravila! Samo ne znan kad!“ Doktorica Fulgozi je rekla: „To van
ja ne mogu reć! Al ne morate se brigat dašte tako skoro!“ Dida je
rekao: „E al ja bi to tija znat malo preciznije!“ Doktorica Fulgozi je
rekla: „A slušajte, moj šjor, ako sad iz ambulante izađete na ulicu i
itnete se pod kamijon, mogu van predvidit dašte umrit za cirka šes
minuta!“ Dida je rekao: „A šta ako umisto kamijona naleti kombi pa me
samo rani?“ Doktorica Fulgozi je rekla: „E jebiga, onda idite po drugo
mišljenje!“
Dida je rekao: „Dobro, ne morate se odma ljutit,
najnormalnije pitam…“ Doktorica Fulgozi je rekla: „Jel vi sebe čujete?
Di ovi razgovor vodi?“ Dida je počeškao se po ćiverici i rekao je: „Ja
bi reka da vodi u pravcu moje smrti!“ Doktorica Fulgozi je rekla: „Znate
šta, ipak ću ja vama dat uputnicu za psihijatra! Jel to okej?“ Dida je
rekao: „Pa može, šta ja znan, ako će on znat… Iako san ja u glavu skroz
čist!“ Doktorica Fulgozi je pitala: „Dobro, a jel bi vi tili umrit šta
pri ili šta posli?“ Dida je rekao: „Tija bi umrit tačno na vrime! Ni pri
ni posli!“ Doktorica Fulgozi je podviknila: „Pa ne može van to likar
odredit, jebaga jarac! To je božji posal, a ne naš!“ Dida je rekao: „Je,
al ne plaćan ja bogu zdrastveno, nego vama!“
Doktorica Fulgozi
je piljila u dida sa raširenim očima. Onda je ona njemu dala mot sa
rukom da nastavi sidit i rekla je: „Vraćan se za sekund!“ Onda je ona
izjurila iz kamcelarije. Dida je zavalijo se u katrigu i zvižduckao je.
Onda je za tri minuta doktorica Fulgozi se vratila. Sa njom je bijo
jedan barba u bilom mantelu. Doktorica Fulgozi je rekla: „Ovo je doktor
Santini! On će rješit vaš problem!“ Dida je pitao: „Koji problem?“
Doktorica Fulgozi je zarežala: „Reće van kaćete skviknit!“ Dida je
pitao: „Kako on zna, a ti ne znaš?“ Doktorica Fulgozi je rekla: „Ja san
internist, a doktor Santini je patologist!“
Onda je doktor
Santini slušao didu sa slušalicama. Onda je on dizao mu kapke i gledao
mu je sljepočnice. Onda je on virijo mu sa baterijom u uvo. Onda je on
pipao ga po vratu. Onda je on stiskao ga po drobu. Onda je on rekao didi
da zine i čini aaaaaa. Dida je zinijo i činijo je aaaaaa. Onda je
doktor Santini odmaknijo se i namistijo je mrgudnu facu. Onda je on
dignijo livu ombrvu i dumao je. Dida je ukočenijo se na katrigi. Onda je
doktor Santini rekao: „Ostalo van je još deset miseci do godinu dana!“
Dida je zinijo: „Molim?!“ Doktor Santini je rekao: „Živićete još deset
miseci do godinu dana!“ Dida je rekao: „U pičku mile deve!“ Doktor
Santini je pitao: „A šta ste vi mislili?“ Dida je rekao: „Mislija san
pinku duže! Još jedno triespet-četrdes godina! Uvr glave pedes!“ Doktor
Santini je rekao: „A čujte, amateri mogu mislit šta god ih je volja, al
medicina je tu hiper precizna!“ Dida je rekao: „U pičku mile deve!“
Doktorica Fulgozi i doktor Santini su ukipali se kod stola i skupljali
su usta. Onda je dida rekao: „Jel može još jedno pitanje?“ Doktor
Santini je rekao: „Izvolte!“ Dida je pitao: „Oćel Hrvatska umrit pri ili
posli mene?“
Doktor Santini je zableušio se u dida sa zinutim
ustima. Doktorica Fulgozi je njega drmnila sa laktom i šapnila je: „E, a
šta san ti ja rekla, fosilko je puka na kvasinu…“ Onda je doktor
Santini didi da mot sa rukom da nastavi sidit i rekao je: „Vraćan se za
sekund!“ Onda je on izgibao iz kamcelarije. Dida je skvrčijo se u
katrigi i gledao je u doktoricu Fulgozi. Onda je za tri minuta doktor
Santini se vratijo. Sa njim je bijo jedan barba u bilom mantelu. Doktor
Santini je rekao: „Ovo je doktor Bjankini! On će rješit vaš problem!“
Dida je pitao: „Koji problem?“ Doktor Santini je rekao: „Reće van kaće
Hrvacka skviknit!“ Dida je pitao: „Kako on zna, a ti ne znaš?“ Doktor
Santini je rekao: „Ja san patologist, a doktor Bjankini je ekonomist!“
Onda
je doktor Bjankini na stolu od doktorice Fulgozi raširijo novine. Onda
je on malo listao i cokćao je sa jezikom. Onda je on govorijo: „Bruto
društveni proizvod koma… kreditni rejting užas… indeks industrijskog
rasta katastrofa… u veljači za dva promila viši, al to je isto šitina…
likvidnost ajme majko… stopa nezaposlenosti horor film… u veljači veća
nego u siječnju, znači horor film na kvadrat… trgovinski deficit strava…
inozemna ulaganja turbo šitina… fiskalni deficit sačuvaj me bože… stopa
izvoza nula… konkurentnost ka-ta-stro-fa…“ Dida je pitao: „I? Kakve su
prognoze?“ Doktor Bjankini je okrenijo se prema njemu i rekao je:
„Hrvacka živi vječno!“
Popodne smo mi obitelj sidili za stolom i
obidvali smo. Mi smo srkućali juvicu iz pijata i šutili smo. Onda je
mama pogledala prema didi i rekla je: „Nazvala me danas doktorica
Fulgozi!“ Dida je promumljao: „E i?“ Mama je rekla: „I kaže da si je
pita da kaš umrit!“ Dida je promumljao: „E i?“ Mama je rekla: „Šta e i,
jebate? Pa zašto te to zanima? Jel tebe, čako, spopadaju neke crne
misli?“ Dida je rekao: „Slušaj, ćerce, meni nije do priče! Oš me pustit
da na miru pojedem juvicu, a?“ Mama je rekla: „Ajde, ajde, nazva je
posli i doktor Santini!“ Dida je promumljao: „E i?“ Mama je rekla: „Reka
mi je da ti reknem da se zajebava!“ Dida je rekao: „Ha, ka da ja to
nisan skužnija i bez da mi ti rekneš!“ Mama je rekla: „N bava? Kako si
skužnija?“ Dida je rekao: „Odma je bilo jasno da su doktor Santini i
doktor Bjankini zaminili pacijente!“
Onda je moj tata uletijo:
„E, al znaš šta ja ne kužim? Ne kužim kako normalan i zdrav čovik može
ić u likara i pitat ga kaće umrit!“ Onda je moj dida spustijo žlicu u
pijat. On je pogledao prema tati i rekao je: „Vidiš, zete, čovik u mojin
godinama već bi triba pomalo pisat oporuku! Jel se slažeš? Pa san iša
provjerit jel moran žurit il iman još vrimena! Bereš?“ Tati su u roku
odma zacaklile se oči. On je rekao: „Ha, pa uvik je dobro napisat
oporuku!“ Dida je rekao: „Naravski da je dobro! Samo san još tija da mi i
likar potvrdi!“ Tata je pitao: „Pa šta je ne napišeš, jebate?“ Dida je
rekao: „A još to malo moran promozgat! Iman par varijamti, pa se ne mogu
odlučit koja mi najbolje paše…“ Tata je pitao: „Kakvih varijamti?“ Dida
je rekao: „Varijamta pod a je da ću cilu imovinu ostavit u dobrotvorske
svrhe! A varijamta pod be je da ću sve potrošit na kurve!“ Mama je
zacijuknila: „Srceliti irudovo! A oš išta ostavit familiji?“ Dida je
rekao: „To je varijamta pod be!“
Tekst pruezt sa bloga autora