Vascelo delo Meše Selimovića metaforiše jednu iskonsku, čovekovoj prirodi priraslu potrebu i sklonost ka traganju za istinom i smislom. Što je smisao bliži i očigledniji, ishod potrage za njim sve je neizvesniji. Kako bi Meša rekao: “Najteže je razumeti razumljivo” – kaže kraljevački pesnik Dejan Aleksić, dobitnik ovogodišnje, velike književne nagrade “Meša Selimović”, za knjigu pesama “Jedino vetar”.
Odavno poezija nije “oduvala” prozu u trci za titulu knjige godine i nagradu “Meša Selimović”, koju tradicionalno dodeljuje Kompanija “Novosti”, kao što je to uradila zbirka “Jedino vetar”. Aleksić je za dva koplja pretekao konkurente, dobio 23 glasa kritičara, skoro duplo više od drugoplasiranog.
Da čudo o ubedljivom trijumfu poezije bude veće – knjigu ste objavili u tiražu od samo 300 primeraka, u izdanju udruženja “Imam ideju”, koje vodite sa suprugom Aleksandrom Jovankin.
Nekada je ime kakve velike izdavačke kuće na koricama značilo i svojevrsnu legitimaciju kvaliteta objavljenog rukopisa. Svedoci smo propasti velikih izdavača, nekada moćnih društvenih kuća, koje su stvorile i negovale čuvene pesničke edicije i u čijim redakcijama su radili Vasko Popa, Bora Radović, Vava Hristić, Ivan V. Lalić… Današnji mladi pesnik na to vreme gleda kao na zlatno mitsko doba izdavaštva. Tehnički gledano, danas je veoma jednostavno objaviti pesničku knjigu i uviđamo paradoks – da se poezija objavljuje više nego ikada, a da je obim te produkcije u obrnutoj srazmeri prema čitalačkoj recepciji. Većina tih ostvarenja potone u beskrajni šum prosečnosti i bledila čim siđe sa štamparskih strojeva, i svake godine zabeležimo pojavu desetak vrednih pesničkih zbirki, od kojih, opet, dve-tri ostvare pravo na trajanje. Nezavisno od užasavajućih uslova u izdavaštvu i bez obzira na obeshrabrujuće proporcije, kvalitet pesničkih knjiga neće ostati neprimećen.
Kažete da je poezija čekaonica. Da li je pisanje pesama posvećenički, usamljenički posao, silazak u okno sopstvene duše?
Pogrešno bi bilo reći da pesma nastaje onoga trenutka kada sedate za pisaći sto. Makar u mom slučaju, najčešće nije tako. Vremenom, posmatranje sveta kao božanskog čvorišta skrivenih i često nejasnih poruka, odnosa, tajanstvenih objava i slućenih priziva, razvija kod posmatrača naročite prijemnike koji sabiraju sve te utiske i predstave i, na neshvatljiv način, vrše njihovo preoblikovanje u svesti. Tako se dolazi do otkrivanja dubljih slojeva izvesnih istina koje se prelivaju preko okvira našeg logičkog poimanja sveta i stvarnosti. Naposletku, shvatite da je pesma već tu i da traži otelovljenje, artikulaciju, i pre no što ste poželeli da započnete zapisivanje kakvog stiha. Dakle, samo ste čekali, u jednoj posebnoj vrsti budnosti. A mesta gde nešto čekamo obično nazivamo čekaonicama.
Koliko je naporno istrgnuti reči i prizore iz mučne svakodnevice i učiniti da ponesu neočekivano značenje i slikovnost i ponekad detinju upitanost nad čudima života?
U jednoj mojoj pesmi odranije postoji stih “Smisao blizu je”. Zaista se ispostavlja da je tako. Velike istine i duboki smislovi uvek su nadohvat našeg poimanja, pa se stoga nameće pitanje: kako je moguće da su nam tako teško dosežni? Otkriti stvarnost u prividu veliki je zadatak umetnosti. Na nesreću, mi češće otkrivamo obrnuto – privide u stvarnosti. Naš emocionalni sistem, naš kognitivni potencijal, naša imaginativnost – svi ti sklopovi funkcionišu prema zakonitostima koje smo izgradili na temeljima percepcije. A ona je, znamo, ograničena. Misija umetnosti, pa tako i poezije, jeste da, dekodirajući taj sirovi materijal, ukaže (bez obaveze da ga tumači) na smisao koji nadrasta ravni našeg logičkog poimanja sveta i sopstvenog mesta u njemu. Kod poezije je ta misija još specifičnija, jer je u upotrebi jezički materijal, dakle – hiperstvarnost, budući da je stvarnošću jezika određena svaka druga stvarnost koju poznajemo.
Mislite li da je naše podneblje gde vetrovi “češće prolaze kroz prazne rukave smeđih kaputa za ratnu siročad”, korisnije za književnost i umetnost od onog gde “vetrovi češće prolaze kroz harfe”?
Sećam se jedne davno pročitane sentence: “Srećan je onaj narod čija se istorija čita sa dosadom”. Sigurno je da geografski prostori na kojima se češće i drastičnije događaju društveni lomovi, revolucije, ratovi, krize i svekolika nevolja, nude veće tematsko obilje i slojevitiju građu za književno stvaranje. Nisam siguran da to treba da nas raduje. Jednom sam razgovarao sa izvesnim norveškim piscem o tome. Rekao mi je da norveško Ministarstvo kulture stipendira pisce koji se odluče da putuju u nesrećnije delove sveta u potrazi za patnjom, tragedijom i jadom, kako bi mogli stvarati literaturu na teme u kojima norveško društvo oskudeva. Neko ciničan bi prokomentarisao da je dobro što mi ne moramo da potežemo toliki put.
KRALJEVO CENTAR KULTURE
Iako se svi žale da je srpski kulturni život sasvim sabijen u Beograd, priznanje vašoj knjizi pokazuje suprotno i potvrđuje da je Kraljevo naš književni centar.
Kraljevo jeste, godinama unazad, jedan od ključnih književnih centara u zemlji. Stvorena je jedna jedinstvena kulturna klima, zahvaljujući, pre svega, pojedincima, ali i ustanovama koje su na stvaranje takve klime delovale izuzetno podsticajno, pri čemu posebno treba istaći Narodnu biblioteku “Stefan Prvovenčani” i njenu izdavačku delatnost – “Povelja”, ali i Književni klub. Časopis “Povelja”, prisutan četrdeset godina na sceni domaće književne periodike, godinama unazad važi za jedan od najvrednijih u zemlji, “Poveljina” pesnička edicija udomila je knjige nekih od najznačajnijih srpskih pesnika današnjice i danas figurira kao najdragocenija domaća kuća koja objavljuje pesničke knjige. Pomenimo i ugledno književno priznanje “Žička hrisovulja”.
UNUTRAŠNJE BIĆE
Čovek našeg vremena raspolaže ogromnim znanjem, ali i dalje “progone nas i muče večna pitanja”, potrage za smislom, i vi nam sugerišete da “svet počinje sa druge strane našeg znanja”. Gde nam je oslonac?
Sticanje znanja organski je činilac u razvoju ljudske civilizacije i potreba za njim predstavlja antropološki refleks, gotovo na granici nagonskog u čoveku. Istodobno, golo znanje nas vodi u komociju i uljuljkanost, u neku vrstu katkada prividne i varljive sigurnosti, umanjujući oštrinu sluha za ono što nam saopštava naše unutrašnje biće. Svest o tome čest je idejni zamajac u mojim stihovima.
Tekst je preuzet iz Večernjih novosti