Kako je u ovakvim stvarima kod nas neophodno da se čovek legitimiše, reći ću da sam se u nedavnom popisu stanovništva koristio mogućnošću da se i formalno deklarišem kao agnostik. Sada valjda mogu da nastavim tvrdnjom da Crkva, kao i sve političke opcije, ima demokratsko pravo da privlači i blefira svoju ciljnu grupu. A njena ciljna grupa su „prezreni na svetu“ – proletarijat, dok sa nosiocima kapitala i vlasti ona deli upečatljiv deo budžetskih (državnih) para. Dakle, ovo ne govorim u odbranu Crkve, nego diskusije.
Ono što mi generalno smeta je pristajanje da se iz lokalnog rakursa odgovara na načelna pitanja. Naime, imao sam i sam problema sa time da se razjasnim sa sagovornicima šta ko od nas podrazumeva pod pojmom, na primer, „liberalizam“. Meni lično je laknulo kada sam kod Hajeka pročitao da je „izraz liberal uzrok stalnih nesporazuma u SAD“, ili još eksplicitnije: „Mada sam čitavog života sebe opisivao kao liberala, u novije vreme to činim sa više nesigurnosti, ne samo zato što u SAD ovaj izraz stalno stvara nesporazume, nego i zbog toga što sve više postajem svestan velikog ponora koji moju poziciju deli od racionalističkog kontinetalnog liberalizma, pa čak i od militantnog engleskog liberalizma“ (The Constitution of Liberty). To je Hajek napisao još 1959. godine, a od tada se nesporazumi samo produbljuju. Dakle, moje prvo pitanje bi glasilo: o kojem je liberalizmu reč u tekstu Vuka Perišića? Bez tog preciziranja, logično je pretpostaviti da se radi o onoj varijanti o kojoj se danas najviše raspravlja i koja se uslovno naziva neoliberalizam. Vuk Perišić je nedvosmisleno odredio ideološku podlogu tekuće krize. Nije mi jasno zašto „Tuđmanova vizija dvesto obitelji“ ne sme biti podvedena pod kapitalizam, iako je on te obitelji definisao sasvim jasno kao „stupove nosače hrvatskog kapitalizma“. Naime, ako je Tuđmana moguće otpisati iz kapitalizma, zašto nije moguće otpisati još veće Kim Il Sungovo ludilo iz koncepta socijalizma?
Dalje, Perišić piše: „Zaboravlja se reći da je reč o poretku (kapitalizmu) kome je kriza imanentna“ – to sam prvi put čuo od „komuniste“ Marksa, što mu je spočitavano kao mržnja, a ne kao naučni zaključak. Elementarnoj logici je odbojno ne ono „imanentno“, nego što se kriza shvata kao nekakva viša sila, nevidljiva ruka, nešto što je izvan ljudskih moći, kao pomeranje magnetnih polova zemlje. Svaki sistem, pa i kapitalizam, napravili su ljudi i oni su ti koji bi trebalo da ga menjaju, makar se držeći Marfijevog zakona da se do najboljeg rešenja dolazi pošto se isprobaju sva pogrešna. Hoću reći da krize ne smatram aksiomom, te ne prihvatam da o njima nema smisla raspravljati. Zato imam simpatije i osećanje solidarnosti za one koji danas protestuju širom sveta. Iza toga, u Perišićevom tekstu sledi ljutnja na „protivnike liberalnog kapitalizma koji mu odriču pravo da bude u krizi, da luta, da zastane“. U ime najbanalnijeg bontona, red bi bio isto pravo makar formalno priznati i komunizmu, fašizmu, socijaldemokratiji itd. Živim u uverenju i nailazim na argumente da su i komunizam i kapitalizam odigrali svoje uloge i da su jednostavno istorijski prevaziđeni, na zalazu, bez obzira što će se komunizam pojavljivati kao „zaboravljena pravda“, a kapitalizam odumirati znatno duže. Ljudi su siti i jednog i drugog. Potrebno je nešto novo, dostojno milenijuma u kojem živimo.
Inače, onima koji „sa prljavom vodom izbacuju i bebu“ socijalističkih nazora, sugerisao bih da pročitaju u hrvatskom časopisu Gordogan (br. 19-22) briljantne memoare Darka Suvina, temeljitog intelektualca, koji ima dve otežavajuće okolnosti: da je iz ubeđenja bio skojevac i da je izuzetni poznavalac antiliberalističkog Brehta. Za neke, tu je još i treća okolnost: da je Židov, kosmopolit i Hrvat – sve zajedno. Valja se prisetiti da je Vili Brant bio socijalista, da je socijalista Miteran, zajedno sa demohrišćaninom Kolom, najvećim delom izgradio Evropsku uniju, da je Ulof Palme rekao da socijalisti nisu protiv bogatstva nego protiv siromaštva, da su socijaldemokrati definisali welfare ekonomiju koja počiva na pravilu da „svako ima prava da se neograničeno bogati, ali samo uz jedan uslov – da to ne bude na štetu drugoga“. Uza svu tu lepu istinu, koja se olako odbacuje, stoji činjenica da ne postoji politička partija koja nije izneverila ne samo svoje pristaše, nego i principe na kojima je nastala.
Na par mesta Perišić upotrebljava u pežorativnom smislu reč „mnoštvo“. Nije li mnoštvo demos, osnova demo-kratije. Da ne govorim o onome kako mnoštvo, zarad kratkoročnih prednosti „viče po ulicama i razbija izloge“. Zaboga, pa navijači Manchester Uniteda ili zvezdaši i dinamovci mnogo žešće viču i razbijaju, ali to valjda nema isti negativan društveni smisao kao kada neko viče zbog gubitka posla i perspektive? Ima nečeg karakterističnog i dubljeg u elitizmu neoliberalizma. Ta podela na mnoštvo i izabrane, na sposobne i nesposobne, bogate i siromašne – njegova je u osnovi imanentna težnja za podelama i konfrontacijom unutar ljudskog društva. Meni to sluti na zlo, na permanentne konflikte, na atmosferu u kojoj se lakše obavlja preraspodela društvenog bogatstva. Margaret Tačer je ratom na Foklandima olakšala provođenje svojih reformi. Regan je svojim poreskim zakonom, inspirisanim Fridmanovim idejama, započeo neverovatno efikasnu degradaciju srednje klase, koja je u SAD bila „mnoštvo“. Pripadao joj je i dobar deo radnika u vreme kada je Amerika bila uzor drugima. To je, po meni, suština koja je mnogo teže nadoknadiva od razbijenih izloga.
Nemam ništa protiv potrošača, sam bih aktivnije pripadao toj skupini da imam više novaca. Medutim, nelagodu osećam zbog konstatacije da „potrošačko društvo nikoga ne primorava da kupuje, niti mu prijeti pravnim i fizičkim posljedicama i moralnim ucenama“. Ispada da poretci utemeljeni na „dijalektičkom materijalizmu ili katekizmu“ valjda prinuđuju i ucenjuju. Nije mi jasno. Problem tih društava je nedostatak i robe i novca. Tu Fridman ima apsolutno pravo u Slobodi izbora, knjizi koju smo nadam se obojica pročitali, kada tvrdi da nema demokratije i tržišta bez mogućnosti izbora. Imao sam prilike da odgledam TV seriju koju je Fridman napravio po toj knjizi, i lično je vodio (bez supruge Rouz sa kojom je, kao, zajedno napisao knjigu). U toj seriji se videlo da je Fridman briljantni harizmatski propovednik, po onoj definiciji da je harizmata osoba koja je u stanju da ubedi druge da su njegove želje snovi svih ostalih. Upravo mi je on nametnuo da pomislim na dilemu čileanskog ekonomiste Maksa Nifa (Max Neef) zašto se i dan danas kao najveće dostignuće nude teorije rođene tokom devetnaestog stoleća. Fridman je na tim teorijama izgradio svoju Nobelovu nagradu.
Inače, bar za mene, ključna enigma današnjeg kapitalizma je to što ide u hiperprodukciju, a pravo na potrošnju primenjuje izuzetno restriktivno, poštapajući se naučnim floskulama kakva je trickle down teorija (kada se neki bogate, bolje je svima!). Ili što, nasuprot tome, gradi fikciju bogatstva bacajući građane i države u astronomske dugove. I jedno i drugo je sušta suprotnost Fordovom modelu da poveća radnicima plate kako bi mogli da kupe automobil koji su proizveli. Pod potrošnjom podrazumevam, ne ja nego ekonomija, ne samo iPad, nego i zdravstvo i školovanje koji su osnova svakog postojećeg i budućeg društva. Samo jedan argument: Amerika, koja je uz Britaniju najdalje dospela u primeni liberalističkog koncepta, nalazi se na indeksu Svetske zdravstvene organizacije na 37. mestu (pritom je prva po potrošnji dolara za zdravlje po stanovniku), neposredno ispred Slovenije, samo 6 mesta bolja od Hrvatske i dramatično daleko od Francuske, koja je prva. Imao sam prilike da na sopstvenom primeru osetim kako funkcioniše zdravstvo u Americi, a kako u Italiji, koja je druga na vrhu liste WHO i izrazito socijalna država. Dakako, u Americi sam bio u medicinskoj ustanovi za uniženo „mnoštvo“ zažalivši za našim domovima zdravlja. U Italiji su svi mnoštvo, tretman nije klasni, sem za one koji se više uzdaju u buđelar nego u državni skener i lekara, ili pak plaćaju luksuzni hotelski smeštaj, jer im se tako može. Prihvatam sve primedbe na ovo argumentisanje, čak i da je populističko, međutim ne mogu da shvatim koncept društva koje u trećem milenijumu, zarad svojih ideoloških premisa, dozvoljava da ljudi zbog svog imovnog stanja nemaju pravo na najbitniju stvar – zdravlje, u krajnjoj instanci dakle, na postojanje. Pritom, nisam protivnik da zdravstene usluge plaća svako ko ima mogućnosti, ali ne po adrenalinskim tržišnim cenama koje naplaćuju privatne bolnice. One su nedvosmisleno na tržištu i zato u principu ne poseduju sektor hitne pomoći, gde pacijent može da im umre pre nego što je platio račun!
Osećam kako mi se kruni prvobitna namera da ovo reagovanje ima karakter prijateljskog neslaganja. Dakle red je da privodim kraju. Najveći deo života proveo sam u sistemu koji je smatrao da posle njega postoji još samo njegova idealna varijanta – beskonačni komunizam. Liberalizam, bar koliko sam ja u stanju da proniknem, ne nudi čak ni tu mogućnost. On je već taj jedini i zauvek, kao Bog, te valjda otud nesloga sa Crkvom. Totalnost prethodnog sistema ja bar ne bih da zamenim suptilnijom, modernijom i liberalnijom varijantom! U jednom ranijem tekstu objavljenom na Peščaniku, zaključio sam da protesti od Volstrita do Sirije ne nude, a to im nije ni namera, neki drugi koncept društvenih odnosa. Oni samo konstatuju da ovo što imamo ne-va-lja! To je njihovo demokratsko pravo, koje su komunisti rušili upravo zamkom da su oponenti dužni da ponude novi sistem ili da ćute. Na ovom svetu postoje političari, ekonomisti, bankari i ko zna ko sve ne, koji su visoko plaćeni da vode demokratsku državu tamo gde demos želi. Misli li zaista onaj ko kritikuje protestante da te stotine hiljada, možda milioni mladih, često vrlo obrazovanih, društveno angažovanih i po biologiji perspektivnijih, nisu u stanju da uoče šta im je interes? Da to što oni rade vredi koliko i bekeljenje narko-ljubitelja Dženis Džoplin. I opet pitanje: Zašto bi oni mladi sa Tjenanmena bili dostojni poštovanja, a oni iz Zucotti Parka ne? Koja je razlika, ne žele li i jedni i drugi promene sistema? Dakle problem je u sistemima, a ne u onima koji protestuju. Sećam se rečenice Zorana Đinđića: Svaka generacija dužna je da pokuša da modernizuje društvo, bez obzira na cenu koju će platiti.
Napomena: Znam da je nekorektno štrpkati citate iz tuđeg teksta, pa zato podsećam čitaoce da originalni tekst Vuka Perišića mogu naći na adresi: http://pescanik.net/2011/12/bog-i-trziste-cija-ruka-je-nevidljiva/.
Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika