Foto:Vreme
Niko ne može da bude ono što nije, ali mnogima se desi da ne budu ono što jesu – uveren je Branko Milićević Kockica, a ova misao naći će se i na početku njegovog novog literarnog dela. Ako je sreća pronaći sebe, kako dodaje popularni umetnik, njemu se zaista “posrećilo”: celog života dosledno je živeo ono što jeste.
Hamlet i Prometej u svojoj glumačkoj mladosti, potom obožavani Kockica na televiziji, a od već davne 1977. godine glavni meštar (i maštar) Pozorištanca “Puž”… Ovih dana neko je izračunao da su prošle tri i po decenije kako se na malim ekranima pojavila njegova emisija “Kocka, kocka, kockica”. Tim povodom, bio je “uživo” gost u jednoj zabavnoj emisiji. Kada su se čuli zvuci pesme “U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo…”, ceo studio, spontano, ustao je na noge! Pesma i pomenuta Brankova emisija, odavno su postali deo kolektivnog sećanja na neko srećnije vreme:
Ideja za “Kockicu” nije bila moja, kao što nijedna emisija nije ideja nekog glumca, čak ni pisca – objašnjava Milićević. – Tih godina postojali su “Na slovo, na slovo”, “Metla bez drške”, “Neven”, “Stočiću, postavi se”, “Bole iz bureta”. Dakle, “Kockica” je bila jedan u nizu sadržaja iz obrazovnog programa i ne znam zašto je ostala tako posebna u sećanjima gledalaca. Možda zbog moje harizme – dodaje uz osmeh Kockica.
Znači, niste odgonetnuli?
Ja sam u svojoj 65. godini tek otkrio ko sam, zahvaljujući sajtu koji sam otvorio povodom izlaska knjige za odrasle “Prizemljena sreća”. Razmišljajući šta da napišem osim onog uobičajenog, na kraju sam dodao i “narodni učitelj”. Izgleda da umem da objašnjavam stvari jednostavnim rečima, a umetnost je jedan vid podučavanja. Uostalom, moja majka bila je prosvetni radnik, a otac glumac. Sve to ima neku pouku…
Pa i “carstvo i drugarstvo”?
U početku sam bio protiv te pesme. Tražio sam da se napravi nova špica sa “kocka, kocka, kockica” i “tatatatira”. Ali nije pobedila ovu, mogu reći, višegeneracijsku himnu. Autor je bilo tada nepoznato dete, a mnogo godina kasnije otkrili smo i njegov identitet. Tih sedamdesetih, u Domu pionira postojala je sekcija mladih pesnika koji su za Unicef pisali pesme na temu drugarstva. Urednica Biserka Pejović iz objavljene zbirke odabrala je jednu koja nije bila potpisana, ali je na kraju bio spisak svih autora. Pre dve godine pojavila se u “Pužu” žena, inače majka četvoro-petoro dece, s knjigom. Pokazala je spisak i rekla: to sam ja.
Da li vam zaigra srce kada naši sportisti proslavljavaju svoje najveće pobede baš tom“Kockicinom” pesmom?
Vaterpolisti, teniseri, odbojkaši…To je zaista nešto posebno, tako se i ja osećam kad god ih čujem. Odbojkašice smo i ispratili u Japan, pevajući. Konačno, poslednja premijera u našem pozorištu se zove, “U svetu postoji jedno carstvo”.
Ima li drugarstva među današnjim klincima kao pre tridesetak godina?
Nemam u novije vreme mnogo neposrednog kontakta s njima, uglavnom ih gledam sa scene, pa ne bih znao da li su se u tom smislu deca promenila. Mogu reći samo da su razmaženija. Kada u predstavi “Laza, materina maza” pitam publiku ko je među vama razmažen, javi se cela sala! Teška su vremena, valjda se roditelji puno trude da decu maze. Pa ih i razmaze.
Viđate li nekadašnje mališane koji su se svojevremeno, puni obožavanja, oko vas okupljali u “Kockici”?
Nekad mi neko od njih priđe i kaže da je igrao kod mene. Mada niko od njih nije postao slavan. Ne računajući Stefana Milenkovića, koji je sa sedam godina bio gost u mojoj emisiji. Doduše, već tada je bio ime. Poneko mi na ulici kaže: “Gde si, Branko, ti si nas učio”…”Puž” je sigurno, između ostalog, pun i zato što sam tu ja. Na “Jutjubu” može se videti gomila starih emisija, zato i ovi današnji klinci dođu u pozorište i obrate mi se sa “Gde si, Banko”.
Pišete li i dalje?
Imam samo dve knjige za odrasle, ali sam do sada napisao 44 komada za decu. Eto, Šekspir je napisao “samo” trideset tri i još se ne zna da li su svi njegovi. Sledeće poglavlje za odrasle kojim se budem bavio imaće naziv – “Upoznaj sebe”. Biće to priča o samospoznaji, vrlini, zajedničkim ciljevima. Sve ono što nije danas aktuelno. Svi misle samo kako da zarade pare. To nikad nije bila moja priča: radio sam za novac, ali nikad zbog novca. U suprotnom ne bih napravio “Puž” već vikendicu! Nekada smo imali iste plate, pa si morao nečim drugim da se istakneš a ne novcem. Sada se ljudi identifikuju s profesijom. Naravno, onom koja donosi pare. Zato kažem da je najveća sreća pronaći sebe. Ali ne možeš se “pronaći” ako nisi TO: ako “nisi” učitelj, deca te nerviraju.
Tako ni vi “niste” reditelj?
Režirao sam samo jedan komad i to zato što je Caca (supruga Slobodanka Aleksić) bila u bolnici. Reč je o predstavi “Super klinja”. Pa ni to nisam režirao sam: išao sam svaki dan kod Cace i zapitkivao šta da radim. Ne interesuje me režija, između ostalog, i zato što nemam strpljenja s glumcima. Nervira me kad krenu da razglabaju, a ima mnogo takvih. S decom je sve jasno za pet minuta: stani tu, kaži to i pređi ovamo.
Zanimljivo je da ste tokom karijere igrali u samo četiri filma?
Da, u “Užičkoj Republici”, “Sarajevskom atentatu”, statirao u “Dr”, dok je moje debitantsko ostvarenje bilo s Bekimom Fehmiom i Oliverom Katarinom u “Uzrok smrti ne pominjati”. Bilo je tu i nekoliko TV drama… Inače, prvo sam polagao prijemni na režiji. Pao sam. Dok sam čekao sledeće dve godine da pokušam ponovo, u Zrenjaninu sam apsolvirao engleski jezik na Višoj pedagoškoj školi.
Znanje engleskog kasnije vam je bilo od velike koristi?
Caca i ja smo se zarazili avangardnim teatrom kod čuvene La Mame u Njujorku. Sad, kad sam omatorio, više volim klasiku od avangardnog “trčanja po sceni”. S Cacom sam radio neke takve predstave, poput “Okovanog Prometeja” i “Hamleta u podrumu”. Tu smo Hamleta glumili Miki Manojlović, Dragan Maksimović i ja. Caca je tih godina režirala i u Narodnom i u Ateljeu 212, ja igrao u “Kosi” i “ Isus Hristos superstar”. I što je posebno zanimljivo, dok su mnoge moje kolege (Bole Stošić, Seka Sablić, Taško Načić, Manda, Boda Ninković) počeli iz “Boška Buhe”, pa otišli na scenu za odrasle – kod mene je bilo obrnuto. Čudni su putevi Gospodnji… Već davne 1977. godine održana je prva premijera pod zvaničnim imenom Pozorištance “Puž”. U početku je naša kuća bila putujuća, deset godina kasnije dobili smo ovu salu.
Žalite li ponekad što kao glumac niste više igrali klasičan repertoar?
Stigao sam da odigram Hamleta i Prometeja, šta još da poželim osim u ovim godinama Kralja Lira? E, kad bih se i pojavio u toj ulozi, bilo bi “tatatatira…” U životu sam uvek radio šta sam hteo. Napravio sam četiri ozbiljna broda, jedrilice, na kojima sam plovio punih četrdeset godina. Onda mi je samo nešto “kvrcnulo” u glavi, sad nemam ni kupaće gaće. Tako smo u “Pužu” mogli da imamo večernju scenu, za odrasle. Nikad mi to nije padalo na pamet. Danas me ta vrsta teatra ne interesuje, čak ni kao gledaoca. Pođem da vidim neku predstavu, samo ako u njoj igra neko iz “Puža”…
Tekst preuzet iz Novosti
BUKA intervju sa Brankom Kockicom! – Na deci ne sme da se bude profita