Eva Braun je ove godine objavila dugo najavljivani album „Playback“. Svi vi koji pod terminom pop muzika pre pomislite na imena kao što su Big Star, Lloyd Cole, Byrds, Teenage Fanclub nego na Britney Spears ili Madonnu, verovatno ste odavno čekali ovaj album. Kažem odavno, jer na njemu ponovo čujemo Evu Braun u originalnoj postavi, istoj onoj koja je snimila dva, sad već antologijska, albuma domaće pop muzike „Prisluškivanja“ i „Pop music“. Ispostavilo se da se to iščekivanje isplatilo, pošto među dvadesetak pesama sa „Playbacka“ gotovo da nema loše. Uostalom, o tome smo već pisali na ovim stranama.
O tome zbog čega je album sniman preko dve godine, kako Eva Braun funkcioniše danas u poređenju sa vremenom od pre 20 godina, kao i zbog čega je doneta odluka da „Playback“ bude ponuđen u formi besplatnog downloada, govori Petar Pjer Dolinka, koji je uz Gorana Vasovića Vasketa i Milana Glavaškog, jedan od tri glavna autora u bendu.
Šta se sa tobom dešavalo između ploča „Pop Music“ (1995) i ovogodišnje „Playback“? Znam da si zajedno sa Vasketom pisao pesme za „Everest“ i „Heart Core“ ali fizički nisi bio prisutan na tim albumima. Postoji neki poseban razlog zbog koga si batalio muziku u tom periodu?
Pjer Dolinka: Istina da se u tom periodu nisam aktivno bavio muzikom, tj. nisam svirao ni u jednom bendu, nisam javno nastupao, ali to je samo deo bavljenja muzikom. Rad sa Vasketom na albumima „Everest“ i „Heart Core“ je bio prilično ozbiljan, zajedno smo pisali pesme, dakle bavio sam se komponovanjem. Fizički nisam bio prisutan samo zato što sam smatrao da mi je mesto u originalnoj postavi, ali sam bio vrlo rad da pomognem Vasketu.
To te pitam jer smatram, a mnogi ljudi su mi to isto rekli, da ti imaš potpuno jedinstvenu boju glasa…
(smeh) Ne znam…Nemam baš neko posebno mišljenje o svom glasu, Ja imam utisak da pevam iz nekog grča. Jedini sam iz grupe koji je samo jednom ušao u muzičku školu…nemam nikakvu tehniku
Mislim da to više ima veze sa bojom glasa nego sa tehnikom…
Moguće. To je onda do genetike…Treba mojim roditeljima zahvaliti (smeh)
Mislim da je upravo glas jedna od najslabijih tačaka domaće pop muzike. Naši pevači ili imitiraju neke strane, ili se toliko trude da budu originalni da to pređe u pretencioznost. Tvoj glas ne spada ni u jednu od tih kategorija, zvuči skroz prirodno…
Prirodnost je jedna od konstanti u radu Eve Braun. Nikada se nismo trudili da kopiramo nekog, bilo po pitanju muzike, bilo glasa. To što se u našoj muzici čuju razni uticaji, to je nešto što mi prirodno apsorbujemo, skroz nesvesno, bez neke namere ili ideje da ličimo na nešto / nekog.
Reci mi par reči o albumu „Playback“. Prilično ste ga dugo snimali, ako se ne varam?
Istina. Studijski rad je počeo još u februaru 2009. godine, a finalni miksevi su predati u maju 2011. godine. Taj dug rad na albumu je razumljiv ako imaš u vidu da smo svi mi ljudi od 40 i kusur godina, koji imamo dnevne poslove, porodice i sve što sa tim ide. Upravo zbog toga nije postojala objektivna mogućnost da konstantno provedemo 2 ili 3 meseca u studiju. Još jedan razlog zašto se rad na „Playbacku“ odužio je što je koncepcija same ploče vremenom varirala. Prvo smo hteli da to bude klasičan album od 12-14 pesama, da bi se na kraju izrodio u ovo što jeste, dakle u ploču od 20 pesama i oko 80 minuta, što je prilično pozamašno.
Pomenuo si da svi imate dnevne poslove. Zanima me čime se Milan, Vaske i ti bavite van muzike, tj. u kojim oblastima radite?
Milan je ono što bi se zvalo menadžerom, Vaske je ekonomista i radi u komercijali, ja sam pravnik i radim u struci. Dakle svi smo u korporativnom okruženju.
Jedna od karakteristika aktuelnog albuma su sjajni duvači u nekoliko pesama. Zanima me ko je svirao duvačke instrumente?
Sve duvačke instrumente je svirao Bela Farkaš. Njega znamo odavno, on je svojevremeno bio član džez orkestra televizije Novi Sad, a svira saksofon, trubu, flautu. On je vrlo ozbiljan slušalac, i samo nešto malo manje ozbiljan izvođač, džez muzike. Nakon što smo razgovarali i predstavili mu naše aranžmane, on je to odsvirao i osmislio, po mom mišljenju, vrlo lepo i kvalitetno.
Posebno mi se sviđa saksofon u pesmi „Dug oproštaj“. Da li ste, konkretno za tu pesmu, od starta znali da će u njoj biti neki duvački instrument ili se to izrodilo spontano?
Ne znam koliko vredi da ja to objašnjavam. Mislim, ta pesma kada je napisana, zvučala je potpuno drugačije. Mi smo je prilagodili tom, ne znam ni ja kako da ga nazovem, nekom „rolling stones sreću beli soul“ zvuku, ali onda smo shvatili da bi uz nju odlično išli nenametljivi duvači u nekom polu- Stax maniru (Stax je uz Motown verovatno najveća soul diskografska kuća svih vremena prim.aut). Dakle, kao što sam malopre rekao, i to je došlo skroz prirodno, bez nekog velikog plana gde ćemo i kad imati duvače. Iako smo verovatno sad malo iskusniji pa znamo u koje ruho želimo da odenemo pesmu, daleko od toga da pre samog snimanja pravimo plan koliko ćemo imati pesama sa duvačima. Sve je to došlo prirodno.
Jeste da radim na B92, ali iskreno, nemam pojma šta se dešava sa devedesetdvojkinom izdavačkom kućom. Znam da je najavljeno da će „Playback“ objaviti B92 ali je na kraju ponuđen za besplatan download na sajtu Exita, dok je fizičko izdanje objavila kuća “Odličan hrčak”. Odakle ta promena?
Koliko sam ja razumeo, B92 je kod poslednjeg vlasničkog preuzimanja imala određeno redefinisanje planova i prioriteta, te je očigledno bila nedovoljno jasna situacija po pitanju njihovog izdavačkog plana audio izdanja, i to je u određenoj meri činilo neizvesnim datume i dinamiku objavljivanja našeg albuma. I ljudi sa B92 i mi smo imali zajedničku želju da taj album izađe za njih, ali prosto su okolnosti bile takve i to se mora uvažavati. Mi smo želeli da album izađe u prvoj polovini godine, oni su imali neke druge planove, tako da je album objavljen na način na koji si već pomenuo.
Kako ste i kada rešili da ga objavite u formi besplatnog downloada?
Rešili smo to vrlo jednostavno. Nama je odavno jasno da ako imamo malo više sreće, da će nam se album na netu pojaviti nakon zvaničnog objavljivanja, ako imamo manje sreće, još i pre toga. Nemoguće je i nepotrebno boriti se protiv toga, kao što je i nerealna nada da se to može sprečiti. Ovako smo uradili onako kako smo mi to želeli, album je objavljen u bitaži tj. kvalitetu u kom smo mi želeli, a i ljudi ovako neće imati ni trunke griže savesti kada ga skidaju (smeh).
Iako ste svi iz Bečeja, ako se ne varam malo ste raštrkani, tj. ne živite više svi u Bečeju?
Ne, samo Milan ne živi više u Bečeju. On je već 11-12 godina u Budimpešti, u Sent Andreji. Mi smo i dalje u Bečeju – Vaske, Zvonko Stojkov (koji je svirao u Evi Braun u periodu između 1996. i 2003.) kao i naš stari prijatelj Goran Obradović (svirao sa Milanom u grupi Popcycle).
Nedavno sam slušao jedan Vasketov intervju u kom je pominjao kako nije neki veliki ljubitelj koncerata. Zanima me tvoj stav po tom pitanju, što kao muzičara, što kao gledaoca – koliko ti prija da sviraš na koncertima sa Evom Braun, a koliko voliš da ih posećuješ, da gledaš muzičare koje inače slušaš?
Volim i jedno i drugo. Nikako se ne mogu svrstati u „party animal“ kategoriju, jer kada idem na koncerte to su obično muzičari čiji opus jako dobro poznajem. Ja ne idem u provod na koncerte, idem da slušam ljude koji mi baš nešto znače. Volim i koncerte Eve Braun, volim da sviram. Mislim da svi mi po tom pitanju imamo mali problem nakon suženja SFRJ, pa je broj mesta na kojima možemo svirati relativno ograničen. Možda je malo veći nego pre godinu, dve, ali je ipak i dalje ograničen. No, to nas ne sprečava da uživamo u svirkama. Čini mi se da sada mnogo bolje i sviramo nego pre a i druženje je bolje.
Da, to sam sledeće hteo da te pitam – kako izgledaju vaše probe i koncerti sada, u poređenju sa vašim počecima, od pre dvadesetak godina?
Pa sada izgleda mnogo opuštenije. Mislim da je u ovoj zemlji važno da bend traje dovoljno dugo da bi ljudima počeo da znači nešto više. To se i čuje na našim koncertima. Tako je na primer na naš povratnički koncert koji smo 2007. godine održali koncert u jednom bečejskom kafiću Penny Lane, došlo 300 ljudi, od čega je dve trećine bilo iz Beograda i Novog Sada. S obzirom da taj koncert, sem par ručno napravljenih plakata, nije imao nikakvu reklamu, jasno ti je o čemu pričam. Tada smo osetili nešto čega ranije nije bilo. Odavno smo „preležali sve dečje bolesti“, tako da više nema onog grča „jao kako će to ispasti“. Skroz je očigledno da i mi i publika sada podjednako uživamo.
Mislim da je najveća vrednost sadašnje Eve Braun to što ste u njoj ponovo Vaske, Milan i ti. Naime, imam utisak da sva trojica imate potpuno različite senzibilitete koji zajedno dolaze do izražaja mnogo bolje nego kada svirati jedni bez drugih…
Da, mogao bih da se nadovežem na prethodni odgovor. U godinama iza nas, svako od nas se izrazio na više različitih načina tako da je ta stvar sada i mnogo prijateljskija. Manje ambicije više prijateljstva, više staloženosti, više otvorenosti, a ovi sa Pinka bi rekli i više ljubavi (smeh). Što se tiče različitosti nas trojice, mislim da je to jedan od bazičnih kvaliteta Eve Braun. Mi smo osnovali grupu 1990. i želeli smo da sviramo normalnu pop muziku odsviranu na gitarama, bez sintisajzera, sa relativno pristojnim tekstom, što je i jedini postulat na kom Eva Braun počiva. Ono što je zanimljivo da smo mi tri autora koja sada već pišu potpuno samostalno, a čini mi se da smo, za domaće pojmove, tri dosta pristojna autora. I to je uvek zanimljivije slušati nego da jedan čovek sam napiše recimo 12 pesama.
Koliko si ličan u tekstovima? Ne mislim sad konkretno na neku pesmu ili neki tekst, više generalno?
I ovde bih mogao da se nadovežem na prethodni odgovor. Vaske piše pop melodrame u kojima se u 3 minuta desi sve. Dakle od potpune letargije do ekstaze i nazad. Milan piše na ivici nadrealizma i automatskog pisanja, a mene to uvek podseća na neku mešavinu domaćeg novog talasa tipa Šarlo, Orgazam, rani Idoli, Haustor, recimo i nekog francuskog filma. Moji tekstovi jesu lični, oko toga nema dileme. Pisani su po principu slice of life, obično o dvoje sličnih ili različitih ljudi, sa određenom dozom cinizma i na ivici nihilizma.
Za kraj, reci mi da li se spremaju neki koncerti Eve Braun, eventualno neka mini turneja?
Za turneju ne znam, ali koncerti se definitivno spremaju. Prvi koncert nam je na Exitu 9. jula, zatim smo u avgustu u Šapcu, pa u Bijeljini, a beogradski koncert planiramo za oktobar, nakon čega slede Novi Sad, Niš i ko zna šta sve još ne. Planiramo još da obiđemo veće gradove u bivšoj SFRJ, pošto za to nismo imali prilike u vreme „prve mladosti“ Eve Braun.