Razgovor s Nebojšom Dugalićem rađen je gotovo uporedo sa pripremama za probu u “Radionici integracije”. Veli, glumci su sjajni. I dok kraj nas prolaze kostimirane glumice vidno raspoložene i predano koncentrisane na svoju scensku šminku i kostim, o motivima da se radi Beketov “Godo” Nebojša Dugalić kaže: “U tom komadu, kao i u drugim Beketovim delima postoje motivi slepila, ali slepila u širem smislu ne samo kao fizičkog nedostatka. Beket, oslanjajući se i na korpus, tradiciju filozofije, govori o slepom mestu u svakom čoveku, o ljudskoj obnevidelosti, o tome nečemu zbog čega čovek ne raznaje vlastitu stvarnost”.
Šta se dešava s tim slepim mestima? Ona bivaju sve veća ili obrnuto?
U ovom komadu Beket govori da ćemo jednog dana svi oslepeti, ogluveti, onemeti… S jedne strane, to je zbog porasta egoizma, okrenutosti ka površnim i perifernim stvarima, ali, s druge strane, ono što jeste tragično to je činjenica da je u čovekovoj prirodi da što više obogaćuje svoje znanje i što više iskustva stiče on ima sve jači osećaj da sve manje vidi, da sve manje razume, da je sve dalje od spoznavanja smisla. Beket se time bavi i duhovito i groteskno i ironično… Mi smo se trudili da očuvamo tu beketovsku dinamiku između onoga što je duhovito i onoga što je pomalo jezivo i opominjuće. A unutar toga postoji neka osnovna toplina, svest o tome da koliko god ne možemo jedni s drugima suštinski ne možemo ni jedni bez drugih. Sama priroda čoveka je takva da je nemoguće biti sam, a užasno je teško postojati pored drugog.
Nepodnošljiva lakoća postojanja?
Upravo nepodnošljiva lakoća postojanja.
Neko je spomenuo da vam je ovo osma premijera u sezoni!?
Da, dve rediteljske i šest glumačkih.
Prošla je, ako se ne varam, bila mjuzikl “Producenti” Pozorišta na Terazijama. Za tu ulogu ste veoma hvaljeni, neke ste prijatno iznenadili raznim scenskim umećima…
Pre dvadesetak godina igrao sam u “Prosjačkoj operi”, što jeste iskustvo muzičkog teatra a ”Producenti” su moj prvi mjuzikl. Atraktivna uloga, ogroman zalogaj, ali ja sam to doživeo kao moj prirodni ambijent. Taj žanr mi je iznutra jasan i cela ekipa je bila sjajna.
Pre “Producenata” bila je “Heda Gabler”, a ima vas i na malim i velikim ekranima – gde vam je udobnije, na sceni ili pred kamerama?
Udobno mi je tamo gde ima smisla. To je ono što mi određuje izbor. A posrećilo mi se da je svaki od osam komada koje sam radio bio takav da ga nije bilo moguće odbiti. Jer, odmah mi je bilo jasno čime bih se u tom komadu bavio. U poslednje vreme više sam radio u pozorištu.
Kako vidite moć ili nemoć umetnosti, pozorišta?
Ne gajim velike iluzije. Bilo bi naivno verovati da pozorište može nešto bitno da menja. A, opet, mislim pa i vidim da ono ima u sebi neverovatnu snagu, da bi moglo… Nedavno sam sa jednom prijateljem razgovarajući o tome rekao: “Pozorište je najlepši posao na svetu koji ne bih nikom preporučio.”
Koje je to delo koje bi sada trebalo raditi?
Možda nisam pravi sagovornik na tu temu. Prilično sam odrođen od vremena, od njegovih trendova u smislu da nešto što je meni bitno ljudima nije blisko, ne nalaze u tome vezu sa iskustvima ovog vremena. Ali, ja bih se uvek vraćao Čehovu, Dostojevskom… To su stvari kojima se vredi baviti.
A kakvo je ovo naše vreme?
Iz ugla pozorišta mislim da je prilično opterećeno tom nužnošću da se balansira između preovlađujućeg opšteg ukusa i nečega što bi bio umetnički kvalitet i onda se tu prave kompromisi koje ne bi trebalo praviti.
Neretko se može čuti da je pogubno koliko su ljudi danas opsednuti politikom?
Politika nas opseda i sve je u suštini nekakva politika. Samo, mislim da su ljudi otupeli od politike jer su izgubili poverenje u njene mogućnosti i efikasnost, a s druge, strane nisu našli šta bi to drugo moglo da je zameni. To jeste izvesna apatija, ali može biti i svojevrstan poziv ljudima da u samima sebi pronađu puteve, mogućnosti, načine i da prepoznaju i smisao i oslonac.
Tekst je preuzet iz Blica