Iako je nedugo prisutna na hrvatskoj književnoj sceni, dva romana naše sagovornice Nade Gašić, uglednog univerzitetskog predavača, s dugogodišnjim stažom u leksikografiji, izvanredno su primljena i nagrađivana.
Njen roman „Voda, paučina” („Algoritam“, Zagreb, 2010), izašao krajem prošle godine, dobio je sjajne kritike, neki ugledni ljudi u kulturi, proglasili su ga u anketama kulturnim događajem prošle godine. „Akademik Tonko Marojević je rekao da se ne seća da ga je neka knjiga tako duboko potresla“, dodaje autorka. Ipak, mediji je najčešće opisuju kao „Hrvatsku Agatu Kristi”:
Nisam učestvovala u nečemu što se kod nas zove navlakuša, svi koji pogledaju knjigu istog sekunda znaju da to nije trivijalna literatura niti taj žanr. Ne spadam u čitatelje krimića, čak ni kada je Agata Kristi u pitanju, ali sam pasionirani gledalac Hičkoka. Sve što sam naučila o napetosti koju sam prenela u svoju literaturu, naučila sam iz Hičkokovih filmova, veoma dobro poznajem i film noar, i to koristim u mojoj literaturi, koja je nešto drugo. Ja, na izvestan način, iskorišćavam i zloupotrebljavam taj žanr da bih čitaoce dovela do puno ozbiljnijih problema.
Vaši romani govore o socijalnoj patologiji, zločinu, kao ekstremnoj situaciji za jednu zajednicu. Kako Vi to vidite?
U oba romana tretiram kvartove Zagreba, u kome živim od svoje druge godine, ono što čini jedan grad, gde ljudi tvore jednu zajednicu. Temelj i struktura romana su vezani za jedan određeni zločin, međutim, ja taj zločin promatram simbolički. U prvom romanu, asocijativno je vrlo lako doći do toga da je okvir toga romana posledica ratnih događanja u Hrvatskoj, odnosno ponašanja ljudi unutar jedne male zajednice. Šta smo sve u stanju videti, čuti, prećutati i zaboraviti.
Mislite na roman „Mirna ulica, drvored”, koji je posle „Algoritma“ (2007) pre dve godine objavio i Samizdat B92?
Mislim na tu svoju prvu knjigu, na njenu ulicu mirnih fasada, postoji jedan drugi život, jedna stara malograđanska struktura stanovništva, gde je sve tako lepo. Senovito, zatvoreno, pomalo prevruće, jer događa se leti, dogodilo se jedno ubistvo, ono je pokrenulo druga ubistva, ali se nisam zadržala na tome. Dopustila sam svojim likovima da sanjaju, i da ih progone snovi, da se prisete svojih suseda koji su bili terorisani devedesetih godina, i nekih ljudi koji su nestali iz tog grada. Ja sam sve te ljude, dobre građane, svoje susede, okupila u jednoj ulici, sve se događa samo u dve nedelje, i za to vreme posmatramo, na kraju, ipak te ljude koji ostaju nesretni, jer nisu u stanju prepoznati da smo svi građani, bez obzira koliko su drugačiji drugi.
Da li se situacija u stvarnosti menja?
Menja se, utoliko što se danas događa druga vrsta nezadovoljstva, a to je nezadovoljstvo socijalnim statusom u zemlji u kojoj smo sami odabrali put kojim idemo. Ja sam socijalno vrlo osetljiva osoba, razumem svakog ko izađe gladan na ulicu, ali se uvek pitam ko su ti ljudi koji su te iste koje danas žele srušiti s vlasti doveli na vlast? Ali situacija se danas u Hrvatskoj na drugi način menja, više direktne agresivnosti prema drugim osobama nema. Mi smo na vrlo demokratski način izabrali predsednika, jednog od kulturnijih, boljih, s kojim se možemo pokazati i pred celim svetom, koji je jedna izuzetno demokratična, tolerantna osoba, moram priznati da sam i ja bila iznenađena time. U Hrvatskoj više nema te napetosti koja je vladala, napetost koja postoji je socijalna.
Roman, „Voda, paučina” složeniji je nego „Mirna ulica, drvored”?
To je priča o tri sestre, jednom kvartu, i o jednoj reci koja povezuje Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju. Ja sam roman počela događajem koji pamti i generacija u Srbiji, to je poplava iz 1964. godine koja je zadesila Zagreb, krenula sam od toga, izvukla neke junake, potomke ljudi koji su učestvovali u toj poplavi, ili nastradali, i roman bazirala na sudbinama tih junaka. Da bih ga zatvorila, ponovo, ostacima ostataka te poplave, kako izgleda kad vas izbaci roman na tvrde korice koje danas zovemo „cover”.
I opet je tu misterija, hičkokovska?
Zločin je ponovo, počela sam od zločina, od jednog dečaka, koji je svedočio o izbacivanju jednog leša iz automobila. Kakva je sudbina tog dečaka? Mene ponovo zanima problem svedočenja… Ali sam ovde napravila nešto drugo, svima sam od starta dala do znanja ko je ubica. Jedino tog ubicu niko nikada ne otkriva. Znaju se imena svedoka, stradaju porodice kao kolateralna žrtva, ali ubice, za koje smo i te kako sami krivi za to što smo ih doveli tamo gde jesu, oni ostaju poznati i neosuđeni.
Koliko problemi o kojima pišete opterećuju književnu scenu? Kako vidite skrajnutost Slobodana Šnajdera na toj sceni?
Tu se malo menja situacija, sad je bolje nego ranije, izvedena su mu skoro dva komada. On je vodeći hrvatski pisac, najveće dramsko ime u Hrvatskoj, godinama, on je svoju kalvariju neigranja u Hrvatskoj i platio s punih deset godina i više neigranja. To je pre svega čovek neverovatno čvrstog integriteta, on je moralno nesalomljiva osoba, naravno da nije sam, jedan je od onih koji su izneli, do danas, barem te početke demokratije. Mene niko nikada nije pitao o Slobodanu Šnajderu, a ne pitaju me ni za mišljenje o kulturnoj sredini u kojoj živim, obično me pitaju o mojoj knjizi, i kako se osećam kao Agata Kristi… Inače, mislim da se naši novinari puno više bave ljupkim osobama, lepim i mladim, jer se povode za spektaklom.
Da li zajednički nastupi, tribine, regionalnih stvaralaca doprinose povezivanju susednih kultura u regionu?
Kao što sam nedavno rekla u takvom jednom razgovoru, veze između naroda koji su živeli u jednoj zajedničkoj državi nikad nisu prekidali političari, mafija. Estrada se prva razmahala u vezama između Hrvatske i Srbije. Mi – kultura, odrađujemo ostatke ostataka, vrhunac svega na što smo spali, to je pornografija „Big bradera”, kojoj trenutno prisustvujemo. U njoj su zajednički sad i Srbija, i Hrvatska i Makedonija, i Bosna, na to se svela sada naša zajednička stvar.
Ja sam strašno protiv nasilja u bilo čemu, protiv sam nasilnog spajanja raspadnutih bračnih veza, protiv sam nasilnog spajanja dobrosusedskih odnosa u zgradi, i ako treba voditi dijaloge koji će prerastati u nešto više od toga, to mora proizići samo od sebe. A čini mi se da se ta opšta situacija već dovoljno slegla, da je dobro reagovati u jednoj mirnijoj situaciji, pa krenuti u takva povezivanja, da ne odrađuju umesto nas to „Big braderi”, ili tajkuni.
Jezik je jedna od opsesivnih tema razdora…?
To je tema koja se provlači dugo kod nas, ja sam ponudila svoje mišljenje o tome. Podsticaj mi je knjiga Snježane Kordić o jeziku i nacionalizmu koja samo prezentira stavove svetskih lingvista o tome što je taj hrvatski, srpski, odnosno hrvatskosrpski –srpskohrvatski jezik. Brojni autori zastupaju stav da se radi o jedinstvenom jeziku, većina autora nudi i jedan naziv.
Ja sam podržala tezu da se radi o jedinstvenom, ali disperziranom jeziku, koji ima velikih i malih razlika, ali mislim da u ovoj izuzetno tankoj političkoj, fragilnoj situaciji treba održati naziv jezika onako kako smo ga svi naučili zvati. Onako kako je Krleža rekao – to je jedan jezik koji Srbi nazivaju srpski, Hrvati hrvatski. A ja sam dopustila još jedan dodatak velikom Krleži, da je to jezik onakav kako ga naziva sredina u kojoj živiš.
Naravno, na području vokabulara mogu se u opsesivnim vremenima propisivati nove reči. Ali, šta god su napravili, otišlo je u vetar, održalo se samo malo reči koje su bile propisane, one koje bi i inače ušle, i da nisu propisane. Čim prestaje strah, čim popušta neka politička situacija, ljudi govore kako znaju. Najgore je ljude uveriti da ne znaju govoriti. Strah od vlastitog jezika je strah od samog sebe.
O čemu sad pišete?
Ja sam odlučila napisati jednu malu tetralogiju, Zagreb kroz četiri godišnja doba i četiri kvarta. I zločin, kao centar svakog romana. Posle prva dva romana, koji predstavljaju leto i jesen, prihvatila sam se zime, i novi roman će se događati u centru grada, jer mislim da je nekadašnji Trg Bana Jelačića zajednički prostor grada, agora. Tamo će se kuvati moj novi roman.