Poznati glumac Miki Manojlović govori o urušavanju i vulgarizaciji naših života, strukturama moći kojima ne odgovara nikakav red u državi.
Ko će ovde da razreši šta se sve događalo od kada je Čerčil 1944. shvatio da je Tito vrlo zanimljiv i da će moći da odgovori zahtevima slobodnog, a i neslobodnog sveta iza „gvozdene zavese“ – da će postati tako važan čovek koji će moći da kontroliše sve zemlje na Bliskom istoku koje imaju naftu, i koje svet danas pokušava ponovo da kontroliše. Sve te zemlje nekada su bile nesvrstane, kontrolisane Titom, Nehruom i Naserom. Mi smo zato živeli jako dobro, dobijali smo pare od Amerike, i da Čerčil nije prihvatio Tita kao svog, ko zna šta bismo mi danas bili, gde bi bilo Barandovo, i gde bi bila Ćinećita. Ali, tada se odlučivao jedan ozbiljan vek koji je bio ispred, njegova budućnost, i budućnost svih nas.
Glumca Predraga Miki Manojlović publika može pogledati u novom filmu „Cirkus Kolumbija“, po romanu hrvatskog pisca Ivice Đikića, u režiji bosanskog oskarovca Danisa Tanovića. A kao i svi dobri scenariji, kako ističe Manojlović, i ovaj ima univerzalnija značenja, iako njegov „kroki“ otvara pitanje da li su ratovi iz devedesetih na ovim prostorima bili nastavak naših neraščišćenih računa iz Drugog svetskog rata.
Danas bi mnoga poređenja pokazala da su u toj državi ipak postojali nekakav sistem vrednosti i građanska svest?
Posle Broza, krenula je četvrta-peta liga političara, dogmata, onih koji ništa nisu razumeli, koji nisu primetili ni da je pao Berlinski zid. Nasleđe i navike koje su stečene u poslednjih dvadesetak-tridesetak godina tako su duboke, one su se prenele na drugu i treću generaciju. Postoji još nešto vrlo zanimljivo – ne znam već koja je generacija koja ovde odlučuje o stvarima, a gotovo nijedan proces, ideju, ne dovodi do kraja. Od one posleratne, iz Drugog svetskog rata, do danas. A kad neko preuzme odgovornost, pogotovu državnu, mora da je dovrši do kraja. To je najbitnije, sve ostalo je, kao što vidimo, vrlo loše.
Šta je to što sada živimo?
Živimo vulgarizaciju svega. Sve je urušeno – siromaštvo građana je ogromno, više ne postoji gotovo nikakav sistem vrednosti. Od zdravstva, koje je bazično pitanje svakog društva, a koje se nalazi u potpuno nemogućim okolnostima, do obrazovanja. To više nisu čak ni pitanja standarda, već samopoštovanja. A posledice rata i onoga što je Milošević uradio tek ćemo da živimo – ta generacija tek dolazi da bude na „šutu“ i na „penalu“. Ne moraju čak ni da nose noževe po školama. Dovoljno je što je to potpuno drugačiji način razumevanja i postojanja. Oni će doći sutra.
Zbog čega nam izgleda kao da ne postoji politička volja da se bilo šta kvalitetnije menja?
Mislim da su strukture kojima je nepotreban red, ne samo generalni, nego ni kakav-takav, toliko snažne da nam to onemogućavaju. I onda se sve svede na to da nema političke volje za suštinske promene, što je i najtužnije. To je razlog što ljudi koji žele nešto dobro da urade ovde, odustaju. Koliko naših naučnika ima napolju, ne da bi bili bolje plaćeni i da bi se obogatili, nego da bi razvili nauku. Imaju smisao svog postojanja time što razvijaju znanje, otkrivaju nove stvari i prenose to nekome. Mnogi od njih verovatno bi se i vratili da je ovde drugačije. A oni koji su pokušali da se vrate, odlazili su natrag u inostranstvo zaprepašćeni ovom situacijom.
Koje su to najveće greške koje su ovde napravljene?
U svemu su greške, počev od tog izbornog sistema. Šta znači ta kombinatorika, te izborne liste? Evropska komisija nas stalno opominje da nešto nije dobro, a mi ta upozorenja pretvaramo kao da je, u stvari, bilo dobro, i fino je što su nam rekli, baš im hvala. Prethodno smo uradili to što smo uradili. Napravili smo, recimo, čitav niz grešaka u biranju sudija, a mi smo to preokrenuli u kvalitet. Onda se neprestano postavlja pitanje: ko to radi, zašto to radi, koji su to kvalifikovani ljudi koji prave tako kardinalne greške? I šta put ka EU, ovakav kakav jeste, i popločan ovakvim uslovima, u suštini znači, ako se na ovakav način prelazi?
Šta je ono za šta bi trebalo da se „zakačimo“?
Iskreno mislim da pripadamo Evropi, da jesmo u Evropi, i da smo Evropljani. Imamo potencijale koji su fantastični, samo ih nekako treba organizovati. To je naša jedina realnost, i treba da se ide ka tome. Oni koji nisu za EU, kakva god da je, ne rade dobro.
Da li Evropa zaista ima tako negativan stav prema Srbiji, kako se u delu javnosti stalno govori, i da li nam lupa „packe“ jer nas, u stvari, ne želi?
To je apsurdno pomisliti. U kontekstu generalne globalizacije, naravno da Evropa želi da budemo deo nje. Zašto da ne budemo u EU, kad je to za obe strane bolje i jednostavnije. Ima nešto što ljudi ovde nikako da shvate, a to je da u Evropi postoje ozbiljne vrednosti koje se moraju poštovati. Tamo se došlo do toga da su prethodne generacije osvojile neke vrednosti, pa ih sledeće generacije poštuju. Ovde, nažalost, to ne postoji, jer prave vrednosti nisu ni izgrađene. Kako onda da poštujemo nešto što nemamo, što nismo napravili.
Uglavnom su nam poznate naše šanse za ulazak u Evropu. Da li je, s druge strane, i Evropa imala šansu kod nas?
To je drugi deo priče. Evropa je imala šansu 1995, kada su završeni ratovi u bivšoj Jugoslaviji. Ono što je tada trebalo da kaže jeste – slušajte svi, dolazite ovamo, primljeni ste tu i tu, i biće ovako, po našim standardima. Na taj način, politički inspirisanom odlukom primljene su u EU Rumunija i Bugarska. Ovako, izgleda da se na ovim prostorima eksperiment, u stvari, nastavlja. Moguće je i da svi uđemo u Evropu, i da ne uđemo, i da do istinskog ispunjenja svih uslova čekamo sledećih dvadeset godina. Mi imamo i problem sa Kosovom, koji ne možemo da rešimo. Sa Hrvatima ih rešavamo, što je jako bitno, i to veoma cenim, kao i sa BiH. Ali, doći će i pitanje Kosova, koje će EU jednog trenutka verovatno postaviti. Ne znam ko će taj zahtev ispuniti od naših političara, ko će biti taj neko ko će reći „da“. A time se neće pomeriti ni gradovi ni njive.
Postoji li stranka za koju biste kao građanin glasali na sledećim izborima, sa istinskim poverenjem da će nam doneti nešto bolje?
Ne.
Koliko ima istine u tvrdnjama da poslednjih godina stalno glasamo za manje najgore od najgorih?
Do sada je uglavnom tako bilo. Sve stranke imaju tako ozbiljne nedostake, viđene i dokazane, i tako male rezultate. Ovde se ipak nešto događa – dolazi do omasovljenja i akumulacije tog višegodišnjeg nezadovoljstva, ozbiljnog razočaranja koje je veliko, i to će novi izbori pokazati. Lično, nikada nisam smatrao da ćemo odmah posle Miloševića stvoriti divnu državu. Razumem procese, oni traju, ali je bitno da budu pozitivni, ne negativni. Postoji zanimljiva stvar kada govorimo o politici – kakva god da je stranka na vlasti, ako je dugo tu, ona nije dovoljno dobra i postaje loša u svesti ljudi.
Šta je ono što naši političari ne razumeju, i na čemu stalno padaju?
Ima toliko državotvornih prilaza politici, kao što je DSS, i to Vojislav Koštunica ume da objasni. Sada imamo SPS koji sa Dačićem pokazuje nešto što je naučio, jer zna kako se vodi država – kad nešto kažu, to i urade. Imamo radikale koji su bili potpuno neprihvatljivi, deo njih sada su nova, velika stranka koja nekim građanima postaje sve prihvatljivija. Naprednjaci se promovišu kao proevropska partija, iz njihove retorike deluje kao da su promenili težište, iz krajnje desnice u neki centar, a možda su čak i prešli centar. Možda je DSS više desno od njih u ovom trenutku. Naravno, imamo i DS, koja je najviše obećavala u trenutku stvaranja, čije rezultate vidimo. Ostale stranke stalno se pitaju hoće li, ili neće, preći cenzus, ali one su najvažnije.
Kakav je vaš lični osećaj naše svakidašnjice?
Mislim da to što kažem i ovo o čemu pričamo, ne vredi ništa, nema nikakvog značaja, iako sam u jednom trenutku verovao da imam mogućnosti kojima mogu doprineti u stvaranju nečeg dobrog. Smatram da ljudi koji to mogu i znaju treba da čine, pogotovu u državi koja funkcioniše u višegodišnjem razaranju svih vrednosti. Ali, generalno, što se mene tiče, uverio sam se da se ovde društveno koristan rad očigledno smatra nepotrebnim. Jedino kome je to važno jesu ljudi sa hendikepom, iz nekih ugroženih socijalnih grupa. Taj rad u Radionici integracije je moja potreba, i ono najvažnije na čemu sam angažovan, pored svoje profesije.
GARIBALDI I BRINDIZI
Zašto teški istorijski procesi kod nas toliko dugo traju?
Ti procesi traju još od stvaranja prve zajedničke države SHS, koju su želeli svi narodi. Bila je to stvarna potreba, ne ideja. Ali, nismo imali Garibaldija i to je šteta. Nekog ko je umeo da objedini, i kad se pomene jedna zemlja, da se kaže ta i ta država, a iz te i te regije sam. Ovde je došao „Brindizi“ , iliti Broz, Joška, koji je na spoljnom planu bio Žan Žak Ruso, a na unutrašnjem, čovek 19. veka. Napraviti tako malu zemljicu, i ne dozvoliti stvaranje jedne nacije, bili su ozbiljni geostrateški i politički potezi za daleku budućnost. Oni koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni nisu bili na svim popisima. „Brindizi“ to nije dozvolio, posledice njegove strategije još živimo, i bojim se da ćemo još dugo živeti. A Garibaldi je, sa svim što je stvarao i što se događalo, ipak napravio državu „Italia mia“. I to je to. Svi pevaju tu himnu, iako sever i jug govore jezikom koji se dosta razlikuje, neprestano su u antagonizmu, ali imaju osećanje domovine i nacionalnog pripadanja.
KULTURA JE SVE
Šta bi danas moglo da pokaže da bolja sutrašnjica za nas stvarno postoji?
Najbrži i jedini mogući način da se stvori takvo verovanje, radi se kroz ono što se zove kultura. A kultura nije samo davanje i ulaganje u institucije kulture. Kultura je sve – od čovekovog mišljenja, života, načina osećanja, vaspitanja, odevanja… Samo ona daje nadu, i taj široki, otvoreni put da i bez ulaganja „Fijata“ i prodaje „Telekoma“ ovde može da bude malo bolje. Kultura je brava za smisao postojanja i eventualnog dostojanstvenog življenja, koja je vekovima otvarala i ubrzavala sve procese. Ovde se time bavi vrlo malo ljudi, koji očigledno nemaju političku podršku. Primer je i pokušaj da se donese zakon o kinematografiji. Kakav zakon, kad je ovako odlično! Nemoj da nam smetaš, Manojloviću! U reakcijama političara oko ovog problema čuo sam i da je neko rekao: „Pa šta hoće? Ako država daje pare za film, ima prava i da se meša.“ To je ozbiljno nerazumevanje o tome šta je dužnost politike.
BUKA Arhiva