Revolucija podseća na smrt zvezde koja se gasi, uzbudljivu “Tehnikolor eksploziju” koja ne vodi ka stvaranju uređene nove galaksije, već maglovitoj, bezobličnoj masi, odnosno oblaku energije koja se kreće, piše Sejmon Sibeg Montefjore (Simon Sebag Montefiore) u “Internešenel Herald Tribjunu (The International Herald Tribune).
Montefjore je britanski istoričar i autor nekoliko knjiga, kao što je „Mladi Staljin“. Uskkoro treba da izađe još jedno njegovo delo „Jerusalim: Biografija“.
Mada je svaka revolucija različita, u ovom neizvesnom vremenu previranja u arapskom svetu i zapadnih intervencija – dok američke rakete gađaju prkosnog pukovnika Gadafija u Libjii, vladar Jemena je na ivici pada, sirijske trupe pucaju na demonstrante – istorija revoljucija još uvek može da nam predoči budućnost.
Nemački sociolog Maks Veber naveo je tri razloga zašto se građani povinuju svojim vladarima: “autoritet večnog juče”, ili “istorijski prestiž”; “autoritet izuzetnog ličnog dara milosti” ili “vladareva harizma” i “dominacija preko vrline legalnosti”, ili poredak i pravda.
“Autoritet večnog juče” je naročito važan jer u arapskom svetu čak i republike teže da postanu dinastičke.
Pre zbacivanja, Hosni Mubarak je pripremao naslednika. Pre smrti 2000. godine, Hafez al-Asad, dugogodišnji sirijski diktator, predao je vlast sinu Bašaru.
Pukovnik Gadafi je dugo vladao preko falangi brutalnih prestolonaslednika, od kojih je svaki imao drugačiju ulogu – jedan je zadužen za totalitarne mere, drugi za prozapadne liberalne mere – i oba teže da budu naslednici.
Na sličan način jemenskog lidera štite specijalne snage kojima komanduju njegovi sinovi i nećaci.
Ipak, “životni vek dinastije poklapa se životnim vekom pojedinca”, pisao je Ibn Kaldun, briljantni istoričar i državnik iz 14 veka.
Dikatatori često ne čuju “poruke”
Sve ove arapske “monarhije” počivaju na prestižu religije (saudijski vehabizam ili iranski šiitizam dvanaestorice – reč je o 12 imama – D.S); zatim ličnostima (u Iranu na ajatolahu Homeiniju, pokretaču revolucije, u Egiptu na sećanju na predsednika Gamala Abdela Nasera, najpopularnijeg arapskog vladara nakon Saladina, u Saudijskoj Arabiji na kralju osnivaču Ibn Saudu), ili na naslednim vezama (jordanski kralj Abdula II, čija loza seže do Muhameda).
No, “prestiž…truli, odnosno neminovno propada”, tvrdio je Ibn Kaldun.
Revolucije su podstaknute dramatičnim događajima – pokradeni izbori u Iranu 2009, samospaljivanje u Tunisu.
No, one su takođe izraz duge ekonomske krize, a da ne govorimo o povećanim očekivanjima i iskušenjima poređenja.
Internet je omogućio arapskoj mladeži da porede svoja minimalna prava u odnosu na ona koja ima njihovi vršnjaci na Zapadu.
Generacijska razlika između uvenulih faraona i mladih opsednutih Tviterom, produbila je krizu, koja može da označi kraj stare paradigme arapskog vladara, mudrog moćnog šeika.
Diktator koga mladi regularno ismevaju zbog njegove duge u crno ofarbane kose (nalik na got rokere iz 1980-ih) i hirurški uvećanim jagodicama, i u čijoj pratnji ima medicinskih sestara isto koliko i generala – sada je u nevolji, jer je “izgubio lični dar milosti”.
Takvi diktatori su često sklerotični da ne shvataju da se desila revolucija sve dok u njoj ne budu zbačeni.
Austrijski kancelar Meternih je 1848. bio toliko star da bukvalno nije mogao da čuje masu okupljenu ispred svoje palate.
Kada je pobuna počela, mogu da zamislim da je pukovnik Gadafij ili bahreinski kralja Hamad al-Kalif, razgovarao na sličan način kao što je to činjeno i kroz istoriju.
“Dakle, šta je to? Pobuna?” pitao je kralj Luj XVI u Parizu 1789.
“Ne, Veličanstvo,” odgovorio je njegov blizak prijatelj La Rošfuko Linukort (La Rochefoucauld-Liancourt), “to je revolucija”.
Prijatni počeci i sramne završnice
Revolucije bez vođa i organizacije imaju magični spontani polet koji je teže slomiti.
Lenjin je procenjivao da se revolucija neće desiti u Rusiji za njegovog života kada su u februaru 1917. gladne mase u Petrogradu zbacile Nikolaja II, dok su (komunistički) revolucionari bili u inostranstvu – proterani ili su među njima bili ubačeni agenti tajne policije.
Ovoga puta, spontani pokret je podržan preko Fejsbuka, koji je svakako ubrzao mobilizaciju naroda.
No, ne treba preterivati u naglašavanju uticaja tehnologije. Revolucije 1848, koje najviše podsećaju na današnje, proširile su se sa Sicilije do Pariza, Berlina, Beča i Budimpešte za samo nekoliko sedmica u vreme kada nije bilo ni telefona, a kamoli Tvitera.
One su se širile zahvaljujući poletu kao i zbog rigidne izolacije u kojoj su živeli represivni vladari.
Kada se masa nađe na ulici, gušenje revolucija zavisi od spremnosti i sposobnosti vladara da proliju krv.
Što je režim umereniji, kao što Šahov Iran 1979. ili Mubarakov Egipat, lakše ga je zbaciti. Što je brutalnija policijska država, kao, na primer, Gadafijeva Libija, Salehov Jemen ili Asadova Sirija, teže ih je ukloniti.
“Veoma prijatni počeci”, pisao je Edmund Burk (Burke), posmatrač i svedok spirale Francuske revolucije od slobode ka teroru, “često imaju sramne, jadne odnosno tužne završetke”.
Pogledajte “revoluciju kedrova” u Libanu protiv Sirije i njenog saveznika Hezbolaha.
Nema profilisanih opozicionih lidera
Na kraju se završila sa formiranjem vlade u kojoj dominira Hezbolah, a podržava je Sirija. Početni uspesi u revolucijama izazivaju bujice ošamućenosti demokratskom slobodom koje smo videli u Kairu i Bengaziju. Slični izlivi bili su i u Evropi 1848. i Rusiji 1917.
Često se pojavljuju privremeni lideri. Setite se Aleksandra Kerenskog, razmetljivog ruskog premiejra nekoliko meseci pre nego što su boljševici preuzeli vlast.
No, svaka revolucija ima svoje likove koji omogućavaju “smokvin list” represivnim vladarima. Homeini je imenovao za premijera demokratski orijentisanog Mehdija Bazargana, koji je podneo ostavku tokom talačke krize.
Slavlje ne traje dugo. Nered, neizvesnost i sukobi tokom revolucije podstiču građane da žude za stabilnom vlasti, ili se okreću radikalizmu.
Ekstremisti svakako jedva čekaju na ovo pogoršanje. Kao što je Lenjin, lakonski dekan revolucionarnog univerziteta, iskazao sloganom “što gore, to bolje”. (U tom trenutku, ekstremna rešenja su bila prijemčivija.
“Kako neko može izvesti revoluciju bez streljačkih strojeva?” pitao se Lenjin).
U ovoj fazi, ključno je vođstvo: Lenjin je lično predvodio boljševički udar u oktobru 1917. Homeini je imao ključnu ulogu u formiranju šiitske teokratije u Iranu 1979, isto kao što je Nelson Mendela osigurao mirnu tranziciju u Južnoafričkoj republici.
Međutim, nema profilisanih opozicionih lidera u Libiji, Jemenu ili Siriji, jer je nemilosrdni bezbednosni aparat odavno desetkovao, odnosno sprečio mogućnost pojave bilo kakvog kandidata.
Demokratsko proleće 1848. nije dugo trajalo pre strane intervencije. Ruski car Nikolaj I slomio je revolucije u Habzburškoj monarhiji, zbog čega je dobio nadimak “žandar Evrope”.
Libija nije toliko bitna zemlja
Intervencija Saudijske Arabije protiv šiitskih pobunjenika u Bahreinu sugeriše da su Saudijci “žandari u Zalivu”. Jemenski predsednik Saleh takođe je molio Saudijce za pomoć, ali su je oni za sada uskratili.
U Libiji se desilo suprotno. Zapad je podržao pobunjenike protiv Gadafija. Svaki slučaj je drugačiji: sve revolucije su lokalne.
Šta god da se desi sledeće u arapskom svetu, to neće biti povratak na Mubarakovu varijantu vojnog faraonizma.
Iz neizvesnosti nakon previranja 1848, pojavili su se čudni politički hibridi – moderna, ali autoritarna društva.
Prvo Luj Napoleon Bonaparta (Louis-Napoleon Bonaparte), takozvani princ-predsednik Francuske a potom car. Kasnije, tokom 1860-ih Oto Bizmark u Pruskoj.
U složenom Egiptu, rezultat arapskih revolucija će verovatno biti sličan hibrid: nova demokratija, sa vojskom u specijalnoj ulozi čuvara nalik na Tursku. U represivnoj Libiji, vratiće se plemenska rivalstva.
Libija, koju žestoko bombarduju britanski i američki avioni, može biti u glavnim vestima, ali nije toliko bitna zemlja.
Sudbina tri ključne zemlje – Egipta, Saudijske Arabije i Irana – odlučiće o svemu. Na kraju krajeva, knez Meternih, konzervativni Austrijanac koji je dominirao Evropom između Bečkog kongresa 1815. i revolucija 1848, rekao je: “Kada Pariz kihne Evropa se prehladi”.
No, manje zemlje mogu da drže ključ za veće. Sirija je staro arapsko središte. Pobuna u Siriji može da ohrabri revoluciju kod njenog zaštitnika Irana, koji se suočava sa izazovom da koristi pobune (u regionu) koje podrivaju američke saveznike a da pri tom suzbija sopstvene proteste.
Promene u Siriji mogu takođe da oslobode Liban od Hezbolaha. Pad bahreinskog kralja može biti zarazan po saudijsku monarhiju – isto kao što je zbacivanje egipatskog kralja Faruka 1952. od strane Nasera nekoliko godina kasnije dovelo do ukidanja iračke monarhije.
“Ko će koga”?
Treba da imamo u vidu da, ma koliko mogu biti liberalne ove revolucije podstaknute preko Fejsbuka, rivalitet između šiita i sunita je mnogo jači nego što je snaga Tvitera i demokratije.
Šta je sledeće? Kada je kineski komunistički premijer Čuen Laj analizirao Francusku revoluciju dva veka nakon njenog okončanja, kazao je da je: “prerano bilo šta reći”.
Treba se prisetiti i da, dok entuzijasti često navode revolucije od 1989. do 1991. kao ohrabrujući presedan za današnje revolucije – koliko su one bile uspešne?
Demokratija je cvetala u Istočnoj Evropi, kao i u Gruziji i baltičkim zemljama, ali većina bivših sovjetskih republika su diktature poput Uzbekistana ili Belorusije, ili autoritarne kao što su Putinova Rusija.
Nijedna američka doktrina ne može niti treba da se uklopi u ovaj kaleidoskop, višeslojni univerzum na Bliskom istoku od Irana od Maroka.
Moramo da shvatimo da će to biti duga igra, veliko nadmetanje 21 veka. Treba da zaštitimo nevine civile kada možemo – sa ograničenim vazdušnim udarima, bez angažovanja kopnenih trupa.
Moramo analizirati koje su zemlje za nas strateški bitne, i, nakon što utihne Fejsbuk partija i studenti napuste ulice, utvrdimo ko stvarno kontroliše situaciju na prostorima koji su nam bitni.
Najmudriji sud pripada državniku koji zna mnogo o suzbijanju i podizanju revolucija. “Stara Evropa je na početku svog kraja”, razmišljao je ultrakonzervativni Meternih u trenutku kada je bio suočen sa revolucijama.
“No, Nova Evropa još nije počela svoju egzistenciju, i između Kraja i Početka biće Haos”, rekao je on.
Lenjin je shvatio da je krajnje pitanje svake revolucije nedokučiva alhemija moći: ko koga kontroliše. Ili, kako je kazao sažeto: “Ko će koga?”
Tekst je preuzet sa portala www.slobodnaevropa.org