Sve češće se osećamo kao da smo imali dva života: onaj pre devedesetih i ovaj posle rata. Lično imam utisak kao da sam dva puta rođen, prvi put u zemlji koja se zvala Jugoslavija, za koju me vezuje bezbrižno detinjstvo, sigurno studiranje, sloboda kretanja… Na žalost, rat je grubo, hirurški, krvavo nožem pokidao pojedine veze. Neke ljude odneo iz našeg života. Ubijanje ljudi nastavljeno je i u miru jer veliki broj pojedinaca nije mogao da izdrži namete vremena. Naši su umovi zasićeni, emocije ispražnjene onim što se događalo krajem devedesetih koje su za nas traumatične godine. U njima je smrt počela da preuzima primat nad životom. Te godine karakterišu kolektivna histerija i nasilje. Danas, posle rata i novog rođenja osećam da živimo u vremenu kolektivne pasivizacije i otupelosti emocija, u kojoj samo postoji savršeni poriv za bezrazložno nasilje od sportskih terena do ubistava na ulici…
Ovo su razlozi zbog kojih je sarajevski reditelj Dino Mustafić odlučio da radi predstavu „Rođeni u Jugoslaviji” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. Zanimljiva autorska ekipa koja radi predstavu „Rođeni u Jugoslaviji”, čija je premijera najavljena za početak naredne sezone na sceni „Ljuba Tadić”, pokušaće da preispitaju lična iskustva što se tiče Jugoslavije iz današnje perspektive, provučena kroz generacijski različite vizure. Angažovan je veliki broj književnika: Biljana Srbljanović, Slobodan Šnajder, Slavenka Drakulić, Goran Stefanovski, Mirko Kovač…
– Dodao bih Nenada Veličkovića, Miljenka Jergovića, odnosno mnoge autore iz cele SFR Jugoslavija koji promišljaju o istoj temi. Sada smo još uvek u fazi razgovora, istraživanja, anketiranja građana Beograda koji odgovaraju na niz pitanja, koji se bave odnosom prema Jugoslaviji i onim što su preživali – objašnjava Mustafić i dodaje:
– Reč je o istraživačkom projektu koji se neće baviti Jugoslavijom, u smislu nestanka državno-pravnog subjektiviteta, već sećanjem. Bavimo se, zapravo, vremenom razdruživanja, svesni da smo na pragu novog udruživanja koje se zove Evropska unija.
Dino Mustafić je od onih pozorišnih putnika, vizionara koji svoje umetničke kreacije potpisuje u Sarajevu, Rijeci, Zagrebu, Podgorici, Skoplju, Mariboru, Beogradu. Završio je režiju na Akademiji za pozorište i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Direktor je sarajevskog MESS-a. Književnost i pojedini likovi iz literature, kaže, uvek su bili njegova korekcija.
A zašto predstavu „Rođeni u Jugoslaviji” radi u JDP-u kaže:
– Zato što takav projekat možete da radite u kući koja ima sluha za nešto što može da bude svojevrsna teatarska avantura. Radim na prostoru koji se različito naziva od države do države, ali koji povezuje mnogo zajedničkih elemenata, što govori da smo jedan kulturni prostor.
Na pitanje šta je zajedničko na eks-jugoslovenskom prostoru Mustafić je odgovorio:
– Zajednički su problemi, koji su nasleđeni iz onoga što se zove tranzicioni period, a to je zapravo period bez pogovorne pljačke, pada svih mogućih vrednosnih atributa, veliki broj nezaposlenih, problemi klaustrofobije novih granica, prostora. Ti problemi su evidentni svuda, oni se reflektuju i u pozorištima koja se odupiru marginalizaciji do koje su dospeli zbog finansijskih razloga, ali i globalnih kretanja koja postoje na našim područjima. Surova logika tržišnog kapitala ili podivljalog neoliberalizma siromaši javni sektor i ugrožava ono što je duhovnost i što predstavlja prostor građanske slobode. Ta građanska sloboda, utisak je, ugrožena je u svim tim zemljama.
Iako se snažno zalaže za kulturnu saradnju Mustafić, ipak, ne pravi kompromise kada je pozorište u pitanju.
– Umetnik po svojoj vokaciji i biću ne sme praviti kompromise u pozorištu sa autorskog stajališta. Bio bih idealista kada bih rekao da kompromisa nema u produkciji, u nekim drugim segmentima pozorišnog delovanja. Ali ako to svedemo na predstavu kao svečani, sveti trenutak, kada se ti naši mikrosvetovi udružuju u veliki pozorišni kosmos, onda mislim da se tu ne smeju praviti kompromisi. Posle svakog kompromisa se najpre osećate kao da vam nedostaje neki deo vašeg tela. Sećam se saveta starijih kolega koji su mi govorili: kada praviš kompromise, trudi se da to bude kao kod stomatologa, da ti radi one zube koji se ne primećuju. Dakle, kompromisi nikada ne smeju da nam sruše vilicu.
Dina Mustafića zamolili smo i da nam objasni svoju misao: „Umetnici ulaze u politiku iz ideala, a ne radi koristi” koja mnogima zvuči naivno.
– Dužnost je okrutna. Umetnici pripadaju onoj zajednici, porodici ljudi koji vode računa i o epohi koja dolazi posle njih, imaju izražen senzibilitet za empatiju, razumevanje drugog i drugačije. A da kada umetnik ulazi u politiku iz ideala onda se trudi, želi, veruje. Faktor verovanja je jako bitan za političko delovanje. Politika na ovim balkanskim područjima jako je slična onome što je septička jama, moralno dno, blato, mulj… Uglavnom je vezujemo za mito, korupciju, nacionalizam. A ja kada govorim o političkom angažmanu imam u vidu jednog sjajnog Ulofa Palmea, Nelsona Mendelu, Havela… ljude koji su uspevali da u svojim sredinama stvari pokrenu. Manjina je ta koja je uvek vodila i nosila promene. Usvojio sam i Sartrovu rečenicu: „Intelektualac je onaj koji se često bavi onim što mu se gadi”, zaključuje Mustafić.
Politika