Naravno, to ne mora ništa da znači, ali ja sam smislio da je to vrlo indikativno i da to možda znači da su ljudi definitivno prestali da FEST prepoznaju kao filmski festival, već više kao neku reviju, malo ozbiljniju od Sinemanije, uglavnom po tome što se u Centru Sava pojave neki filmovi koji su dobitnici nagrada na drugim festivalima i što organizacija ponudi neke goste iz tog sveta i slično.
Nisam nijednom ove godine bio u velikoj sali, sve sam gledao u onoj maloj, na novinarskim projekcijama, tako da ne znam kako je bilo na svečanim, ne znam kakvi su bili aplauzi, koji gosti su se obraćali publici i slično. Ali čitao sam da su opet oboreni mnogi rekordi u broju prodatih karata, pa pretpostavljam da je poseta bila super, kao i sve ostalo. Ipak, anketirao sam nekoliko redovnih posetilaca (ne novinara) i niko nije umeo da mi kaže od kakvih se to programa sastoji ovaj festival. Poneko se setio ciklusa azijskih filmova, a i to samo zbog zaista nesrećnog naziva – Fantazija!? Za ostale programe niko ni čuo nije. Uostalom: Evropa van Evrope, Otkrića, Činjenice i slagalice, Horizonti ili Zimske pomorandže – da li to ikom bilo šta govori?
Ali nema veze. Zovimo ga kako god, FEST je tu i evo, priznajem, jedva čekam da počne svake godine. Znam da će selektor, ko god on bio, makar i slučajno uspeti da ubode neki biser ili će neki od onih nagrađenih filmova koji dolaze po automatizmu da bude zaista dobar, ali siguran sam da nijedan od tzv. programa zaista ne funkcioniše. Ipak, nikako neću da se pravim pametan i da nabrajam filmove koji se nisu pojavili (mada ipak: gde je ”Hurt Locker”, ljudi?). Takođe, ne pada mi na pamet da hejtujem FEST. Otišao sam, probrao i dobio nekoliko zanimljivih filmova. Dva puta me je beogradski saobraćaj sprečio da stignem do dvorane, pa sam tako ostao bez ”Morfijuma” i braće Koen, ali stići će već oni do mene. U međuvremenu, evo mojih favorita sa ovogodišnjeg FEST-a. Upozoravam, nisu svi dobri, nekada su favoriti baš, baš loši.
Krenulo je super, sa “Taking Woodstock” Anga Lija. Jedan anonimni momak iz nekog sela u blizini Njujorka, ponudio je svoj motel za potrebe trod
nevnog muzičkog hipi festivala. Očekivalo se oko 10.000 čupavaca, stiglo ih je pola miliona. U filmu se ni stejdž praktično ne vidi, ne pojavljuje se nijedna zvezda legendarnog koncerta, praktično se i ne pominje niko od učesnika. Sve ostalo je tu – i kiselina i kiša i blato i ljubav pre svega. Drugim rečima, ako ste se ikada pitali kako je zaista bilo na tom famoznom Vudstoku, onda je ovaj film verovatno pravi odgovor na to pitanje. Ipak, teško da zaista bilo ko može da zamisli taj trenutak u istoriji XX veka: sve deluje divno i idilično, ali u stvari to je kraj te epohe. Samo nekoliko nedelja kasnije dogodiće se Altamont i Anđeli pakla, Šeron Tejt će biti žrtvovana i svet će krenuti nekim drugim putem. Zato je ”Taking Woodstock” divan film koji najiskrenije slavi ta ”Tri dana mira i muzike”. Danas, sve to izgleda kao neka fantazija.
Zatim sam se uputio na film koji mi nikako nije bio jasan: zašto bi, dođavola, iko uopšte pokušao da napravi rimejk “Zlog poručnika” Abela Ferare. A onda sam se i sam pretvorio u rebus kada sam pročitao da film režira Verner Hercog (Stvarno? Zašto? Otaljava neki dug prema nekom producentu ili nekom sumanutom ugovoru?), a da ulogu Harvija Kajtela igra, pazite sad dobro, Nikolas Kejdž, ni manje ni više. To je stvarno bila neverovatna informacija i film koji sam morao da pogledam. No, ako sam bio zbunjen samom najavom filma, kako tek onda opisati moje stanje nakon odgledanog filma? Okej, ovako to ide. Sve se dešava, kao, u Nju Orleansu, nešto malo nakon Katrine. Kejdž je dobar policajac koji, eto, ima probleme sa bolom u leđima. Novokain pomaže, ali sledeći kadar je 6 meseci kasnije kada vidimo našeg junaka kako prvi put nervozno poseže za velikom količinom pilula, koje postepeno prelaze u ozbiljne droge. Podsećam, Nikolas Kejdž, jedan od najvećih trešera modernog Holivuda. Do kraja filma, u skoro svakom kadru u druženju sa kokainom i krekom. Svakih nekoliko sekundi ušmrk, svakih par minuta pajp i tako sve u krug. Sigurno, jedan od najbesmislenijih filmova ne samo ovog FEST-a već i mnogo šire. Sad čitam, Ferara im je svima poručio da će goreti u paklu. Pa stvarno je u pravu.
Još uvek ošamućen i šokiran, verovatno i sam navučen na krek nakon ovakvog doživljaja, požurio sam na nešto što nikako nije moglo da me razočara, novi film Džonija Toa. Poslednji put u našim bioskopima sam gledao njegov supersonični ”Breaking News”, ali je “Osveta” (”Fu chou”) zvučao još zanimljivije. Džoni Halidej, koji kao da je iznikao iz neke pesme Krisa Kristofersona, stiže u Makao da pronađe surove ubice svoje ćerke i cele njene familije. Bivši policajac, još uvek sa metkom u lobanji i sa nestabilnom memorijom, brzo pronalazi bandu koja će mu pomoći da likvidira drugu bandu koja je počinila zločin, ali stvari nikada nisu baš tako jednostavne. Oni kojima je slavno honkonško ime Džoni To dobro poznato, vrlo dobro znaju šta ih ovde očekuje: spektakularna akcija, krvoproliće, ali i neverovatan zaplet. Bar dve antologijske scene (obračun na đubrištu, recimo). Totalna neverica na postupke glavnih junaka. Fantastičan provod, u svakom slučaju. I želja da je ceo Fantazija program sazdan samo od filmova Džonija Toa.
Sledeća su bila “Braća” (”Brothers”) irskog reditelja Džimija Šeridana. Ko je ovo pozvao na FEST, stvarno nemam pojma, ali dobro. Rimejk danskog filma koji nisam gledao, prati sudbinu jednog vojnika koji nestaje u Avganistanu. Vojska objavljuje da je poginuo, pa nakon perioda patnje njegove žene i problematičnog brata, život ipak krene da se odvija dalje, te njih dvoje uspevaju da pronađu neke duboke veze koje ih spajaju, romansa se pretvara u ljubav, ali avaj, naš junak nije mrtav već se vratio u Ameriku i sad tek nastaje prava drama. Ako je neko pomislio da ovo baš i nije nezanimljivo, grdno se vara. Evo samo par opaski.
Tobi Megvajer, poznat i kao Spajdermen, igra nestalog vojnika, pa tako samo moron može da nasedne na trik da je on stvarno poginuo već nakon 15 minuta filma. Kad smo već kod Tobija, sjajan glumac, nema šta, ali u ovom filmu je ništa drugo do miskast decenije. Džejk Džilenhal i Natali Portman igraju nesrećni par, kao ubedljivo, ali njihova veza se učvršćuje na jednoj U2 pesmi, što je za mene zaista bilo totalno neprihvatljivo. A to je samo vrh ledenog brega. Film se raspada već nakon pola sata, pa zato šta reći drugo osim: gubljenje vremena, jadno i predvidivo.
A onda je red došao na film zbog kojeg ponekad i volim FEST. “Akvarijum” (”Fish Tank”) je film Andree Arnold, meni potpuno nepoznate osobe. To je možda do sada bio slučaj, ali ubuduće će se ovo ime drugačije tretirati u mom mikrosvetu. Andrea nije jedina žena u ovom filmu, tu je i električna Keti Džarvis, takođe niko i ništa do sada. Ona igra 15-godišnju klinku, potpuno izgubljenu u današnjoj Britaniji i u jednoj disfunkcionalnoj porodici. Mia je devojka koju interesuje samo hip-hop ples, ali ovo nije neki socijalni ”Flešdens”, niti bilo šta slično. Mada, Arnoldovu ne zovu tek tako novim Kenom Loučem britanske kinematografije. Stoprocentno iskrena, bez i trunke sentimentalnosti, bez ikakvog moralisanja i sa razrešenjem koje će iznenaditi mnoge, Andrea Arnold je napravila eksplozivan film koji je možda i najuzbudljiviji i najfilmskiji deo ovogodišnjeg FEST-a. Ne mogu da zamislim da će ovakav film izdržati na ovdašnjem bioskopskom repertoaru više od nekoliko sati, ali baš zato budite pripravni i ako se takav trenutak i dogodi, ne dopustite da on prođe bez vas.
A kad smo već kod takvih tema, tu je i pravi Ken Louč, sa novim filmom “Tražeći Erika”. Sadržaj ovde dovoljno govori: Erik je poštar koji živi u Mančesteru i prolazi kroz užasnu krizu u životu: njegova druga žena je puštena iz zatvora još pre tri meseca, ali se i dalje ne pojavljuje u kući. Što njega ostavlja samim sa njena dva sina tinejdžera za koje je nikakav autoritet. Jedan od njih je ozbiljno u vezi sa lokalnim kriminalcima kojima čuva oružje. Erik takođe ima i prvu ženu sa kojom ima ćerku, a sada i unuku i koju nije video već godinama. To nije sve – Erik ima i redovna prikazivanja Erika Kantone koji mu svojim mudrim savetima pomaže da se izvuče iz nevolja u koje je zapao. I dobro, kad sam već ovako daleko otišao, reći ću i to da ovog puta Ken Louč isporučuje i hepi end neviđenih razmera, a sve u čast pravog muškog prijateljstva. Erik poštar ima tri autobusa puna prijatelja i eto tako funkcioniše zajednica u Loučovoj Engleskoj. Film koji će fanovi slavnog fudbalera i Mančester Junajteda naročito voleti.
Na kraju, desila su se i dva horora. Prvo me je J. povukla za rukav i naterala da i nju povedem na FEST. Videla je, naime, bilbord za “Vukodlaka” i objavila da ovaj film MORA da gleda. Dok ovo pišem, noć je i pun je mesec i iz dečije sobe dopiru zvuci saundtreka njenog sna. Da, bila je greška voditi tako malo dete (10) na ovako odvratno krvav i nasilan film, ali šta ću tek roditeljima njenog druga M. da kažem kad njihovo dete počne da sanja odrubljene glave i udove. No i da sam bio sam, grozno bih se proveo. Ja se nisam uplašio, nisam se ni trzao na jeftine fazone, niti sam poskakivao na iznenadne napade nakaznog stvorenja. Jednostavno mi je bilo dosadno. Osećao sam se glupo. Ovo je najveća misterija ovog FEST-a. Program Horizonti. Yeah, sure.
Na kraju, “Antihrist”. Vilijam Dafo i Šarlot Ginzberg, oboje fantastični, ova druga pravo otkrovenje. (Uzgred, i najnoviji album joj je odličan, Bek ga je producirao. Stvarno odličan.) Lars fon Trir. Molio bih da mi neko objasni šta sam ja ovo gledao? Mislim da nikada nisam gledao film koji nema nikakvog smisla, a ”Antihrist” je baš takav. Pored toga, on je i odvratan i klaustrofobičan. Pravio ga je sadista. Da je markiz de Sad živ i njemu bi ovaj film bio ogavan. Ipak, i pored svega, Larsu fon Triru želim brz oporavak i srećan život. Mada, miriše na neizlečiv slučaj. Neko je ovo već napisao, ali i ja mislim da više nikada u životu neću gledati nijedan fon Trirov film. I da, da sam žena, otišao bih da pronađem ovog bolesnika.
(Kakva šteta što ovaj film nisam gledao u velikoj dvorani. Je l’ neko bio? Da li su zaljubljenici u filmsku umetnost aplaudirali? Da li je neko izašao pre kraja?)
I posle ovog FEST-a, očigledno, moram na detox. Sledećih nekoliko nedelja gledam samo crtane filmove.
Tekst preuzet sa www.mondo.rs