U vreme kada mu je život strmoglavo jurio ka vrlo izvesnom kraju, Džoni Keš je doživeo šok od kojeg se nikada nije oporavio – u maju 2003. godine umrla je njegova supruga (inspiracija, druga polovina, smisao postojanja) Džun Karter Keš. Jedino što ga je održavalo živim u mesecima nakog tog bolnog događaja bila je potreba da se po svaku cenu dovrši rad na muzici koju je stvarao zajedno sa genijalnim producentom Rikom Rubinom. Do septembra iste godine i do momenta kada je njegovo napaćeno i smrvljeno telo poslednji put udahnulo vazduh, Džoni je stigao da uradi dosta – toliko da je preteklo za, kako se u prvi čas mislilo, jedan posthumni album (American V, A Hundred Highways) sa tucetom odličnih pesama.
No, kako to već obično biva, muzička industrija koristi svaku priliku koja joj se ukaže – setimo se zapaženog uspeha pesme Bitlsa, „Free as a bird“, koja je zvanično objavljivanje čekala skoro dvadeset godina, a pojavila se kada je Džon Lenon bio uveliko blagopočivši. Ispostavilo se da je i za Džonijem ostalo pesama taman toliko da bi moglo da se nakrcka za još jedan album. Čekalo se prilično dugo – American V pojavio se gotovo četiri godine ranije. Pronađen je i prigodan povod – 26. februara 2010. Džoni Keš bi, da smo imali sreće da ostane sa nama malo duže, proslavio svoj sedamdeset osmi rođendan. Tako nas je ovaj veliki muzičar obradovao „novim“ albumom skoro sedam godina posle svoje smrti. Izgleda pomalo sablasno, uznemirujuće, ali istovremeno i obećavajuće, kada se pročita zvanični naziv albuma i godina koja stoji u zagradi – Johnny Cash: American VI – Ain't no grave (2010).
Oni koji Džonija Keša najbolje obožavaju o njemu ne mogu da govore objektivno, a oni koji ga ne vole jedva i da postoje. Bilo je 
slučajeva, kako se to slikovito kaže u Vojvodini, da neko izjavi da Keš nema pojma i da je njegova muzika dosadna, ali je taj ubedljiv taman koliko i veselnici koji tvrde da su kavurme, džigernjače, švargle ( ili džvargle) i Kobasicijada u Turiji puko gubljenje vremena. Zato se pri pokušaju izricanja iole objektivnih sudova u Džonijevom muziciranju uvek mora imati u vidu da je ta rabota nešto što iziskuje nadljudski napor i da je neuporedivo lakše samo se prepustiti čistoj uživanciji u hrapavom glasu i jednostavnim gitarskim akordima kojima (i) American VI obiluje.
Prema podacima koje je izneo The LA Times, pesma po kojoj je album dobio ime i koja ga i otvara „Ain't no grave“ bila je bukvalno poslednja koju je Džoni snimio pre nego što je umro. Radi se o naslovu koji se vrlo često obeležava kao tradicionalni, mada je njegov autor poznat (Claude Ely). Tema nije odabrana slučajno, naravno – Ain't no grave can hold my body down, uz poruku čoveka koji pouzdano zna da su njegovi zemaljski dani odbrojani:
Meet me Jesus meet me
Meet me in the middle of the air
and if these wings don't fail me, i will meet you anywhere
There ain't no grave can hold my body down
Monotoni ritam melodije, uz bolne i potmule udare u pozadini, delimično podseća na jednoličnost prosečnog dana robijaša koji tuca kamen (setiti se početka sjajnog filma „O, brother, where are you“ braće Koen), dok se pesma pomalo razvlači do svoga završetka, izazivajući asocijacije na beskrajni dan na pamučnim poljima, kakvih je mali Džoni u svome životu doživeo previše. Kao poslastica izdvaja se neuhvatljivi bendžo u pozadini (naknadno nakalemljen), za koji je zadužen fenomenalni Skot Avet, dok je doprinos uvodnoj pesmi dao i Skotov brat Set („footsteps“). Nečuveno zarazan, maestralno muzički sveden i pomalo htoničan početak. Uz Džonijev napukli glas, koji kao da nam se obraća direktno iz groba. Zastrašujuće dobro.
Još od prvog albuma iz serijala American recordings manje-više je poznata činjenica da su muzičari imali podeljena osećanja po pitanju mogućnosti da se njihova pesma nađe na popisu onih koje je Keš „odžonio“. Sa jedne strane morali su da budu ponosni (obradio me Džoni, al’ sam faca) a sa druge i donekle uplašeni – Trent Reznor je čak javno priznao da nema smisla da posle Džonija izvodi svoju rođenu pesmu „Hurt“. Na American VI „stradala“ je Šeril Krou. Keš i Rubin su se dohvatili njenog poznatog uratka „Redemption day“ i ono što je izašlo kao finalni produkt smešteno je odmah iza naslovne, „Ain't no grave“. Ubedljivo najduža na celom albumu (skoro četiri i po minuta) Džonijeva „Redemption day“ daje sasvim novu dimenziju jednoj pristojnoj pop pesmi – ona je sada i neverovatno ubedljiva. Naročito njen završetak, kada Džoni, na granici recitovanja i pevanja, tri puta zaredom izgovara tu magičnu reč – freedom, freedom, freedom…
Kris Kristoferson je bio među izvođačima koji su odmah pregrmeli suočavanje sa „odžonjavanjem“ sopstvenih radova – jedna njegova pesma pojavila se još na prvom albumu iz serijala American recordings, a jedna je našla mesto i na poslednjem. „For the good times“ je takva kakva jeste – sladunjava, sa pomalo patetičnim stihovima, ali i uz nekoliko izuzetno uspelih slika (Lay your head/Upon my pillow/Hold your warm and tender body/Close to mine i Don't say a word/ About tomorrow, or forever/ There'll be time enough for sadness/When you leave me). Svojom laganijom tematikom pomalo razbija atmosferu koju ostavljaju prve dve pesme. Ali ne zadugo – odmah za njom sledi jedina pesma na ovom albumu koju potpisuje Džoni Keš. Tradicija na taj način nije izneverena – na svih šest albuma uvrštena je i poneka autorska pesma – u početku ih je bilo čak tri ili četiri po albumu, da bi se, kako se bližio kraj serijala, taj broj smanjivao. „First Corinthians 15:55“ je još jedna pevljiva kreacija snažno oslonjena na religijske motive, direktnije čak i od naslovne, jer je Džoni otvara poznatim biblijskim pitanjima:
Oh death, where is thy sting?
Oh grave, where is thy victory?
da bi do kraja slušalac bio izložen nekolikim čudesnim slikama, od kojih je najmagičnija ona o nesputanoj plovidbi brodom prema istoku, sa pogledom na Zvezdu Severnjaču. Sve je začinjeno nenametljivim zvukom gudačkih instrumenata, tako da se atmosfera na sredini i pred kraj pesme čini skoro svečanom, prazničnom. Gotovo istovetan osećaj preovladava i kod slušanja “Can't help but wonder where i'm bound”, čiji jednostavni gitarski zvuci, kombinovani sa nekoliko čarobnih kapi iz epruvete Rika Rubina proizvode dojam o ujednačenoj, veoma kvalitetnoj, a opet i jednostavnoj pesmi. Kada je čuje njen autor, Tom Pakston, udobno zavaljen u fotelju u svom domu u Čikagu, njegovim licem će sasvim sigurno preleteti zadovoljan osmeh.
Priča kaže da je Džo Hejs jednom prilikom od svoga tasta upitan ko je, po njegovom mišljenju, najbogatiji čovek na svetu. Džo je počeo da nabraja neka imena, ali ga je tast prekinuo rekavši mu “You're wrong, it is the man with a satisfied mind”. Džoa je to inspirisalo da napravi pesmu istovetnog naziva (“A satisfied mind”), koju je Džoni Keš već jednom obradio, prilikom stvaranja muzike za film “Kill Bill 2”. Teza koja postoji otkad je čoveka i platežnih sredstava, ovde se razrađuje do u tančine, prenoseći poruku da nam ni sav novac ovoga sveta ne vredi ništa ako nismo zadovoljni i uravnoteženi tamo gde je to najvažnije – u našim mislima. “I don't hurt anymore” je kantri standard iz pedesetih godina prošlog stoleća – zahvaljujući toj pesmi, Henk Snou je proveo dosta vremena na vrhu raznih top lista. Vesela, razdragana i oslobađajuća, baš kao i tema kojom se bavi, pesma je ipak jedna od najslabijih karika na albumu, zajedno sa sledećom, “Cool Water”. Nisu to toliko loše obrade, koliko smo mi navikli na mnogo više od Keša, pa, u poređenju sa drugim pesmama, ove dve deluju najmanje ubedljivo. Zato su za kraj ostavljene prave poslastice – snažna antiratna “Last night i had the strangest dream” i jedna koja je izrazito zanimljiv izbor.
Poslednja pesma na poslednjem albumu koji je Džoni iza sebe ostavio je delo poslednjeg monarha Havaja, kraljice Lili'uokalani. Ona je himnu “Aloha oe” napisala dok je bila u zatočeništvu, krajem devetnaestog stoleća. Džoni peva na engleskom, ali i na havajskom, što zvuči krajnje egzotično. Ležerni ritam melodije savršeno pristaje takvom načinu izražavanja, a ono najefektnije ostavljeno je za kraj. Džoni kao da nestaje u fatamorgani jakog havajskog sunca, mahnuvši nam na rastanku, ali ne zaboravivši da otpeva poslednji, najvažniji stih, u kome nam poručuje da ćemo se ponovo sresti.
American VI nema silinu i sugestivnost trećeg dela serijala (“Solitary man”), niti poseduje onoliko skoro savršenih delova koje smo osetili na American IV – nije to ni monolitna celina obeležena neponovljivom atmosferom kao CD koji mu je prethodio. Boravio je Džoni, tokom svoje karijere, što živ, što upokojen, i na nedostupnijim muzičkim visinama od one koju je dostigao poslednjim albumom. No, ne trebamo izgubiti iz vida da je ono što je za Keša tek malo veći brežuljak, za većinu drugih muzičara noesvojivi vrh prekriven večitim snegom. Zato će American VI- Ain't no grave lako pronaći mesto među najznačajnijim muzičkim događajima ova godine, a izvesno je da mu ne gine i lep komadić savremene muzičke istorije. Džoni je ovim albumom još jednom demonstrirao nešto što je obeležilo dobar deo njegovog stvaralaštva – neupitno umeće da svoju muziku učini važnim delom života onih koji ga vole. A takvih je, hvala na pitanju, toliko da je to nemoguće izbrojati.
Preuzeto sa www.e-novine.com