– Dođi sebi! Ne postoje heroji, a još manje heroine u zemlji Srbiji. Tek u Bosni ne postoji heroj uspravnog hoda i odvažan u nameri otkrivanja istine. Seti se Travničke hronike i kako Bosna kičmu lomi mlađanom Defoseu. On uči, on skuplja, on istražuje, on otkriva, on pita, a ona ga u mrčini, kad ne spava, mori, mori, mori. Vlaga u kući mesi misli i poništava saznanja. Ti sigurno veruješ u istraživačke poduhvate onog Bakira, tj., i kad mu ne veruješ, ti to gledaš jer znaš da istine ima donekle tamo gde se ona kopa, pa nešto se na površinu i izbatrga. Žao mi je kad te zamislim kako sediš i gledaš njegovih ili Brankičinih šezdeset minuta. Zavezao si, reci nešto. Popij kafu, ako nemaš šta da kažeš. Nije jaka, dapače, vrlo je slaba. Ali sve je slabo kao ova crvljiva kafa iz izrabljenog kafe aparata, nezainteresovanog za moje i tvoje zadovoljstvo u užitku ispijanja omiljenog napitka. Brankica i Bakir su privid zanesenjaka zagledanih u njihove svetiljke u našem, kao nesnosnom mraku, a zanesenjaci uvek tvrde da vide svetla umesto običnih šimera. Srkni ovu bljuvotinu kafe aparata kao i ja, skliznuće kroz grlo, i nemoj da zavapiš kako je gadno jer moraš da shvatiš da je sve gadno, otromboljeno, labavo. Građanstvo živi tu labavost i radi zabave ispruži na vidiku hrabre i lucidne pojedince u koje veruju lude što sede na vidikovcu.
Popio je tekućinu od razvodnjene kafe i nije se mrštio na njen neukus.
– Drug moj iz Beograda živi sa cimerom koji je navijač. Mali je zapravo navijač huligana, odnosno on je zaljubljen u njihova urlanja, skitanja, tuče. Nije delinkvent, ali je zaljubljenik u njih i voli sa njima u grupi da skače, bodri, sebe više nego njih i ekipu. Oseća se poletno i prijatno među njima. Brani ih od napada i posebno mu smeta Brankica. Mali je smešan izdanak te navijačke bedastoće jer nije deo njih, ali je sa njima. Drži poster Brankice u jeftinoj studentskoj sobi. Tik uz nasmejano lice srećnog Nemanje Vidića. Nemanja je raširio usta i uhvaćen je u zanosu posle kog zna Mančesterovog gola, a Brankica je blago leđima zaokrenuta, fino spuštene kose i zagonetno provocira studenta jeftine studentske sobe. Nemanjin poster je čist, netaknut, a po Brankičinom su izlepljene žvake, mrlje od slina, pljuvačke, omanje rupe po licu i iz njih izviruje prljavo beli zid jeftine studentske sobe. Ti kažeš da je Brankica heroina, a vidiš i njemu je. Ti si zanesen tim zanosom za budale, maslom iz kuhinje urednog građanstva obuzetog bogaćenjem, zabavom, interesima, ispijanjem ovakve kafe koju sada pijemo, a za budale – Brankica.
Šta bi ti prije, Brankičine propovedi ili bogatstvo, ili makar ovu običnu, mirnu kafu? Ti i taj mali student sa posterima izabrali ste nju i razlike su tek u modelu privida naslonjenog na istu matricu. On Brankičinu fotografiju drži u sobi popljuvanu, a ti njen lik i glas nosiš u sebi pun poštovanja. Obojica verovatno drkate na nju. Za njega znam sigurno. Ponekad noću kad mu ponestanu ideje, on se ustremi olako iskamčenom maštom na ispljuvanu nju, ne bi li doživeo to jeftino zadovoljstvo, u jeftinoj studentskoj sobi. Kaže da ga pali cela ta situacija u vezi sa njom. I tebe pali, doduše, malo drugačije. Nabavi njenu fotografiju i drkaj i ti.
Napustio sam kafić, restoran, ugostiteljski objekat, šta li je već ono gnezdo pretvorljivosti ispunjeno osmesima, zveketom kašike od viljušku, noža od tanjir. Meni je šugava kafa iz bučnog kafe aparata loše sela, a njemu se samo ulila u poprimljenu put građanstva. Ja sam se žalio na njecavost atmosfere napuštenog lokala, a on se smeškao. Reče mi da te beznačajnosti više ne primećuje i otišao je u običnu ulicu regularno osvetljenu rasvetom, poručujući mi da izbacim iz glave heroje. Nema više vremena za duge razgovore. On radi ujutru. Valja mu spavati, a onda opet popiti onakvu kafu, samo bez mene i demistificiranja herojstva. Otišao je. Ostao sam ja i tišina u meni. Treba progovoriti u sebi. Ako već nisam umeo da pričam pred njim, ako sam već zanemeo u onoj njecavosti smrdljivo zadimljenog građanstva, progovoriću sada, progovoriću u sebi. Odvratna je njegova stopljenost sa uobičajenim razmišljanjima većine, pogotovo sa zadržanom žestinom i originalnošću po kojima je prepoznatljiv.
Ne slažem se s njim i mogu odlično da mu protivrečim. Što onda nisam malopre? Kriva je ona neugodna kafa i svo ono lelujanje pretvornosti građanskih maski. Ne, kriva je samo moja zatečenost, a to znači da sam kriv ja. Do juče smo obojica vatreno predlagali razbijanje spojenih sudova uobičajenih ponašanja, mišljenja, a danas on odlazi pravilnim hodom na spavanje pre ponoći i sutradan će na vreme nacrtati se na poslu da bi popio kafu koja je voda i na koju smo se nekoć obojica žalili.
Vređa me spokoj i verodostojnost njegove transformacije, moć pojašnjenja koju je zadržao, iako se utopio u gnusnu trivijalnost opravdanog načina življenja. Ne, najviše me vređa moć ubeđivanja koju je zadržao, jer ona je sada na drugoj strani, na strani suprotnoj od mladićstva i zanosa. On sada ide leći pre ponoći i sprda se sa mnom, Brankicom, i nekim studentom iz jeftine beogradske studentske sobe, koji verovatno kao i ja samo drka na Brankicu. On je odličan ubeđivač i utopio me je u vir one zle kafe koju je neprestano mutio. Pobedio me je na svom terenu, usred nasmešenog građanstva u onom lažno nazvanom ugostiteljstvu.
Hladnoća bistri moje misli, voda u patikama od vlažnog snega razbuđuje me i mislim kako ću ja ostati budan do tri čitajući, prevrćući se sa rasprama u sebi, a on će leći pre dvanaest i pomisliće još jednoč kolika sam luda ja, drkadžija na Brankicu, kao i onaj bedni navijač.
Šta su on i slični? Slični, kojih je najviše? Na koga oni drkaju? Na bljutavu kafu? I što im toliko smeta ta žena? Zašto oni dobronamerniji među svim tim sličnima samo izgovore: Zašto joj je trebalo to? Šta će joj to? Kakav je to život sa glavom na nišanu? Kakav je to život pun straha, neizvesnosti, opasnosti? A kada bi popili koju više, svi ti isti, ta većina, buncali bi istinu uz pomoć votke, opisujući život nepravednim, strašnim, a ličnu priču bi u tragediju pretvorili.
Brankica ih sve vređa, jer njeno piće je piće hrabrosti koje je ispila do dna, dotičući staklo nosom, to je pijanstvo u koje malo ko sme da upadne, jer je to pijanstvo radi trežnjenja celog društva, a ova ostala, građanska pijanstva, sebična su pijanstva radi pričanja vlastite priče. Onda sleduje ružni mamurluk, dan posle. Popije se koja tableta i nazad u rutinu. Brankica je popila malo više i malo jače piće, i nazad u rutinu ne postoji. Brankičino pijanstvo smeta jer je stalno, jer opominje, jer otkriva, jer bi da napije ostale, pa da se onda treznimo, a ne samo da se u mamurluku jadno žalimo zbog sinoć razvezanog jezika. Brankica ne žali što je razvezala jezik, a mi žalimo jer nas izluđuje ta obesna novinarka. Šta hoće ona? Da svi progovorimo zrnce te istine, pa da nastradamo? A sada navodno ne stradamo. Treba umanjiti njen značaj dovitljivostima o leđima na koja se naslanja ili bar zgrožen biti nad neodmerenošću takvog života. Kako će njena porodica da živi pored te njene istinoljubivosti, pitaju se dušebrižnici? Hoće li i oni da budu na nišanu zbog nje? Kako žive porodice ostalih? Kako je uopšte živeti ovde? Očigledno strašno, ako nam toliko smeta realistični prizor sasut u mali ekran hrabrošću Brankica i Bakira.
…Obični radni dan. Večernji sati. Uzimam smoki, ispijam kolu. Gledam Insajder ili 60 minuta. Svi ih gledaju. Obučemo se u kućnu trenerku, navučemo musavu majicu i uz grickalice i pića delimo pravdu zajedno sa Brankicom i Bakirom. Uzdišemo nad lopovima, bezakonju, kriminalom i raspravljamo sa sagledaocem kakvu i koliku kaznu bismo mi odredili. Groteskno mašemo rukama i vičemo ustima punim hrane. Stomak je zadovoljen, a i pravdoljubivost, jer mi sada osuđujemo priznajući veličinu saznanja Brankici i Bakiru. U kućnoj sudskoj odori igramo se uloga sudija. Tužioci i istražni organi su ljudi pretvoreni u institucije i oni nam pružaju zadovoljštinu nužnim otkrićem opačina na koje prezrivo izgovaramo: cccc.
Licemerno građanstvo u musavim majicama i trenerkama ne stidi se i posle dobijenog duševnog gušta prezrivo umanjiti Brankicu i Bakira. Previše istine isporučuju ti istražitelji. Previše predmeta za naša osuđivanja. Stoga, lakše je naposletku osuditi Brankicu i Bakira. Još lakše je pljunuti na njen ispljuvani poster pored neukaljanog Nemanje Vidića, koji je predmet obožavanja. A neophodno ju je ukaljati kad sujeta ne može da podnese da ona nije kriva što su košarkaši velikog Partizana odobrili pozivanja na linč žene na koju se svi štrecnemo.
Ta mala je nemoguća. Najbolje da sada prestanemo gledati alhemičara Vujoševića i magičnog Aleksu Marića zbog nekih njenih istina, govore to isti oni kojima je pružila zadovoljstvo zbog otkrivanja kriminalaca. Zadovoljstvo koje im ne pruža pravosuđe.
Brankica je odista natopila alkoholom i najskrivenije pore našeg društva, i sada ih spretnim potezom čisti, a mi izmičemo lice jer boli. Molimo je da prestane. Začepljene nečistoće su se zadebljale i hirurški zahvat lepe žene ne pomaže jer namerno ne mirujemo i bezobrano izmičemo lice.
Moj drug, negdašnji istomišljenik, javlja mi kako je gledao Insajder i raspreda o viđenom. Sudi, tvrdi, analizira. Ja opet ćutim. Čujem samo: Ma, svaka joj čast. Naravno, predstava je to, predstava sa leđima.
Ne priznaje da je uživao u ulozi sudije nad pravim izvšiocima pravih opačina. Ne, on pretvara Brankicu u opačinu. Nastavlja ono o herojima koji ne postoje. Ja ćutim. On prekida jer mora leći pre ponoći. Ja ostajem budan do kasno i potom sanjam da kad porastem kao on, ja bih da budem Brankica, a ne on koji pije mlaku kafu i leže prije ponoći. Ako ikada odrastem. Možda on nije Brankica jer nikada nije odrastao. Možda mi ne možemo postati Brankica jer svi drkamo na nju. Valjda ne možeš postati ono na šta drkaš.