Po nekim istraživanjima novinari masovno boluju od te bolesti. Šlog je tu samo da podrži masovno istrebljenje. Svojevremeno je utvrđeno da je životni vek novinara neverovatno kratak, pa je i danas prava retkost sresti živog novinara-penzionera blizu sedamdesete. Da bismo poživeli i preživeli sve zamke, boleštine, prolive, koleru, trbušni tifus i trovanja splačinama koje su nam novim zakonom o informisanju namenjeni, ubuduće ćemo morati da se edukujemo i što pre upoznamo sa novim propisima. Neki slute da ćemo stalno biti na vezi sa advokatima koji će nam sugerisati čega da se klonimo i o čemu da pišemo. Brine me istraživačko novinarstvo i novinari zaduženi za obaveštavanje javnosti o kriminalu i zloupotrebama vlasti. Da se „istraživanje“ ne shvati kao u socijalizmu i stavi pod tačku „širenje lažnih vesti“, pa da se u velikom stilu vratim u dane svoje mladosti.
Mislila sam da se moja „neprijateljska propaganda“ istrošila, a sada vidim da me vreba kao hronična bolest starca. Nemam više snage da se penjem uzbrdo i nije me briga za zakon koji će štititi vlastodršce! Ako treba, lako ću pretrčati i vratiti se književnom poslu gde ću maštom „zavoditi“ čitaoce i baviti se izmišljotinama, pa makar književni kritičari verovali da pišem o sebi i svojim iskustvima. Jednom mi je Aleksandar Tišma rekao da mi ništa ne vrede relevantne književne teorije da se delo uvek posmatra izvan privatnog života pisca. Kod nas u Srbiji važe naša pravila, pa ako pišeš roman o prostituciji, znači da si prostitutka! Tako sam ja postala ljubitelj javnih kuća i glavni satir socijalističke stvarnosti, osoba koju fascinira zlo jer sam zla! I takve optužbe ću preživeti, ali ne znam kako će u Srbiji po novom zakonu izgledati istina. Ona se odavno ne razlikuje od laži. Mediji izveštavaju da će predsednik Boris Tadić kontrolisati sprovođenje zakona, pa se brinem kako će stići da obavlja i taj posao pored silnih obaveza. Eto, upravo je otputovao na obljetnicu Moamera el Gadafija da se pripremi za nastup u UN, izveštava Blic. Kontroliše li da li se sprovode i drugi zakoni i šta će sada da rade novinari koji tvrde da se mnogi zakoni uopšte ne sprovode, ili se sprovode selektivno? Tadić sigurno zna šta je istina, samo je pitanje kada ćemo i mi saznati.
Gotovo je i sa sumnjom, ona neće postojati jer onaj ko sumnja može biti optužen za insinuacije, a dok se ne dokaže da je sumnja bila osnovana, „odoše jaja“. Ko će znati šta je istina, a šta laž kad Toma Nikolić kaže, od danas više nisam ono što sam, sada sam neko drugi? Ako obučem muško odelo i nalepim brkove, je l’ istina da sam muškarac? I kako će sudije suditi novinarima i medijima kad ne razlikuju kolumnu od izveštaja cena na pijaci? Imala sam priliku da mi se sudi za klevetu po privatnoj tužbi pripadnika Crvenih beretki jer se „oklevetani“ svojevoljno prepoznao u tri rečenice moje kolumne, u kojima nije bilo ni njegovog imena ni prezimena. I nije bilo ni jednog podatka da se prepozna, pa se obešenjak prepoznao! Sudija je pored mračnog neznanja o opštim stvarima pokazala da joj je jako stalo da me osudi kao primer drugim novinarima i svakako mi zabrani da pišem bilo šta. Kakva pretpostavka nevinosti, to nije postojalo. „Ne može pisac ni u svojim romanima da piše šta hoće“, siktala je 2005. u Srbiji demokratskih promena (na njenom putu u EU). Za radoznale ću reći „obešenjak“, sudija i tužilac koji je procesuirao čitavu farsu su me kinjili pune tri godine, da bi viši sud dva puta vraćao presudu i na kraju je pobedila sudija! Nije nikad donela prvostepenu presudu, pa je stvar zastarela. Mogla je da radi šta hoće. Iza nje je uvek stajala svaka vlast od Brozove do Koštuničine i svaka joj je bila zahvalna.
Ove nedelje konačno je donet i zakon o kulturi. Mediji su preneli nekoliko zanimljivih teza o čemu govori zakon koji čekamo godinama. Strategija kulturnog razvoja, nacionalni saveti za kulturu, ugledne kulturno-umetničke ličnosti (a znamo da su mnogi umetnici totalno nekulturni, a mnogi kulturni daleko od umetnosti) i njihovi kriteriji po kojima će se neko ubrajati u umetnike, plus regulisanje statusa smostalnih umetnika i položaj domaćih autora (kao da postoji položaj stranih autora osim njihovih autorskih prava), sprečavanje cenzure u autorskom štivu itd. Mislim da u zanimljivije delove svakako spada plaćanje doprinosa za penziono, invalidsko, socijalno i zdravstveno osiguranje samostalnih umetnika. Još nisam videla zakon i ne znam kako ćemo i šta ćemo, ali od kada postoji samo jedno jedinstveno penziono osiguranje u Srbiji, postoji i zloupotreba od strane centralističke vlasti u Beogradu. U toj zlouporebi učestvuju i pojedini „rukovodioci“ i predsednici raznih tela u umetničkim udruženjima. Dovoljno je da te samovoljno izostave sa spiska samostalnih umetnika jer nisi iz Beograda i tako te smeste u ništa!
Jedna od bahatosti i bezobzirnosti je činjenica da samo pisci iz Beograda imaju pravo na permanentno i kontinuirano uplaćivanje svih doprinosa koje traje evo već 38 godina. Danas u Srbiji samostalni umetnici, članovi jednog istog književnog udruženja nemaju pravo ni na penziono osiguranje, dok drugi imaju! Tim problemom treba da se pozabave lokalne zajednice tamo odakle pisci dolaze, kažu u Beogradu! Kao da pisci pišu za svoje lokalne zajednice. Kad prihodi Vojvodine ne bi završavali u Beogradu i da Vojvodini nije ukinuto penziono osiguranje, pobrinuli bismo se za svoje probleme. Baš me briga i za taj zakon o kulturi po kojem će desetak javnih ličnosti „od ugleda“ odlučivati kome će država dati pare, ko vredi, a ko nije vredan da dočeka mirnu starost i dobije penziju. Mogu da zamislim tih desetak „eminentnih“ koji su namirivani u svim režimima zahvaljujući svom „umetničkom“ doprinosu srpskoj politici. Njihova podobnost je večna kao što je večna potreba svake vlasti da strogo kontroliše šta se o njoj piše i govori. Sloboda govora u Srbiji pre desetak godina plaćala se glavom. Nova, demokratska vlast Srbije nije nikada otkrila nalogodavce i ubice novinara, ali je donela zakon – „jebeš život, daj pare“!
Tekst preuzet sa www.e-novine.com