Napisala je kolumnu provokativnog naslova „Zašto mrzim Austriju".
Za BBC na srpskom, pričala je o sebi.
Bivša Jugoslavija u Austriji
Koliko je ljudi sa prostora nekadašnje SFRJ u ovoj zemlji centralne Evrope
Izvor: Statistički zavod Austrije
Ona je novinarka koja će za sebe reći da nikad nije birala da se bavi „lakim" temama – kada karijeru počne pričama o balkanskom nacionalizmu, a nastavi istraživanjima homofobije, seksizma, islamofobije, jasno je da će mišljenja o njenim pričama biti vrlo podeljena.
Bila je svesna toga i kada je na vrh teksta stavila naslov „Zašto mrzim Austriju" – zemlju u kojoj je rođena, odrasla, a njeni roditelji na teškim poslovima zaradili penziju.
U ličnom osvrtu objavljenom na sajtu Vajs piše o problemima sa kojima se susreću manjine u Austriji – migranti, žene, muslimani – govoreći i o ličnom, i iskustvu porodice.
„Naslov je bio provokativan, ali sam to svesno odlučila – znala sam reakciju do izvesne mere, mada nisam očekivala toliku lavinu.
„Jasno je kao dan ne koga, nego šta ja mrzim – svako ko se nađe uvređen mojim rečima ne treba da traži grešku u meni, nego u sebi", govori Aleksandra Stanić za BBC.
Opisuje sebe kao Bečlijku, a Austriju vidi kao apstraktan pojam, što smatra da su i sve ostale države.
„Mrzim rasističku strukturu Austrije, a ne Austriju – ja mrzim rasističku strukturu, a ona mrzi mene.
„Govorila sam o mržnji prema svemu što se ne smatra austrijskim, ljudima druge boje kože, druge vere, koji nose maramu na glavi."
Kaže da je želela da je čuju najpre mladi, ali i ljudi koji imaju slične probleme kao neko ko se razlikuje od većine, bar po prezimenu.
„Ne mislim da jedan Herbert ili Volfgang, recimo, iz Donje Austrije, u 55. godini, mogu da se promene – nisam tako naivna.
„Ali mogu da dam glas ljudima koji se osećaju isto kao ja i koji su došli možda za vreme rata, možda pre nekoliko godina."
Nije ovo bio prvi Aleksandrin susret sa izlivima negativnih komentara na društvenim mrežama – dobijala ih je i ranije, na svakoj temi koja lako podeli društvo.
„Govorili su mi da odem odakle sam došla, a ja ih pitam – gde da odem, ja sam rođena u Austriji.
„Ja ne osećam da treba da budem zahvalna Austriji – Austrija treba da bude zahvalna što sam ja ovde i to je drugačiji pristup nego što su moji roditelji imali."
Kao gastarbajteri iz Bosne i Hercegovine, Stanići su u Austriju došli sedamdesetih godina 20. veka.
„Austrija je tražila radnike, a došli su ljudi", u jednoj misli iskazuje Aleksandra suštinu tadašnjih ekonomskih migracija.
I dok se prva generacija koja je došla na Zapad zadovoljavala „samo" životom u miru, njihova deca, ekonomski osnažena, imala su i drugačije ideje.
„Ja nisam odrastala u Bosni, na neki način sam oduvek osećala Austriju kao svoju kuću – a ako vam neko izvrši nuždu na tepih u kući, vi ćete reći jarane, šta se to dešava.
„Moji roditelji nisu ljuti, a ja sam ljuta jer sam ja sve dala za Austriju – nemački jezik pričam bolje nego maternji, u osnovnoj školi sam bila najbolja."
Priseća se Aleksandra, čije se ime u originalu piše sa „iks" (Alexandra Stanic), da je prošla kroz različite krize identiteta – da li je Bosanka, Jugoslovenka, Austrijanka, nešto četvrto, ništa od toga ili sve to pomalo.
I zbog svega, posebno ju je pogodila jedna specifična vrsta kritike koju je dobila.
„Bilo je i nekoliko komentara, ne puno, koji su kritikovali kako nisam zahvalna što živim ovde – i to je stiglo od moje generacije.
„To me je pogodilo i više nego kritika sa desne strane – kritika iz mog reda, to boli."
Zbog svega što je pisala, iako kaže da se oseća bezbedno, preduzela je i mere predostrožnosti.
„Blokirala sam adresu u opštini, da ljudi ne bi mogli lako da me pronađu.
„Kad odem na kafu ili na picu, sliku na Instagram kačim pet-šest sati kasnije jer se desilo nekoliko puta da me ljudi prepoznaju – i to je uvek pozitivno, ali ja pomislim da će me prepoznati i oni koji me mrze."
Želela bi da se i austrijska država aktivnije uključi u zaštitu ljudi koji otvoreno iznose stavove, tvrdi da zakoni koji postoje nisu dovoljna zaštita ili se ne primenjuju u punom potencijalu.
Ipak, ne razmišlja o ulasku u politiku već želi da kroz novinarstvo menja društvo u kome je odrasla.
„Možda to zvuči idealistički, ali ja verujem da rečima mogu nešto promeniti.
„Toliko sam dobila poruka od mladih žena koje su zahvalne šta sam napisala – ako samo jedna osoba zna da nije sama, meni je super", kaže Aleksandra Stanić.