Scenario sličan onom po kojem se odvijaju opskurne emisije zadesio je našu najveću pesnikinju. Da apsurd bude veći, Desanku Maksimović iz knjiga za treći i četvrti razred srednje škole pokušali su da izbace na predlog Zavoda koji bi, bar kako mu ime kaže, trebalo da se bavi unapređenjem obrazovanja i vaspitanja. Potom je ovu ideju bez opiranja usvojio Nacionalni prosvetni savet (NPS), koji je zadužen za povećanje kvaliteta obrazovnog sistema. U ovom telu sedi 35 uglednih članova prosvetne zajednice koji su tu, između ostalih, i na predlog Srpske akademije nauka i umetnosti i Matice srpske. I na kraju, ovaj predlog svojim potpisom je, kako to zakon nalaže, aminovao ministar lično. Sve to je i obznanjeno u „Prosvetnom glasniku” drugog dana juna.
Međutim, kad je vest o „smanjenu učešća” Desanke Maksimović u životu srednjoškolaca iz službenog lista dospela u javnost, odjednom se ceo slučaj našao u „fazi razmatranja”. I sam ministar je pokušavao da ugasi vatru tvrdnjama kako ništa nije gotovo.
– Sigurno kao ministar neću dozvoliti da bude smanjen, nego se zalažem da se apsolutno njeno učešće u školskom programu poveća – pokušao je Šarčević da smiri strasti.
Da ipak neće biti zime za Desanku bilo je jasno kad je premijerka Ana Brnabić sa „Tvitera” poručila:
– Nikada se Desanka Maksimović neće izbacivati iz obrazovnog sistema Srbije. Nikada. Tačka – tvitnula je premijerka.
Ali niko, od Zavoda preko NPS do ministra, ne odgovara na pitanje čija je greška omalovažavanje dela čuvene pesnikinje. Međutim, zakon kaže da Zavod odgovara NPS, a NPS ministarstvu. Dakle, formalni krivac je samo jedan – resorni ministar Mladen Šarčević.
Ukoliko ministar nije čitao dokument koji je potpisao, za kaznu bi trebalo da pročita ponovo sve pesme Desanke Maksimović. A ukoliko je dokument o Desankinom ražalovanju pročitao, treba da se povuče.
U svom obrazloženju komisija Zavoda, od koje je sve krenulo, smatrala je da se ova pesnikinja „ne uklapa u epohu”. U nekoj, ne tako davnoj epohi, Desanki je za života podignut spomenik. U epohi ministra Šarčevića država se naučnika setila tek kad se Beogradski univerzitet strmoglavio sa Šangajske liste, a profesori su opisivani kao „bandoglavi”. Kako učenicima iz takve epohe zameriti kad na vest da za Desanku Maksimović u njihovom obrazovanju nema mesta kažu: Pa, šta, sve to ima na netu!