„Imao sam nastupe proznog tipa, mada ne volim to. Čitaš prozu na glas, kao ti si nešto pametan i mudar. To je za ove što hoće da zadive ljude. Ja ih zovem babojebi. Da, desila se neka zajednička zbirka, gde je uvrštena moja priča, sada treba da izađe i još jedna, gde su, mislim, dve ili tri priče. Trenutno objavljujem krakte priče na sajtu Kultura 381, gde je urednik Aleksandar Bećić, zahtevan tip. Imao sam saradnju sa skoro svim sajtovima koji se bave urbanom kulturom u zemlji. To mi daje potvrdu da moja škrabanja idu ka nečemu. Bitna je potvrda, lagao bih kada bih rekao da je drugačije. Takođe, bitno je da uža okolina počne da te pljuje. To je znak da dobro radiš, šta god to bilo. Kad počnu da te hvale, najebao si”, rekao je Baraković u razgovoru sa novinarom BUKA magazina.
Nenad Baraković (1991) spada u mlađu generaciju spisatelja. Rođen je u Novom Sadu, trenutno nastanjen u Beočinu (Vojvodina). Za sebe kaže da je neuspješni programer mašina, ali da je mnogo uspješniji u novinarstvu, muzici i piskaranju. Muzikom se počeo baviti u srednjoškolskim pank bendovima, a danas svira gitaru u grupi TBK, čije se pjesme puštaju na radijskim i TV top listama. Žanrovski su se, iz fazona, odredili kao beogradski rok zvuk. Nenad tvrdi da je zamisao njegovog benda da udari eksere na kovčeg rokenrola i da ga totalno obesmisle, jer je on zaista mrtav i nema potrebe više da se rehabilituje i povampiruje.
Baraković se uspješno bavi i novinarstvom, a trenutno radi i na svom romanu prvencu. U razgovoru sa ovim zanimljivim i kreativnim mladićem, saznali smo više o njegovom životu, karijeri i planovima.
Kada si počeo da se baviš muzikom i šta te privuklo toj umjetnosti?
NENAD: Počeo sam da sviram sa dvanaest godina, uzori su se menjali kako su se menjali pogledi na svet, to je put ili Do, što bi rekli Japanci. Sada je već besmisleno govoriti o uzorima, jer sa skoro pa trideset godina bi trebalo da imam svoj lični pečat. Znaš, Morison je napravio svetsku karijeru i ubio se sa dvadeset i sedam. Dado Topić je sa dvadeset godina napisao "Za koji život treba da se rodim", a sada pričamo o meni kao mladom i talentovanom umetniku. To me zabrinjava. Ipak, ako vratim filmsku traku unazad, na mene su najviše uticali Štulić, Stramer i Springstin, mada nikada nisam pokušao žanrovski da iskopiram to što su svirali. Muzici me je privukla potreba da menjam svet i da nešto kažem, dok nisam ukapirao da muzičari nisu popravljači sveta nego zabavljači. Sa te tačke gledišta, mislim da je Goran Bregović najveći muzičar na svetu.
Dijelio si stejdž sa mnogim poznatim muzičarima. Može li se šta naučiti od te stare garde?
NENAD: Da, od starijih kolega može mnogo da se nauči, ako želiš nešto da naučiš. Mladi mi odaju utisak onog stiha – ”Hoću sad i hoću sve”, a ne može baba na silu u raj. Moraš da imaš talenat, treba puno da šljakaš i neophodna je sreća da se zadesiš na pravom mestu u pravom trenutku. Sreća je najveći faktor. Nadam se da će uskoro ova kijavica proći, jer posle toga mi sleduje rad sa par velikih bendova i jedva čekam. U neku ruku, dobro je što se mladi muzičari bune i što žele da se čuje njihov glas. To je prvi korak.
Baviš se pisanjem, muzikom, novinar si. Šta ti je od toga na prvom mjestu?
NENAD: Na prvom mestu je novinarstvo, jer mi ono daje prihode, pa mogu da se bavim pisanjem i muzikom, a onda se i tu afirmišem. To je ujedno i odgovor. U novinarski svet sam ušao da bih mogao da platim račune, tačnije da kupim sebi više vremena za bavljenje pisanjem i muzikom. Korisna profesija, razbije ti ego, promeni poglede na svet i pokaže stvari o kojima nisi ni sanjao da su moguće dok si bio samo posmatrač predstave. Nešto slično kao kada počneš u muzici da sviraš tezge. Razbijanje predrasuda je bitna stvar. Ne znam kako je bilo ranije u novinarstvu, ali sada za svakim novinarom treba da ide jedan radnik javnog komunalnog preduzeća i čisti sve ono što je pomenuti novinar ostavio iza sebe.
Šta je sa mladim bendovima. Zašto ne uspijevaju?
NENAD: Većina bendova ne uspeva zato što nisu dobri i ne znaju da naprave dobru pesmu. Pokušaju, ne uspeju, odustanu i onda se sakrivaju u okrilje andergraund scene koja raširenih ruku dočeka svakog gubitnika. Nema tu puno filozofije. Niko me neće ubediti da je zaista želeo da bude andergraund. A čak i u najslavnijim vremenima rokenrola kod nas, Lepa Brena je išla helikopterom na koncerte, nisu to bili ni Električni Orgazam, ni Šarlo Akrobata.
Da li je mlada generacija letargična?
NENAD: Nije to problem mladih. Ljudi su postali nezainteresovani za sopstvene živote. Probudio se predatorski nagon i jači je nego ikad, hoće da jedu, piju i da se razmnožavaju. Ne osuđujem. Naprotiv, trudim se da ih razumem. Mladi su ambiciozniji. Devojčice hoće da budu starlete i influenserke, dečaci kriminalci i političari, ne razmišljajući o tome da nemaju adekvatan pedigre i da će im se snovi porušiti kao kule od karata, u pogonu na pokretnoj traci. Tad počinje život i tu je šansa za promenom. Nije sve izgubljeno.
Koliko političko stanje utiče na raspoloženje mladeži?
NENAD: Ne utiče nikako. Političari rade svoje, mladi rade svoje. Tako je uvek bilo, tako i treba da bude. Smetaju nam političari, mašemo zastavama, a ne znamo da bacimo flašu vode u kantu za smeće. Izlazimo na ulice kao da ne znamo gde možemo pronaći te ljude protiv kojih se, navodno, bunimo i pokušamo da im predočimo svoje mišljenje umesto što lupamo šerpama. Znači da nam je dobro, ili nam nije dovoljno loše. Rasipanje energije. Ako hoćemo promenu, daj prvo da spremimo svoj krevet i svoje dvorište. Opismeni komšiju šta je izvor, gde treba da pročita vest, šta je laž, a šta je istina. Mi sa Balkana ne znamo da koristimo internet. Politička situacija je refleksija nas samih: naših komšija, naših porodica, prijatelja, kasirke u prodavnici, taksiste koji te vozi i od svih tih ljudi koji su na prvu loptu nevidljivi i umesto kojih uporno želim da progovorim, jer, eto, imam tu sreću ili prokletstvo da moj glas ode dalje. Kolektivno nesvesno, jebote. Na ovoj planeti, u ovom obliku, nikada neće biti svima idealno.
Misliš li da će mladi prestati da bježe s ovih prostora?
NENAD: Neće. Žao mi je, ali primećujem da meni dragi ljudi, ne samo mladi, odlaze odavde. Jedan drugar, moj imenjak, koji sjajno piše upravo odlazi. Prošle godine je otišao Pantelija. Pazi, on je čovek koji se zadesio na sva tri mesta u udarnim terminima. Čovek je prošao rat u Hrvatskoj, granatiranje Sarajeva je proveo tamo kao prodavac novina i na kraju dođe u Novi Sad kada počinje bombardovanje Srbije. Nijedno sranje ga nije zaobišlo. I sada kada je zatišje, ipak je otišao u Švabiju. Svet je postao otvoreno tržište i svako ide tamo gde misli da mu je najbolje i gde najmanje oseti čizmu. Pazi, živim u zemlji gde u svakoj ulici imaš eksperta za fudbal, politiku i čoveka koji misli da bi bolje odigrao meč nego Novak Đoković. I da se ne zajebavamo, klasna razlika je postala ogromna i teško je raditi ono što zapravo voliš i da živiš od toga. Ja trenutno imam tu sreću, ali lako mogu sutra da završim u nekom magacinu da lomim kičmu, a neka druga budala da priča sa tobom umesto mene. Sasvim mi je razumljivo da čoveku pukne film i da zapali preko. U Srbiji ćemo, po svemu sudeći, ostati samo predsednik države i ja. Lud i dobar su braća rođena. I Neša iz Galije da ima ko da nam peva na trgu za Novu godinu.
Kakva nam je budućnost ako se ovako nastavi?
NENAD: Ne treba da razmišljamo o budućnosti, jer ne možemo sa sigurnošću tvrditi da će se desiti. Imamo dan pred sobom, treba njega iskoristiti najbolje što umemo. Ako to uradimo, onda će i potencijalna budućnost biti bolja. Život se ugasi za trenutak, treba toga da postanemo svesni umesto što se hvatamo u koštac sa dugoročnim planova. Ima lepih stvari u životu. Ponekad.
Baviš se pisanjem. Reci mi nešto o svom spisateljskom radu.
NENAD: Pisanje je krenulo spontano, preko novinarstva. Pisao sam kolumne u kojima sam besneo i kritikovao vlast. Išlo je toliko daleko da me je dohvatilo ludilo kao Batu Stojkovića u Balkanskom špijunu. Trzao sam se na svaki auto koji prođe pored mene. Zlo, ali prolazno zlo. To sve je naišlo na jaku čitanost i onda sam shvatio da bi trebalo kreativnost upotrebiti na konstruktivan način, umesto što ću da serem po drugima, mada volim i danas to da radim. Zadovoljan sam. Ako mi Leiner pošalje knjigu da mu prvi uradim recenziju, ako vidim da matore kolege hoće da rade sa mnom, ako mi glavna dvorska budala ukrade foru i ne potpiše je, to je ozbiljna potvrda da sam dobar u svom poslu. Zar ne? Možda nisam najbolji, ali nema mnogo boljih. Mogu ih na prste izbrojati. A znaš, i te bolje sam okupio oko sebe, pa su na mojoj strani.
Nastupaš li na književnim druženjima? Gdje objavljuješ svoje tekstove?
NENAD: Imao sam nastupe proznog tipa, mada ne volim to. Čitaš prozu na glas, kao ti si nešto pametan i mudar. To je za ove što hoće da zadive ljude. Ja ih zovem babojebi. Da, desila se neka zajednička zbirka gde je uvrštena moja priča, sada treba da izađe i još jedna gde su, mislim, dve ili tri priče. Trenutno objavljujem krakte priče na sajtu Kultura 381, gde je urednik Aleksandar Bećić, zahtevan tip. Imao sam saradnju sa skoro svim sajtovima koji se bave urbanom kulturom u zemlji. To mi daje potvrdu da moja škrabanja idu ka nečemu. Bitna je potvrda, lagao bih kada bih rekao da je drugačije. Takođe, bitno je da uža okolina počne da te pljuje. To je znak da dobro radiš, šta god to bilo. Kad počnu da te hvale, najebao si. Sva sreća pa nikad nisam bio dupelizac, pa da preko uvlačenja u nečije dupe pokušavam naći put do njegovog srca, a posle u to isto dupe u koje sam se uvlačio da zabijem glogov kolac kada se desi pogodna prilika. Izdaja. Znaš, gledam pojedine grupe ljudi kako sami sebe uzdižu u nebesa i međusobno se hvale kako su lepi i pametni, a beznačajni su. Kao kada devojka ostavi na netu komentar svojoj drugarici na fotosu: ”Srce, prelepa si”, a ova zapravo aždaja i upadljivo ružna. Daleko od toga da sam ja mister univerzuma, ali sam više lep nego ružan. Laž je slatka, u svakom slučaju. I kratkog daha. Slatka, umorna laž, kako bi otpevao bend koji obojica volimo (smijeh).
Radiš na romanu. Kako napreduje pisanje?
NENAD: Ovo ti je najteže pitanje, a ja sam uvek gledao da odgovaram za dvojku, nije trebala petica. Pa, da, radim, i nikako da završim. Stalno prepravljam, tražim sugestije od pomenutih koji su bolji od mene, pokušavam da svedem rečenice da budu savršene, da nema viška, jer mislim da sam većim delom izgradio stil pisanja. Želim da to bude baš, baš dobro i da zakuca onoga ko uzme da čita. Kao Tarantinov film, takav će biti roman. Da sam znao koliko je to opasno i besmisleno, verovatno nikada ne bih seo za tastaturu i krenuo u to ludilo, ali sada nema povlačenja.