Moje jedino iskustvo sa javnim kućama, prostitutkama i makroima bazira se na knjigama, filmovima i serijama. Na osnovu toga bio sam ubeđen da se podrazumeva da korisnik usluge bude taj koji štrumfuje prostituku u javnoj kući i da za te usluge plati, nikako obrnuto.
Kada imate nesreću da živite u Republici Srpskoj sve knjige možete slobodno spaliti, ukoliko ih nije napisao Nikola Špirić, Ćeranić, ili Milorad Dodik lično i personalno. Od serija gledati samo „Nemanjiće“, „Selo gori, a baba se češlja“ i naravno „Ravnu goru“.
Zašto?
Pa zato što je to jedini način da budete spremni za preživljavanje u Republici Srpskoj. Čitajući i gledajući knjige i serije navedenih eminentnih pisaca i režisera, ne može se desiti da vas nešto iznenadi, i subjekt životarenja jednostavno bude pripremljen na svaku situaciju, bez rizika da oboli od raka zbog razmišljanja i nerviranja. Subjekt jednostavno prestane da razmišlja.
Tako pripremljeni znali biste da se u Republici Srpskoj ne ide u javnu kuću zarad blagodeti koje pružaju ženska tela, već bi nakarminjeni, sa spuštenim gaćama, natrćeni spremno dočekivali prve mušterije, a potom na izlazu uredno platili makrou za pružene usluge.
Nema to u knjigama, serijama i filmovima, ali zato ima u Republici Srpskoj.
Samo u ovde postoji javna kuća koja vas, iz godine u godinu, iz meseca u mesec, iz dana u dan, hefta, seksualno vam zlostavljajući moždane ćelije, a onda pošalje svoje makroe, sudije strateški raspoređene po poslovnicama diljem Republike Srpske, da vam to i naplate.
Ako ste kojim slučajem čitali Ćeranića znaćete da to nije najluđe i da to nije sve. Kada god im ponestane para, a para im ponestane često iz razloga što oni samo za štampanje i fotokopiranje jednog papira plaćaju po dvadeset konvertibilnih maraka, oni opet javnu svojim svodnicima da vam naplate usluge još od onomad, kad su se svi iz javne kuće RTRS-a izredali na vama, sve od jutarnjeg programa pa do srpske zastave u odjavnoj špici programske šeme.
Ali ni to nije sve, tada se i svodnici ugrade, ostavljajući vas, do kraja, seksualno ikorištenog i uplakanog, dok se pod tušem trljate četkom i vrućom vodom pokušavajući da isperete smrad njihovog opštenja i znojnih zadaha iz glave.
Iz svega napisanog moglo bi se reći da sam slagao na samom početku i da ja imam veoma bogato iskustvo sa javnim kućama, jer evo već treći put javna kuća RTRS šalje svoje svodnike da namire ceh koji sam napravio njihovoj javnoj ustanovi, dok su isprobavali pedeset nijanse crvene nada mnom.
Nema potrebe da napominjem, da ni u jednom od ova tri puta nisam dobio nikakvo upozorenje ili obaveštenje da im nešto dugujem. Tako da se danas odjednom pojavio neki dug sa kraja 2011. godine.
Možda bi neki naivni pitali: „Pa ko ti je kriv, što ideš tamo?“, ali ti naivni ne znaju za jadac, nema veze da li vi idete ili ne u javnu kuću RTRS-a, možete i da izbrišete njihovu adresu sa vašeg daljinskog, dužni ste da im plaćate, samo ako imate onu stvar zavisno od pola, radio aparat ili tv, od ma koliko inča.
Nemilosrdnost sudskih svodnika je lako objasniti. Oni su od rata pa na ovamo skupljani sa koca i konopca i oni koji su do juče radili kao viši savetnici za treniranje džogera ili kao glasnogovornici sira i kajmaka na gradskim pijacama, uvukli su se u odela i krzna.
Jedina svetlost na kraju tunela u kome tavorimo, dok čekamo makroe da dođu po novu ratu, ovaj put možda iz 1389. godine, je naš guslar Govedarica.
Dok mu heftaju narod koji on toliko voli i o kome toliko priča, on je došao do genijalne ideje kako da nam olakša živote.
Započeo je turneje po Republici Srpskoj, okupljajući narod po kafanama i kafančinama, da zajedno ubijamo tugu i tražimo zaborav u alkoholu.
Sva sreća pa nam je opozicija od akcije i puna ideja, ko bi trezan, posle silovanja, dočekao novi dan.