Na visokom,vitkom telu ružinog pupoljka
u noći koja vodi kolo tajni
malena,tanka povorka vilinih konjica
preskače mesečeve zrake.
U šumi crnoj ako abonos
nad jezerom crnim kao abonos
dva vilina konjica kao dva anđelova oka
ogledaju u nemiru likove staklenog
uramljenog vremena
i ćute
ćute dugo
ćute tišinu prozirnu kao laž
vrednu kao istinu i jaku kao spokoj
Ćute sve suze nevine dece
ćute,plaču ćuteći
sloboda njihovih krila spaja
duguljasta tela bez zvuka
dok odletaju u noć
a noć
noć,noć je tvrđava
tvrđava purpurne strasti
u poslednji minut do smrti.
Osmeh uspavanog dečaka koji sanja Marionetu
šalje pozdrave neočešljanim huliganima
dok vilini konjici ispredaju bajke
od dečijih želja i neostvarenih ciljeva
u tvrđavi dva vilina konjica
slute zoru započetu pesmom harfe
tvrđava
tvrđava noći
tvrđava kraja
tvrđava vremena
ostaje da se rodi
za neki drugi nikada do sada
odsvirani tango
za neku drugu muziku
za neko novo jutro
koje će probuditi uspavanog dečaka koji sanja Marionetu
i šalje pozdrave neočešljanim huliganima
za neku drugu ružu koja neće biti pupoljak čarolije
za neku drugu šumu
crnu kao abonos
za neko drugo jezero
crno kao abonos
ostaje tvrđava
tvrđava noći
tvrđava kraja
tvrđava vremena
tvrđava vilinih konjica
ostaje da se rodi
za nekog drugog uspavanog pesnika
za neku novu nepročitanu
i nedotaknutu pesmu .