Naumpade mi jutros stara Eminovca. Stanovala iznad šljivika i najbolje kolače i kiflice slane pravila. Vazda bi nas ko piliće oko kuće jatila i govorila ” de probaj ovaj, hajd sad ovaj, de da ti zamotam pa ponesi..”
Javiše materi umro Emin pa da ode se na žalost. Nema mene nigdje ostaviti, neg’ morade me sa sobom povesti.
– Slušaj, jedi sad u kući. Nemoj kad dođeš kod Eminovce da bi rekla da si gladna. Inače ćeš fasovati.
Dođosmo mi, puna kuća svijeta. Poredala Eminovca svega po stolu, da narod uzme ako je ko ogladnio.
– De sine Adisa uzmi, što se stidiš.
– A ne stidim se, neg’ ne smijem.
– Pa od koga moje dijete. Sve što je na stolu je da se uzme i prizalogaji.
– Ma ne smijem. Ubit će me mati do kuće. Pa ću još u kazni tri dana biti. Još mi zaprijetila kad smo pošli. Neg’ vi meni to zamotajte da ja kući ponesem.
Od sve svoje muke nasmija se Eminovca stara, te primaknu meni svu zdjelu sa suhim kolačima. Kad pođosmo još mi u fišek zamota, a mati u zemlju propade. Dvadeset minuta do kuće sve mi je nabrajala, neg’ bi kiša pa se pod kišobranom nije dobro čulo.