Ne treba meni ne znam šta
dovoljno je što zajedno uz prvu kafu hranimo golubove na terasi
i gledamo jedno u drugo sa osmehom
volela bih da uvek tako budemo obradovani jedno sa drugim
u pogledu
kada se zajedno budimo
kada se gledamo
kao da se susrećemo negde u Zemunu slučajno
zbunjeni
uhvatiš me za ruku i odemo zajedno do keja
ne treba meni ne znam šta…
Možeš da mi kupiš bele semenke
ili da kredom nacrtaš neko čudovište pored mojih vrata u zgradi
ili ne moraš
nasmeješ me pogledom , rukom, rečenicom koju ne stigneš da završiš jer me ljubiš
dragost mi je dok se vrtimo po tržnom centru i tražimo crvene orbit žvake dok nas prodavci začuđeno gledaju
ili dok tražimo neke izmišljene knjige od nekih izmišljenih pisaca
dragost mi je kad mi pišeš pesme
na salvetama , rukama , na zemlji , na dlanovima …
Ti si mi takav kakav jesi stvorio mnogo dragosti
dok si me tražio
dok si me nalazio
dok si me sastavljao deo po deo
dok si me prolepšavao i uspavljivao
ljubio u rame i čelo
recitovao i dok si me ljuljao .
Kada si tu nije mi potrebno ništa
a kada odeš na neko vreme
užasno mi sve treba i ništa mi nije i jeste svašta
a kao odrasli smo ljudi i ja i ti
a i dalje verujemo u neka čuda i jedemo prstima šampite
a meni
dragost mi je .