Aleksandra Sandra Popović je violinista u Simfonijskom orkestru RT Srbije. Svira i violu. Bavi se pisanjem gudačkih aranžmana i pisanjem muzičkih tekstova. Gudački kvartet Wonder Strings osnovala je sa svojim kolegama Mirjanom Nešković, prva violina, Ivanom Uzelac, viola i Danijelom Milutinović Nenić, violončelo,Sandra je druga violina.U saradnji sa Aleksandrom Radulovićem, perkusionistom snimile su CD Wonder, YU Rock! Sa obradama EX YU rok hitova koji se može naručiti preko njihove fb stranice Wonder Strings. Aleksandra je pored uspešne karijere i mama jedne divne devojčice pa ćemo tokom ovog intervjua pokušati da saznamo na koji način uspeva da nastupa sa kvartetom Wonder Strings i da bude mama, da li je karijera moguća kada imate dete i na koji način se gradi dok se uče boje, brojevi i engleski jezik.
Olja : Kada si izabrala violinu i kako je nastala ljubav prema gudačkim instrumentima?
Aleksandra : Iskreno, nisam ja birala. Došli su ljudi iz muzičke škole u moju osnovnu i napravili mali muzički test. Pokazalo se da imam odličan sluh, a to je jako dobro za instrumente poput violine i drugih gudačkih koji nisu temperovani već moraš sam da stvaraš intonaciju i tražiš tonove na instrumentu. Dakle, sasvim slučajno ako slučajnosti postoje .
Olja : Tvoj prvi nastup ?
Aleksandra : Nema šanse da se setim… Sa osam godina sam krenula u muzičku školu i već posle prvog polugođa , kad sviranje još uvek zvuči daleko od profesionalnog , deca počinju da nastupaju. Naravno retko ko preopozna koje su melodije u pitanju osim samih profesora, ali ono što je dobro to je da se deca uče javnim nastupima od samog početka .
Olja : Da li si imala periode u procesu odrastanja kada si sviranje violine htela da ostaviš po strani i baviš se nečim drugim?
Aleksandra: Imala sam, da. Nižu i srednju sam završila u dahu, bez razmišljanja. Bila su lepa vremena i nije nam padalo na pamet da bilo šta može da krene po zlu. U srednjoj školi smo mnogo nastupali i putovali, ponekad i zarađivali – takmičenja širom bivše Jugoslavije i inostranstvu, festivali… Solo nastupi, nastupi sa raznim kamernim ansamblima, simfonijskim orkestrima a mi već u srednjoj školi, dakle sa četrnaest i petnaest godina znamo kako će naš posao izgledati. Vrlo rano počinjemo da prolazimo strahove od neuspeha, konkurencija, javni nastupi, trema… Meni bude smešno kad gledam ove moderne kvizove poput Ja imam talenat , kada žiri bude malo oštriji u kritikama-naše celokupno školovanje je takvo-stalno si pod nečijim budnim kritičnim okom..Ne samo školovanje, takav je kasnije i posao .Studiranje sam započela devedeset druge kada je sve bilo divno i bajkovito …Već sledeće godine se sve srušilo, opšta besparica je dovela do toga da želim da sve napustim i radim u butiku ili pevam prateće vokale ( na čemu sam zdušno radila). Međutim moja majka me tada podstakla da ne posustanem, nekad je bila nesnosna ali hvala joj. Zato mislim da su prave godine za punoletstvo dvadeset i jedna , tada se lome mnoge stvari i donose ključne odluke. Šta da vam kažem, kada mi je ostao drugi deo diplomskog da zavrsim-krenulo je bombardovanje, pa ti sad razmišljaj o budućnosti! Ipak, diplomirala sam baš za vreme bombardovnja. Mislila sam da ću završiti kao profesor u nekoj školi, međutim sve se potpuno drugačije odigralo i vrlo brzo sam postala stalni član simfonijskog orkestra RTS.
Olja : Kada si donela odluku da se profesionalno baviš muzikom ?
Aleksandra : To sam odgvorila već u prethodno rečenom . Desila se neka audicija na koju sam nehajno otišla, položila i odmah dobila stalni posao srećnom igrom slučaja. (tačnije Milanović tadašnji direktor RTS je potpisao svim honorarcima stalno zapolsenje u pokušaju da dobije političke poene )
Olja : Kako je nastao kvartet Wonder Strings ?
Aleksanra : Sve je nekako povezano. Osim klasike ,uvek sam volela rok muziku, kao i punk, underground, izlazila na Akademiju, išla na rok koncerte. Zanimalo me da se bavim i drugim vrstama muzike. Kada sam krenula da radim, plata mi je bila nedovoljna za samostalan život i shvatila sam da moram da zarađujem mnogo više i da mnogo više radim. Došla sam na ideju da spojim svoju želju za sviranjem drugih žanrova sa zarađivanjem i tako je nastao kvartet.
Olja : Da li imate menadzera ili same organizujete nastupe? Kako ljudi mogu da vas kontaktiraju i angažuju za neki vid porodičnog okupljanja ili žurke,venčanje ?
Aleksandra : Na žalost ili na sreću sve same radimo. Na žalost kažem jer ima previše posla za onog ko se bavi time tj za mene. Mogućnosti su nam još veće ali je zaista potrebna osoba koja se bavi samo time. Na sreću jer sve same kreiramo, radimo, postižemo sve zahvaljujući sopstvenim naporima i to je odličan osećaj-kad nemaš gazdu ili nekoga za koga radiš, nego radiš za sebe. Mnogi ljudi to još uvek ne shvataju.
Što se tiče našeg angažovanja, imamo naš sajt www.wonderstrings.com i tamo stoje sve potrebne informacije. Veoma smo aktivne na društvenim mrežama, specijalno na FB stranici, koja nije samo kačenje fotki već postiji i mnogo zanimljivih sadržaja.
Olja : Stičem utisak da si 24 sata posvećena muzici, kako usklađuješ sa poslovnim obavezama odgajanje ćerke?
Aleksandra : Dobar utisak stičeš. Imam privilegiju da se bavim divnim poslom. Muzika je neiscrpno polje inspiracije i često kažem da bih volela da dan traje duže da bih sve što sam zamislila mogla da sprovedem. Nekad su mi misli i maštanja brži od relnosti i to me uvek frustrira. Iskreno, nemam pojma kako stižem sve. Pored redovnog posla na koji moram da idem svakodnevno a nekad i vikendima, tu su i svirke sa kvartetom kao i sa drugim ansamblima i orkestrima. Rade se i subote i nedelje, putovanja … Slobodno vreme provodim sa detetom trudeći se da je kroz sve trenutke uključim u svoj život. Ne znam, deca se nekako naviknu na taj ritam i to im postane normalno. Volim da određeno vreme posvetim samo njoj , ali uvek je kvalitet bitniji od kvantiteta , tako da mi je jako važno da vreme koje provodimo zajedno bude za nju emotivno bogato i stabilno, da ona bude kreativna, da napreduje, da je podstičem , da je usrećujem i da naravno ako je to potrebno podelimo i izlečimo male tuge . Mislim da deca koja tako odrastaju nekako brzo postaju zrelija i svesnija situacija, otpornija.
Olja : Kada i na koji način si posvećena samo sebi, nekim svojim hobijima, relaksirajućim aktivnostima ?
Aleksandra : Jedino čega se nikad ne odričem je sport, dva puta nedeljno treniram. Oduvek sam se bavila sportom a intenzivno od osamnaeste godine. Baš se trudim da budem disciplinovana kada je reč o sportu. Kada je reč o ostalim aktivnostima… Čitam u prevozu ili u pauzama izmedju proba, pišem kad Ika spava ili nekad dok gleda crtani. Definitivno ne mogu da postignem sve šta želim i neki segment života mora da se žrtvuje. Ne znam šta da kažem o tom vremenu za sebe, ne razmišljam o njemu jer ga u skorije vreme neću imati. Kada se bude desilo, osmisliću ga već.
Olja : Uloga roditelja u životima svih nas unosi ogromnu odgovornost koja nas menja,koliko je tebe roditeljstvo promenilo i koje su najvažnije stvari koje si naučila kao mama ?
Aleksandra : Mnogo sam naučila i učim. Dete sam dobila kao ostvarena žena , kada neke stvari već proživiš i krećeš se po poznatim terenima koja donose zasićenje. Došla je u pravom trenutku jer sam već osećala kako ulazim u pojedine faze praznina u sopstvenom životu. Ne znam šta da kažem a da ne preskočim fraze poput “ Dala je smisao mom životu” , ali čak iako zvuči patetično, tako je. Naučila me je da prestanem da budem svima psihoterapeut i pomagač nego da gledam svoja posla tačnije njena posla. Prosto te raspodela snage tome nauči, nemaš kapacitet za razne gluposti,čuvaš vreme . Postala sam brža i efikasnija. Uči me svakodnevno da se osvrnem na svoje postupke i šta ja radim i govorim jer klinci nas potpuno kopiraju i mi jesmo njihov uzor.Učime tome da sve što kažeš moraš da stojiš iza toga. Da budeš dosledan. Da budeš dobar, čestit. Da nisi na prvom mestu. Da daješ bez razmišljanja. Da voliš bezuslovno. i još mnogo toga.
Olja : Kada bi deca ukoliko su taletovana po tvom mišljenju trebala da krenu da se bave muzikom?
Aleksandra : Po meni kada su na uzrastu od sedam,osam godina. Deca su pre toga nezrela za takvu vrstu angažmana i rada, osim u izuzetno retkim slučajevima kada talenat jednostavno cirkuliše u razvoju pa ga je poželjno oblikovati ili savladati . Mene inače nervira roditeljsko forsiranje dece a pogotovu kod onih koji nemaju pojm o tome kako je dosadno i mučno stalno vežbati. Srce mi se stegne kad vidim decu koja bi se radije igrala ali zbog roditelja moraju da vežbaju na silu.
Olja : Da li imaš u planu da kreneš da radiš sa decom koja žele da nauče da sviraju violinu?
Aleksandra : Nemam takve ambicije, za rad sa decom je potrebno veliko strpljenje i neka vrsta mira koji ja nemam. Više volim da sam u akciji i “na terenu”.
Olja : Da li Wonder Strings ima stalni angažman i gde možemo da vas čujemo? koncerte kod svojih kolega ?
Aleksandra : Izbegavamo stalne aranžmane jer mislim da naš rad i sviranje ipak treba da budu ekskluzivni na određen način. Zato sviramo povremeno, pravimo svirke na mestima koja se nama dopadaju i kada mi želimo da se družimo sa našom publikom .Tada nastupamo sa našim drugom i kolegom Saletom Radulovićem,fantastičnim perkusionistom.O nastupima obaveštavamo poštovaoce našeg rada na našoj fb stranici, tako da nas uvek možete pratiti.
Olja : Da li na nastupima sviraš numere koje privatno ne voliš?
Aleksandra : Muzika sa našeg repertoara uopšte nije muzika koju privatno slušam.Tek ponešto. Ipak muziku volim i samo sviranje i razmena energije stvara posebne emocije koje čine da uživaš i u stvarima koje uopšte ne voliš. Poenta onoga što radimo je da taj klasičan i sofisticiran zvuk prenesemo i približimo ljudima.U dobrim aranžmanima neke pesme koje su inače bezveze imaju potpuno drugačiju čar. Neke pesme sam čak tako i zavolela. Koliko god muziku volimo ona nama bude i posao-naš zadatak je da ljudima prenesemo dobru vibraciju. Kad mi je teško uvek pomislim na Stonse ili Čolu i koliko puta su oni odsvirali i otpevali neke pesme… Naravno, ima mnogo numera koje obožavam.
Olja : Od čega zavisi formiranje muzičkog ukusa kod dece?
Aleksandra : Uh…teško pitanje…to ćeš morati sa nekim pedagogom…ali ipak, sistematsko slušanje kvalitetne muzike od malena…Sve nekako ide iz porodice ali nije pravilo , moja Ika je veoma rano počela da razlikuje “nekvalitetnu” i finu muziku ali, iako je muzika naša svakodnevica nju to mnog ne zanima. Na koncertima zaspi, ne ide joj se na koncerte, samo one na kojima može da vidi mamu, više joj leže svirke (kao i meni usotalom)…Kasnije deca prolaze kroz faze uklapanja sa društvom i tu svašta možemo da očekujemo, ipak na kraju mislim da ispliva ono na čemu se u porodici sa detetom i radilo.
Olja : Kakao ocenjuješ našu muzičku scenu ?
Aleksandra : Šta očekivati od muzičke scene u zemlji u kojoj nema novca. U muzici su takodje potrebna ulaganja. Naši ljudi još uvek ne znaju da muzika treba da se kupi-karte za koncert, CD , digitalni linkovi. Nedavno smo snimile CD sa obradama Ex Yu Rock hitova pod nazivom Wonder Yu Rock! Cena diska je 600 dinara i mislim da nije prevelika u odnosu na to šta dnevno kupimo u prodavnici, pojedemo , svarimo i izbacimo iz sebe. Mi smo u to uložile novac i trud i sve same radile i snalazile se, ali nisam sigurna da ćemo taj novac povratiti. Dakle da bi muzika opstajala mora da postoji razmena dobara . U zemlji u kojoj nema novca a glavne zvezde su pevači koji ne znaju da pevaju i osobe sumnjivog morala koji u svojim pesmama pevaju o drogi, nasilju, pijančenju i sličnom ne znam baš šta da kažem o muzičkoj industriji u Srbiji a da bude pohvalno. Postoje bendovi koji se trude i rade kvalitetno, ali teško dolaze do izražaja.
Olja : Koje muzičare smatraš kvalitetnim u našoj zemlji?
Alekasandra : Daleko od toga da je sve na srpskoj sceni bezveze, ali ljudi ne uspevaju da se probiju od raznih, slobodno mogu da kažem budala koji paradiraju muzičkom scenom. Meni se jako dopada šta radi Ana Ćurčin, Stray Dogg, Artan Lili … Oni su nosioci nekog novog talasa koji se bazira na kantautorskoj muzici i taj momenat kreativnog mi se jako dopada.
Olja : Koju muziku privatno slušaš?
Aleksandra : Ne znam kako da izbegnem odgovor da volim skoro sve žanrove, ali tako je. Klasika je najveća ljubav. Kada sam bila mlada , dakle period od 14 do 19 teenage period volela sam da slušam undergorund muziku, rok, new wave, punk. Dakle sve što nije mejnstrim. Bliski su mi jazz, funk soul muzika. Takođe volim indie pravac , alterntivni rock. Volim muziku koja osim ljubavnih obrađuje i socijalne teme ili psihološke. Ne volim mejnstrim nikako 🙂
Olja : Najbolji koncert na kojem si bila?
Aleksandra : Koncert grupe The Cure u Budimpešti prošle godine u oktobru.
Olja : Imaš li vremena da odlaziš na koncerte kod svojih kolega ?
Aleksandra : Volela bih da imam više vremena ali kad mi je baš nešto bitno nekako se i snađem. Dobra stvar je što na većini koncerata sviram pa ih na taj način posečujem.Svakako, volela bih da mogu više vremena da izdvojim za odlaske na koncerte.
Olja : Šta te čini srećnom?
Aleksandra : Isidora. Porodica. Sviranje. Odmor. Prijatelji. Mali uspesi. Pomeranje granica.