Razmišljam kako smo se navikli da su pozorišta neke monumentalne zgrade puna divnih plakata velikih i značajnih predstava i portreta blistavih, poznatih glumaca koji u njima igraju ili su igrali. To su pozorišta u koja odlazimo da nahranimo dušu ili budemo viđeni, zavisi od vrednosti kojima težimo. Međutim, velika i sjajna imena kojima se sad divimo, nekad su bili mladi glumci početnici i svoje su karijere začeli u malim, neuglednim prostorima čiji upravnik je prvi imao sluha za njihove potencijale.
Sinoć sam, na poziv drugara, imala priliku da uđem u takav jedan prostor, akademsko pozorište AKUD Branko Krsmanović i prisustvujem izvođenju monodrame Lilika. Malo ljudi i zna za taj teatar početnika, barem iz mog okruženja, a verujem još manje ga i posećuje. Da predstava počne čekali smo u lobiju pozorišta, koje je u stvari prva od tri povezane prostorije, lobi, pozorišna sala i pretpostavljam garderoba za glumce, međusobno odeljene crnim zavesama. Nema sjajnih plakata i ničeg drugog spektakularnog u tom lobiju, u crno obojeni zidovi, nekoliko belih stolica i jedan pult na kom su izložena izdanja izdavačke kuće Lom a za kojim je stajao mladić, kako saznadoh takođe glumac tu, od kog kupismo karte. Ipak, umesto na zidovima, slike velikih glumaca koji su tu napravili svoje prve uloge, u kolažu, poređane su na plafonu, Petar Kralj, Olivera Marković, Ivan Bekjarev, Rada Đuričin, Boro Stjepanović i mnogi, mnogi drugi. Pomislih, enterijeru do tih slika i dela njihovih duša koja su, u amanet, tu ostavili, ništa drugo ni ne treba.
Tačno u 20h smestili smo se na mesta predviđena za publiku, od milja nazvana sedišta, svetla su se ugasila, i u potpunom mraku čuli smo glas devojčice koja doziva svoju mamu. Prazna prostorija pred nama pretvorila se u čika Andrinu šupu a svetlo nam je otkrilo devojčicu Liliku, ranog tinejdžerskog uzrasta, koja nam je, tu se krijući od težine života, ispričala svoju priču o odrastanju u porodici s majkom i očuhom, veče pred odlazak u dom. Za svoje roditelje nije bila dovoljno dobra. Svet i ljudi u njemu prečesto znaju da budu strašni i za odrasle ljude, a takav taman za jedno dete je nepojmljiv. Dete je svetlost i nada i treba mu sunca i smeha i topline i zagrljaja. Lilika je svoje sunce domaštavala dok nam je govorila o tami zlostavljanja, usamljenosti i nerazumevanja.
Tekst po kome je urađena predstava Lilika je napisao Dragoslav Mihajlović a odigrala je, maestralno, mlada glumica Maja Nikolić čiji je ova predstava master rad. Upotrebila sam tu veliku reč da opišem Majinu glumu sasvim sigurna da nije prejaka, jer ako ti glumica odmah na početku predstave, monodrame, stavi ’’knedlu u grlo’’ i kroz celo vreme izvođenja iste te tera da se sa sobom boriš da ne otrčiš do nje i zagrliš je najjače što umeš, onda je svaki opis do maestralno nedovoljan, a i taj je prilično nepotpun i izlizan za nešto tako lično, duboko i istinito što nam je Maja dala. Sasvim sam sigurna da će i njenu sliku neki budući upravnik ponosno pridružiti onom kolažu velikana na plafonu.
Razmišljam još i o tome kako je nepravedno i pomalo tužno da Majina Lilika postoji samo tu, u tom skoro sakrivenom prostoru a ne na nekoj od velikih scena u onim monumentalnim zgradama s početka priče i crtam, u mislima, sebi svet u kome bi možda Šekspir prestao da bude tako savremen kad bi se više govorilo o svim Lilikama oko nas i svuda.
https://vimeo.com/216507296?ref=fb-share-v
(Prim.aut.) Fotografija i link za teaser za predstavu preuzeti sa fb stranice AKUD pozorišta Branko Krsmanović