I opet su prolazile godine…
Početkom šezdesetih, Jovica se oženio Jelicom, bogatom jedinicom iz Novog Bečeja. Cveta im je dao salaš, nekoliko jutara zemlje, nešto stoke i poljoprivrednih alatki, da tamo žive i rade, a on i Stana su došli kući u Bečej.
Svaki dan, osim tri–četiri zimska mjeseca, odlazili su ranom zorom, prije svanuća na salaš da obrađuju svoj dio zemlje. Išli su zaprežnim kolima, radili do sumraka i onda se vraćali kući. Mislim da je Stana sjedila samo za vrijeme tog puta tamo i nazad, ostalo vrijeme je provodila u poslu i žurbi. Morala je pored posla na njivi i da održava kuću i baštu, da kuha, pere, kreči, hrani piliće i svinje, da muze kravu i tako dalje. Poslu nikad kraja.
Majka Ljubica je glumila veliku gospođu i gazdaricu, stalno je ponavljala da je ona «gazdačka» kći i nije htjela ništa da radi, osim što se brinula za Vladimira, heklala i sjedila zimi pored prozora a ljeti na klupi pred kućom.
Čitavog života se smatrala za glavnu gospodaricu kuće i imanja, i pucala od muke što je sin i snaha više ništa ne pitaju i ne traže njenu dozvolu.
Više puta mi se žalila kako su bezobrazni:
-Moj sin treba da me pita «Mama, šta ćemo sijati ove godine?», a ja bih rekla sij šta hoćeš. A snaha treba svaki dan da me pita «šta ćemo kuhati danas za ručak?», ja bih rekla – kuhaj šta znaš. Ali hoću da me pitaju, takav je red i običaj i ja sam to zaslužila, a oni me ništa ne pitaju nego rade po svome, kao da ja ne postojim. To je sramota! Niko me ne poštuje! Znaš, čedo moje, ja vas sve volim, a vi mene kako hoćete. Žalila mi se na vrijeme kad se udala. Zatekla je dvije male zaove od deset i dvanaest godina, koje je morala kupati i češljati svaki dan, zatim joj je umrla svekrva pa se svekar ponovo oženio, tako da je imala i svekrvu – maćehu i čak svekrovu mater – otac je jebo!
Onda sam joj rekla da je i ona meni «čak svekrova mater», na šta se zamislila i izjavila:
-Ja sam svima vama rođena majka i sve vas volim.
Žalila se i brisala suze. Puno sam je voljela i rado slušala njene priče. Sve sam joj odobravala, pa je i ona mene voljela. Rado je čuvala moju djecu, vozala ih u kolicima, tepala im i igrala se s njima.
Umrla je kad je imala preko sto godina. Zadnjih nekoliko godina potpuno se izgubila i nikog nije prepoznavala. Vratila se u mladost i pitala kad će njena braća doći po nju, već dugo je u gostima kod strica i strine. Nikad u svom dugom životu nije bila bolesna niti je uzela neki lijek. Uvijek se čudila i plakala što ja vodim djecu na vakcinaciju ili na injekcije kad se razbole.
Jova i Jela dobili su kćer i dali joj ime Sofija – Sonja, kao uspomenu na Jelinu mamu koja je umrla za vrijeme porođaja s njom. Jelin otac Nikola, nikad se više nije ženio, pa je ona odrasla s tatom i bakom (tatinom mamom).
Poslije dvije godine, dobili su sina kome su dali ime Svetozar po djedu Cveti, i nadimak Bata.