Javljam se na telefon vidim meni neki nepoznat broj, onako po navici predstavljam se očekujući da čujem ko zove.
-Dobar dan, zovem sa biroa za zapošljavanje, naime potrebna je radnica u jednoj trgovačkoj radnji hoćete li vi da odete na razgovor za posao.
-Ne, ne zaista hvala na pozivu ja nisam trgovac ne bih mogla sad,i tu prekidam vezu nadajući se da je ova priča gotova. Čula sam ja da je svojevremeno nekada dok su trajale pripreme za olimpijadu u Sarajevu bilo tih ljudi kojima je biro pronalazio posao. Za takve slučajeve poslije rata nisam čula, ako je i bilo onih koji su pozivani da dođu na posao o tome se nije naglas pričalo.
Kako to inače biva u petak sam morala da odem da se redovno prijavim na biro, gospodin u fotelji uzimajući moju radnu knjižicu malo zaškilji na jedno oko dok je čitao ime pogleda me i upita:
-Jesmo li mi vas zvali da se javite za posao?
-Jeste naravno ali znate ja nisam trgovac, odgovaram ja pokušavajući da sve prođe bez posljedica.
– Vi možda ne znate ali takvo ponašanje povlači određene posljedice.
-Znam, spremno odgovaram, jako sam dobro upoznata sa zakonima ali i sa činjenicom da se oni uglavnom ne sprovode. Uostalom i vi i ja znamo da je to sigurno jedna mala trgovina u kojoj pored „gazde“ nije potrebno više od jednog zaposlenog. Kakav je to poslodavac koji u današnje vrijeme ne može pronaći radnika u svom okruženju, među svojim komšijama, prijateljima, prijateljima prijatelja, poznanicima? Sve da je i dobar i da postoji, u momentu kada se vama obratio za pomoć zašto mu vi niste predložili svoju sestru, majku, prijateljicu s fejsa nekoga koga vi poznajete, nego ste odlučili da mene kao nekog potpunog anonimusa tako „velikodušno obradujete“.
-Da li vi to želite da kažete da mi naš posao ne obavljamo dobro.
-Naravno da ne, ovo što sam rekla nema veze s vama već sa savremenim poslodavcima.
Čovjek se nasmija pogleda me i reče:
-Ma znam na šta mislite zato i ne sankcionišemo nikoga. Zakon nije dobar.
-Zakon je dobar i niko ne potpisuje ugovor a da u njemu jasno ne stoji da je pravilnik o radu u skladu sa zakonom, da ima pravo na godišnji, bolovanje… Mi smo ti koji nismo dobri, mi smo oni koji se odričemo svega toga pa se za par mjeseci ispostavi da od svega što je potpisano stoji samo da imaš platu, a i o njoj bi se moglo diskutovati. Rekoh ja već pomalo iznervirana probudio je onu „borkinju“ za ljudska prava u meni, koja je inače veoma alergična na svaki oblik nepravde.
– Znate niste vi bili jedina osoba koja je odbila posao. Bilo je više njih koji su otprilike tako razmišljali.
-Nikakvo čudo, samo još da napomenem nisam ja od onih koji biraju posao ja samo biram uslove života za sebe, i nemam nikakav problem da sutra kopam cijeli dan ne bih li zaradila novac, nisam imala problem ni kada sam radila dvanaest sati noćnu smjenu zato što je to tada bilo neophodno, ali imam problem ako nemam pravo da me život obraduje nekom nepredviđenom situacijom. Problem imam i ako ne mogu da odvojim jedan dan u tri mjeseca za svoju porodicu i prijatelje.
Ja nisam robot i ne mogu niti želim tako da funkcionišem ovo života što je ostalo ne želim da provedem skupljajući novac već lijepe uspomene. Vama hvala na pozivu, ja sam naučila da mi ne treba ništa po svaku cijenu pa ni posao.