Политика малих народа мора бити политика довијања. Као таква, она тражи владара који се мора служити свим средствима да осигура бољитак сопственом народу. Морал је средство контроле друштва и образац понашања који формира однос према животу, али се живот, а самим тим и одговорности и обавезе државника, разликују од одговорности и обавеза обичног човека. Једна грешка, једна одлука која је мотивисана чашћу, моралом, истином, и народ може платити велику цену.
Морал, дакле, у политичком смислу никад није и не може бити исто што и у обичном животу. Незгодно је само уколико се неморал политичара преслика на приватни живот, на обичан живот – то представља губитак контроле над собом и прелажење границе и излив политичког на друштво. Једино је опасније од тога уколико држава и медији раде на промоцији неморала. Није неморал нешто о чему треба причати нити је нешто што треба промовисати пошто то доприноси пропасти друштвених вредности и самим тим пропасти идентитета једне нације. Дакле, једно је причати о политичарима који у разговорима са странцима и у политици према странцима морају да предузимају неморалне акције, али је сасвим нешто друго претварање народа у безличну масу. Уколико је тако, онда политика не служи више ничему сем личном богаћењу и задовољењу најнижих потреба. Политика има смисла све док представља средство којим се национални интереси бране, али губи смисао када не остане ништа да се одбрани.
Стога, моралне расправе имају смисла из перспективе појединца али не и из перспективе државника. Државник нема ту слободу коју има појединац, већ далеко већу одговорност која одузима привилегију моралних одлука. Да, морал је привилегија, испољавање доброте такође, а посебно идеја да можеш рећи све што помислиш у политичкој сфери. У сфери политичког све што је нормално и обично постане привилегија, која се мора сачувати у себи, како би се имало шта одбранити. Политика је вештина, политика није полигон за испољавање моралних начела.
У том контексту српско виђење политике је врло инфантилно и пуно лијепих жеља и неразумевања односа моћи. Борба са јачим подразумева лаж и претворност. У обичном животу лаж и притворност би спадале у расправу о моралним категоријама, али у политичком оне то нису; напротив, оне представљају средство којим се долази до циља.
Елите околних народа то добро разумију и користе, те се тако оно што говоре никада не разликује од онога што је на западу пожељно чути, али се оно што раде заснива на ономе што мисле. Овдје нећемо поредити нашу елиту, која је елита самомрзећих Срба, и елиту околних земаља, већ патриотску елиту и елиту околних земаља. У оквиру патриотске елите влада огроман аматеризам када је рјеч о схватању политике. Политика се доживљава као делатност у којој се има говорити истина и промовисати све оно што је у корист народа, отворено и слободно. Политика тако не функционише, а, пошто то не разумију, одатле се изводе све даље грешке у закључивању.
Гостовања на тв емисијама и трибинама користе се како би понављали општа места и закључке. Обично се њихови говори, текстови и књиге своде на историјске анализе које у постмодерном друштву не значе ама баш ништа. Отуда се то претвара у патриотске жалопојке о томе како је некада било, а више није, или како историјски извори несумњиво доказују да смо у праву, а да друга страна фалсификује историју. Све је то тачно, али то никога више не занима. Срби то већ знају, самомрзеће Србе баш брига, а елита околних земаља већ штампа уџбенике у којима износи супротне тврдње и снима филмове и серије на ту тему.
Истина неће испливати сама од себе, „вјештачки“ идентитети се неће урушити сами од себе; не разумијемо основне постулате политике у постмодерни, нити утицај масмедија. Никога није брига шта се заиста десило. Никога није брига ко је заправо био Његош или Гаврило Принцип нити које је генетско и културолошко поријекло околних народа. Важно је само било коју тврдњу понављати истрајно и дуго и она ће постати истина. Историју пишу побједници, а наша ће историја бити побједничка само уколико је стално и упорно износимо, без доказивања и губљења живаца и вријемена. То никога не интересује. Потребно је екранизовати нашу верзију историје, писати популарне романе на ту тему, а противницима се обраћати са висине, нападачки, агресивно, а не дефанзивно и објашњавалачки, правдајући се. Објашњења сировој снази и вјери нису потребна. Ми морамо да вјерујемо у нашу истину и да је исповедамо. Све док се, са друге стране, надамо да ће се ствари измјенити саме од себе, страдаћемо. Измјенити ствари у нашу корист подразумева вјештину политике и стратегију на свим пољима, а не наду у боље сутра. Док се ми надамо у Трампа, Албанци троше милионе на контакте и утицај на чланове његове администрације.
ЈЕДНОСТАВНА И БРЗА РЈЕШЕЊА
Наш мањак смисла за политичко не проистиче толико из необразованости, како то лакеји самомрзећих Срба говоре, већ из мањка искуства и зрелости. Пошто немамо довршен национални образац, немамо ни довољан осећај колективитета, а самим тим ни смисао за континуитет, идеју да ће постојати и нека генерација после нас, а не само ми. Стога наши планови врло ретко представљају дугорочне подухвате који су у корист целокупног народа, већ једнократне потезе који би требало одмах и за сва времена да исправе све неправде које смо доживели. Такви смо у свему, од разумевања личног живота и успеха до разумјевања спољне и унутрашње политике. Трагамо за једноставним и брзим решењима, а њих нема. Склони смо идејама о револуцијама и насилним смјенама, никада не промисливши њихове последице. Склони смо акцији одмах и сад, потпуно непромишљено. А онда, када нам то не пође за руком – што је веома често – западнемо у већ много пута виђену апатију и дигнемо руке од себе.
Наш доживљај политичког и националног живота и идентитета је первертиран, те то утиче на наше одлуке и планове. Самим тим, политичко код нас не представља средство за национални добитак, већ средство за испољавање фрустрација, а то се плаћа у литрима крви. Све наведено утиче на нашу перцепцију стварности, те, онда када је потребно да реагујемо, нпр. против елите самомрзећих Срба, ми апатично и резигнирано ћутимо и чекамо, као да ће неко други доћи и решити наше проблеме, па био то Путин, Трамп или Бог.
А истина је да наше проблеме можемо рјешити само ми сами уз, наравно, одговарајуће геополитичке прилике. Ми смо на дну зато што не вјерујемо да можемо боље и не знамо како се то ради, а не зато што заслужујемо да тамо будемо. Од колеге Милана Дамјанца.