Двадесет година након рата…. Још увијек у процесу транзиције …Завршена реформа образовања.. Приближили смо се моћном Западу…Требало би да буде боље, а није…Зашто? Ко је зато крив?
Ситуација, не да није добра, већ подсјећа на кризне 90-те… Све чешћи говор мржње на релацији Сарајево – Бања Лука… Стање приправности због вехабија и могућих терористичких напада… Општа незапосленост… Кажу 67%… Омладина на улици или у кафани… Здрава породица угрожена. Млади који се и одлуче на брак, најчешће се разводе. Има ли лијека? Има ли наде за нормалан живот у држави попут Босне И Херцеговине?
Поред тешке економске ситуације, гдје не постоји производња, нити стварање нове вриједности, извоз, већ само конзумеризам свакакве робе из увоза, може ли ова земља да оздрави и крене напријед? -Тешко.
У задњих пет година једино што расте и отвара се, у нашем граду, је број кафана и коцкарница. Гдје је ту култура и општи интерес? Напредак?
Једина слободна радна мјеста са стабилним примањима су у она у државној администрацији. Све остало је ситно, а и тамо је пуно.
Нормалан, здрав и млад човјек, уколико се одлучи да регуларно студира, проведе најмање шеснаест година живота учећи и одричући се. А зашто?
Да, лијепо је бити академски грађанин, образована и еманципована јединка, али шта ако немате моћне родитеље и пријатеље?- Нема посла. Сва врата су вам затворена. Све сте урадили како треба, учили сте, били добар студент , чак и волонтирали. Ста сада? Немате за основну егзистенцију. Приморани сте да и даље живите од помоћи родитеља. Осјећате се бескорисно. Не жените се и не удајете, јер сте одговорни. Живот вам пролази у чекању… У чекању…. Бољих времена.
Схватате да нема више времена за чекање, да то боље неће доћи само од себе, па се грчевито борите да радите, не бирајући, и мимо струке и занимања, али и тамо долазите у ћорсокак, јер или се послодавци жале да немају рачуна да вас приме, а и зашто би кад има волонтера који раде за џабе, или радите на црно и максимално вас израбљују, без имало сигурности. Уз то не треба ни спомињати да је премија наћи било какав посао. Кажу ,то је тако, помири се с тим или иди одавде (из државе)…
Уколико сте довољно сретни, па сте изабрали занимање, које је признато и у иностранству, одлучујете да је вријеме да покушате. Немате више шта да изгубите. Желите опет да будете Човјек, да имате достојанство, тј. да радите и да од своје плате можете да живите. Не треба посебно истицати да је једно од основних људских права човјека оно на рад и оно је Уставом загарантовано.
А иностранство чека, они прихватају стручњаке и научнике, па и из земаља Западног Балкана, јер знају да друштво само тако може да напредује, и да се побољша квалитет живота. Они од нас узимају готов производ, у који нису уложили ни вријеме, ни новац.
И тако они напредују, а ми као друштво стагнирамо и назадујемо.
Тачно је да се посао и на Западу добија преко препоруке, тзв. везе или познанства, али радити можеш само уколико покажеш да посједујеш квалитет и знање које та позиција захтијева. У супротном, идеш кући.
Сва уређена друштва знају да неки посао може најбоље да ради онај ко се дуго за њега припремао, што теоријски, што практично. Папир, без знања, не значи ништа. Важна је садржина, а не форма.
Тако не може да се деси да љекар пише боље законе од правника, или да је бољи економиста машинац. У друштву које сваштари, које не води рачуна о квалитету, ни кадровима које запошљава, не може бити напретка. Само долази до урушавања државе, институција, културе. Насупрот томе, стоји сиромаштво већине грађана, некултура, криминал и корупција, дрога, ТВ ријалитији, без имало укуса, општа декаденција и криза морала, и правих вриједности…….
Поставља се питање, ако имате прилику да одете, зашто не отићи?- Нисте више само ви у питању, у питању су и ваша дјеца и њихова будућност. Да ли имате право да се коцкате с тим? Јесте, патриота сте и волите вашу земљу, али воли ли она вас?
Уколико сте свјесни стања око вас, и упркос томе и даље желите да се борите, да идете оним исправним путем, или једноставно немате другог избора, будите најбољи у оном што радите. Уколико добијете прилику да нешто промијените, нађите људе који слично размишљају и удружите се. Снага је у заједништву.
Спасимо заједно своју земљу, спасимо Републику Српску.
Нико то неће учинити умјесто нас.
За нашу дјецу, за будућа поколења…
Јелена Мајкић, дипл.правник