Sve je bilo spremno osim mene. Ja koja godinama patim od nesanice i ne mogu da spavam prvi put u životu nisam ustala na vrijeme. Kako je to moguće? Skačem iz kreveta navlačim pantalone žurno ubacujem stvari u torbu i trčim napolje nadajući se da ću ipak stići na autobus.
Pedesetak metara dalje osjetim kako mi pantalone klize niz noge, pogledam u žurbi nisam ih ni zakopčala. Zastanem na tren zakopčam pantalone i nastavim trku za autobusom. Desetak metara poslije čujem neki čudan zvuk grebanja iza mene, okrenem se punjač visi zakačen na torbu i grebe po asfaltu, sagnem se ubacim ga u torbu zakopčam je i nastavim trku. Mogla sam sve stvari da pogubim trčeći, sve osim želje da na kraju ipak stignem.
Na autobus sam naravno zakasnila jer sam ustala u momentu kad je on polazio sa stanice. Stanem kraj puta i počnem da stopiram pokušavajući da u susjednom gradu „uhvatim“ autobus za Banja Luku. I četrdeset kilometara posle sjedam u autobus, želeći da bar ostatak dana protekne kako treba. Umivanje i odlazak u WC sam uspjela da obavim tek 130 KM dalje. Autobus je odmarao pola sata, ali ja se nisam usudila da se odmaknem od njega. Preko puta je bila pijaca a dan pijačni stolovi prepuni svega i svačega. Ja u strahu da ne ostanem iza autobusa nije mi padalo na pamet da pređem preko puta, već odlazim u bus i sjedam.
Negdje tu usput u silnoj trci i pokušaju da stignem na vrijeme moj unutrašnji sat se ozbiljno pokvario tako da je i moj osječaj za vrijeme toga dana bio bespovratno izgubljen.
Stigla sam ja na druženje, doduše sa malo zakašnjenja bilo je divno i opušteno. Svaka od nas sa svojim mislima istrgnuta iz svoje sredine a opet sve zajedno.
Imam ja ta iskustva i kancelarijskih poslova i poslovnih putovanja, ali njih mogu samo volonterski ili honorarno da obavljam. Za sve te „fine“ poslove već odavno je izvršena rezervacija. Sa druge strane opet imam i iskustva rada na poslovima koji se rade po deset dvanaest a nekad čak i šesnaesta sati. Prošlo mi je kroz glavu kako moj alter ego ovih dana vodi jedan posve drugačiji život. Toliko je različitih stvari koje radim i kojima se bavim i do sada sam uvijek uspijevala da održim balans i da nijedna od njih ne trpi. Pitala sam se da li je ovo kašnjenje možda neko upozorenje ili samo prvi simptom starenja. Šta god da je nije mi padalo na pamet da dopustim da mi pokvari raspoloženje.
Kao da sam podvojena ličnost. Osjetila sam neko čudno zadovoljstvo, a u glavi mi je odzvanjala ona Rambova :
-Za Nagiba je Ragib bio dark side of the mun. Pročitala sam blog od divne žene sa nikom Cubik i vidjela sam da je i ona u sebi pjevušila, doduše pobjedničku pjesmu. Svaka od nas je bila sretna na svoj način.
Hvala Buka portalu na organizovanju predivnog druženja. Najbolje od nas su zasluženo dobile nagrade.
Tek da veče ne prođe samo tako divno i bajkovito na povratku smo nekako ubijedile sebe da smo u toku dana prešli preko Vrbasa. I tako smo završili tražeči hotel na pogrešnoj obali. Bilo je … a kao da nije. Još uvijek u glavi slažem kockice i iznova proživljavam sve što se desilo. Unutrašnji strahovi i zadovoljstvo me periodično iznova, i iznova zapljuskuju. Nadam se samo da stres i strahove tog subotnjeg jutra neću u skorije vrijeme ponovo doživjeti.