Uče nas roditelji i stariji da budemo pošteni, marljivi,uporni u svojim naumima,da ne lažemo druge i naročito sebe.Da uvijek istrajemo u svom cilju,da stvaramo neke trajne vrijednosti.Ali mi opet radimo po svom,pravimo se pametni,ne slušamo nikoga.A onda kad se nešto loše izrodi iz toga,krivimo Boga,druge ljude ,život,splet okolnosti itd.Život je igra ,a ljudi su igrači.Ako je neko bolji od tebe,nemoj mrziti igrače,mrzi igru…
Ili ne mrzi ništa.Ili nikoga.Voli.Ljubav.Čudesan osjećaj.Kako ga definisati?Probali su mnogi,ali nisu uspjeli.Uvijek ima neka nova osobima koja joj se može dodati.Ostaje nedefinisana.Tako lijep osjećaj,a može proizvesti ogromnu patnju i bol.Doduše, ako se pravilno ne koristi.U stvari,postoji li uputstvo za upotrebu?Šta je u ljubavi pravilno,a šta ne?Poslovica kaže da je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno.Da li cilj opravdava sredstvo,u stvarnosti je teško reći.Bilo kome,pa i pametnim ljudima.Jer uvijek ima primjera koji te bace u dilemu.Barem moralnu….
Čovjek se se uči dok je živ.Ja bih rekao muči.Patnja.Voliš,pa onda patiš.Kazna ili nagrada?Tko to zna.Kažu da se samo maga-rac uči na svojim greškama.To mi je rekao još profesor na fa-kultetu.Ja sam mu odgovorio da smo onda svi magarad.A on mi reče da nije baš isto biti mazga i magarac,jer magarac kad dobije batine,nauči školu i krene dalje,a mazga opet i uvijek po svom….
Šta je to sreća,u stvari?Da li je to nešto što se dobija po rodjenju,kao kad indijanski vrač mlati nekom biljkom nad glavom novorodjenčeta,moleći sudbinu da ga ostavi na miru,ili svako stvara svoju sreću.Ili nesreću,zavisno od toga kako se ponaša u svom životu.To je dobro pitanje,i na njega nikad nisam imao odgovor.Ali uvijek sam govorio da ako se sreća dijelila unaokolo i zračila po ljudima,taj dan sam bio zatvoren u metalnom neprobojnom kovčegu sa silikonskim dihtungom na ivicama.Da ne bi nešto,ne daj bože malo prošlo unutra….