Драги дједе,
Славили смо Дан побиједе над фашизмом, ја теби ни за вијенац не могу послати, јер сам незапослена.
Није да се нисам трудила, учестовала сам дједе, на безброј конкурса за посао, добровољно радила, али само изгубих вријеме, јер конкуренција је велика, има нас превише незапослених широм свијета.
Пошто сам ја унука партизана ослободиоца, али без црвене партијске књижице, мени је судбина била намјењена да савијам леђа, па сад имам силне вртоглавице и криву кичму.
Истина, у бијелом свијету нудили су ми да будем манекенка, али ти знаш да сам ја испод 170 цм, па су ми биле нешто сумљиве те понуде, за манекенку требаш имати висину то сам макар научила из домаћих модних часописа и интернет портала.
Посла за мене нема ни у администрацији, па макар дошла у одјелу не би мене они примили са мојом сломљеном руком јер им не бих постигла рекорд у типкању текста на тастатури компјутера.
Била сам годинама и радница-шарафић у фабрици, али немам брзину за норму опет због моје руке коју сам сломила када су ме бациле с бицикла пријатељице у првом разреду основне школе, сјећаш се да сам провела мјесец дана у болници, а доктор је мами рекао:
– Ако јој оперишемо руку можда ће остати без руке, јер је операција велики ризик, него ти кћер школуј и немој јој дати мотику да копа јер она то не може са десном руком.
Ја због тога не пишем десном руком, већ сам вијежбала и научила да пишем лијевом руком, а то се не цијени и сматра се да су лијеворуки мање успјешни.
Кад бих ти само набрајала колико сам пута дискриминирана због тога не би могло стати у писмо од десет страница, мени лично то баш и није пуно сметало што сам лијеворука, јер и Леонардо да Винчи је био лијеворук па је насликао ремек дјело Мона Лизу, али кад је наставница на родитељском састанку напоменула ми да моја кћерка пише лијевом руком и да је учим да пише десном руком, тада су ми сузе потекле низ лице од туге.
Какве то везе има? Десном или лијевом руком, главније је да дијете може да пише.
Твоја поносна и пркосна лијеворука унука
ЗА КОНКУРС