Uvek sam se više od svega plašio psihičkih i mentalnih poremećaja, ali danas shvatih da je i to bolje nego kada se rodiš kao primitivni, genetski predodređen da budeš, glupi seljak. Pa uz sve to završiš neke „piš“ školice po kojekakvim vukojebinama naše ponosite zemlje i onako polupismen se na osnovu partijske pripadnosti dokopaš neke pozicije sa koje određuješ ljudske sudbine, deliš sreću i nesreću. Nikada do sada nisam primetio kod osoba sa psihičkim i mentalnim poremećajima odsustvo osećaja prema dobroti. Kod njih je ona uvek prisutna, kod nekoga više kod nekoga manje, ali ako ste imali nesreću da ste genetski determinisani polupismeni seljak sa kompleksima od toga da vas neko uvažava i da ste neko i nešto u društvu mediokriteta, onda se za takvu osobu sa sigurnošću može tvrditi da je dobrota zamenjena zlobom i mržnjom. Zašto društvo mediokriteta? Pa u narodu među kojim za najpametnije i sa najvišim koeficijentom inteligencije slove oni koji naokolo mlataraju nožem i pričaju o klanju ne ostaje ništa osim mediokriteta. Gde se koeficijent inteligencije meri brojem poklanih ovaca i prasića po raznim ratištima i izražava kroz lajkove na društvenim mrežama, mediokritetna je svakodnevnica. Gde se hrabrost i patriotizam mere time koliko si nedužne dečice ostavio siročićima, ako si ih uopšte i ostavio, budućnost nam je mediokritetna. Mada, shvatam ja zašto su takvi najpametniji i najinteligentniji. Ne, nisu zbog ovčećih i krmećih mozgova sa žara, nego zato što oni ne okrvaviše ruke, nego nagovoriše ove manje inteligentne da to rade umesto njih, a sebi su samo pripisivali političke poene masnim rukama od prasećeg i jagnjećeg pečenja. Doduše ljubav postoji i kod takvih, mada u drugoj formi. Tu je ljubav prema novcu, ljubav prema tome da vas se neko plaši, ljubav prema uvlačenju u tuđe zadnjice radi sitnijih ili krupnijih interesa, jednom rečju ljubav prema moći da se pitaju za nešto bez obzira što se u sve razmeju kao ona Mara iz narodne izreke.
Danas me devojčica sa problemima u razvoju, koja je počela da pohađa nastavu u školi u kojoj radim oslovila sa „tata“. Devojčica koja odbija da priča i govori me je oslovila „tata“. Prvi put posle četiri godine čuh reč „tata“ upućenu meni. Da nisam isplakao sve što sam imao od suza za ove četiri godine za svojom dečicom i da nisam oguglao kao glogov kolac na Google-u, verovatno bi koja suza skočila na mesta navodnika u trenutku kada je mala devojčica izgovorila „tata“.
Shvatih da nije strašno odrastati sa psihičkim i mentalnim problemima, jer ono što nas čini ljudima je tu. Kao mali superjunaci sa posebnim moćima u stanju su da posle prvog stidljivog pogleda kroz svoje male okice vide i uoče dobrotu. Dok dečica sa problemima u razvoju vide samo dobro, retardirane polupismene seljančure i seljačine vide samo zlo i korist. Da je to tako uverio sam se više puta, a moju teoriju su potvrdile i dve službenice Centra za socijalni rad u Višegradu, bivša direktorica Dikić Mila i službenica Savić Stoja. Dve uposlenice zbog kojih sam četiri godine čekao da mi se neko obrati sa „tata“. Nema veze što to nisu moja dečica, jednog dana će se i to desiti. Svakim danom dok čekam da se to desi, moja ljubav prema mojoj dečici sve više i više raste i čekanje mi čini podnošljivijim. Veći je problem kako će ove dve službenice proživeti ostatak svojih mediokritetskih dana zbog svojih nedela i bola koje su nanele nedužnoj dečici, a i meni kao ocu zdušno pomažući osvetu ostavljene žene. Najprljaviju i najpodmukliju vrstu osvete. Osvetu preko dečice. Možda će im u tome pomoći društvene mreže i lajkovanje ovih „inteligentnijih“ i „pametnijih“ pripadnika svoje vrste koji naokolo mlataraju noževima i opet prizivaju zlo i jad rušeći time zakone fizike. Svugde oko nas suprotnosti se privlače, jedino genetski predodređeni seljaci privlače sebi iste.
P.S. Pošto sam u tekstu prozvao imenom i prezimenom dotične osobe, nije u redu da se krijem iza pseudonima. Ja sam Drašković Predrag iz Višegrada.