Nakon što su se u sezoni 2015/2016. U Ligu Prvaka plasirala Astana iz Kazahstana te albanski Skenderbeg i azerbejdžanski Quarabag u Ligu Evrope (p)ostali smo i službeno jedina evropska zemlja iz koje od nezavisnosti ni jedan tim nije ušao ni u jedno ozbiljno fudbalsko takmičenje.
Izuzetak su naravno nogometne velesile Andore, San Marina, Vatikana , Luxemburga i Lihtenštajna.Ruku na srce pojedine ove zemlje čak i kada bi htjele ne bi mogle skupiti 1000 sportski aktivnih muškaraca od 18 do 36 godina i podijeliti ih u 16, 18 ili 20 klubova.Neke su geografski toliko velike da lopte često preljeću golove i stadione te upadaju u more kao što je to slučaj sa Farskom Otocima.
Podatak je još više poražavajući ako se uzme u obzir da je kod nas fudbal najpopularniji sport i da kod nas dječaci a u zadnje vrijeme i djevojčice čim prohodaju počnu šutati loptu.
Takođe činjenica koja može zaboliti svakog istinskog navijača bilo kog našeg kluba je to da u reprezentativnom fudbalu i nismo tolike talašike.Išli smo na Svjetsko prvenstvo u Brazil 2014. godine i zadnjih desetak godina uvijek se ravnopravno borimo za odlazak na velika takmičenja.Tako bi naš A tim bez po muke mogao razbiti kazahstanski i azerbejdžanski tim ali bi se zato njihovi prvaci i viceprvaci poigravali s našima ko djete sa zvečkom.
Još bolnije od svega ovoga je to što su naši timovi u onom sistemu se nosili sa mnogo jačim timovima kao što je to Dinamo, Hajduk, Vardar, Maribor, Crvena zvezda i Partizan i kao takvi izlazili u „Evropu“ i igrali protiv jednog Machestera ili Videotona.
Danas ovi timovi ne mogu se nositi sa Zvijezdom iz Gradačca ili sa Mladosti iz Kaknja.Svi koji pratimo pretkola Lige Prvaka i Evropa Lige znamo kako se naši timovi nose sa tamošnjim protivnicima.
Zašto je to ovako?!
Ne treba biti doktor nauka a ni Jose Mourinho da bi se dao odgovor na ovo pitanje.
Svi znamo da je fudbal evoluirao.Dakle, od 1990 godine igra se jedan novi fudbal gdje se igrači sistemski prate od predškolskog doba, obrazuju se, ulaže se u njih ,dovode se pojačanja koja timove čine konkurentnim za razliku od našeg sistema gdje se u igrače i sportiste ulaže samo kada oni sami nekim čudom i sirovim kvalitetom osvoje nešto značajno i onda pored njih stanu kojekakvi premijeri, direktori kompanija i malo se uslikaju i to je sve.
Sistemsko pračenje i ulaganje u sport kod nas je epska fantastika nešto poput G.R.R.Martinove „Igre prestolja“ i J.R.R.Tolkinovog „Gospodara prstenova“.
Kod nas se na žalost ne guraju talenti već se guraju djeca podobnih i bogatih koji često ne znaju ni šutnuti loptu kako Bog zapovjeda.
Na vodećim pozicijama u klubovima uglavnom sjede više podobni nego sposobni koji guraju svoje igrače i svoje partikularne interese ne obazirući se na to što svjesno uništavaju i unazađuju sport u globalu i timove kojima rukovode.
I tako zahvaljujući neznanju, nepotizmu i bezobrazluku dotične gospode recimo izraelski timovi igraju u evropskim takmičenjima a naši ne igraju.Usput rečeno Izrael nije ni u Evropi.Ili recimo pola Kipra ima svake godine jedan, dva pa čak i tri tima u tim takmičenjima a mi ništa.
Tragedija je tim još veća zato što timovi tipa Skenderbega, Artromitosa, Quarabaga, Astane i njima sličnih dolaze takođe iz neuređenih zemalja koje su takođe imale mnogo problema u prošlosti.Igrači koji igraju u tim timovima nisu Messi, Ronaldo, Rooney ,Bale , Aquero, Neymar i Ibrahimović.Više od 90 % njih nisu neki megatalenti i Skenderbegovi,Astane i Quarabegovi su njihov glavni domet.Budžeti tih timova nisu neka naročita pljačka.Vjerovatno boćarski tim Barcelone ima veći budžet od Skenderbega.
Svi koji pratimo fudbal znamo da Skenderbeg i Astana nemaju ni snage ni ambicije da mlate Barcelonu ili Real iz Madrida u finalu Lige Prvaka i to je sasvim normalno.
Isto tako niko ni od naših timova to ne očekuje ali se očekuje da se i kod nas zaigra normalan fudbal i da naši timovi budu konkurentni ako ništa bar azerbejdžanskim, bjeloruskim, kazahstanskim i albanskim divovima i da ponekad izbore ulazak u Ligu Prvaka i Ligu Evrope.I da više naša djeca ne odlaze iz naše lige u drugu tursku i njima jakosno slične za sitan novac i da i mi konačno postanemo vidljivi u Evropi, da se kod nas začuju ‘Ils sont les meilleurs / Sie sind die Besten / These are the champions / Die Meister / Die Besten / Les Grandes Équipes / The Champions! Tony Brittena.